Kada se osvrnete na Vardar, da li vam sve to i dalje deluje kao bajka?
Da.
Od početka smo znali da će situacija biti teška.
Zapravo, u Skoplje sam došao godinu dana ranije zbog ženske ekipe.
Supruga Timura Dibirova bila je njihov trener i smatrala je da bi joj možda bila potrebna pomoć kada je reč o taktici.
Bio sam vrlo jasan: „Ne poznajem posebno ženski rukomet, ali rukomet je rukomet.“
Vrlo dobro smo podelili odgovornosti.
U to vreme sam već znao da postoje problemi sa Raulom Gonzalesom i muškom ekipom.
Raul mi je rekao da je situacija komplikovana.
Privodio sam igračku karijeru kraju i razmišljao o tome da postanem trener, pa sam pomislio: šta imam da izgubim?
Imao sam priliku da dođem u klub koji je već igrao na Fajnal-foru i koji je želeo da nastavi da se takmiči na tom nivou.
Supruga i ja smo razgovarali o tome.
Klub bi nam plaćao stan i školovanje dece.
Rekao sam: „Ako ne budem primao platu, mogu da izdržim jednu godinu. Ne mogu tako četiri godine, ali jednu mogu.“
Tako da smo prihvatili rizik.
A onda se sve dogodilo.
Ženska ekipa je nestala zbog finansijskih problema, a gotovo istovremeno sam dobio priliku da preuzmem muški tim.
Znao sam da će ponovo biti problema.
Ali kako sam mogao da kažem ne?
Prihvatio sam rizik.
Kako ste uspeli da održite ekipu na okupu kada plate nisu stizale?
Da budem iskren, igrači su sami uradili neverovatan posao.
Ja praktično nisam uradio ništa u poređenju sa onim što ljudi ponekad misle.
Oni su vodili računa jedni o drugima.
Bilo je trenutaka kada bi neki igrač imao užasnu nedelju. Nije primao platu, imao je porodične probleme, probleme sa devojkom ili suprugom i jednostavno nije želeo da trenira.
Ostali su to razumeli.
Dali bi mu jedan, dva, možda tri loša dana.
A onda bi mu rekli: „Dobro, gotovo je. Vraćaj se.“
Svako je imao svoj red.
Tako je ta grupa preživela.
Sećam se jedne situacije sa jednim od naših mlađih stranih igrača. U jednom trenutku, negde u februaru ili martu, rekao je da više neće dolaziti jer nije primao platu.
Igrači su razgovarali sa njim.
Posle nekoliko dana praktično su mu rekli: „Ti si ovde sa nama.“
Bilo je ludo.
Ali takav je bio mentalitet te grupe.
Velux EHF Champions League – Final 4 2019, HC Vardar vs Barca Lassa in LanXess Arena, Keln, Keln 01.06.2019. Mandatory Credit © Jozo Cabraja / kolektiff
Koji je trenutak iz Vardara koji nikada nećete zaboraviti?
Domaću utakmicu protiv Segeda u četvrtfinalu Lige šampiona.
Ta nedelja je bila neverovatna.
Znali smo da bi to mogla da bude poslednja utakmica u istoriji kluba.
Desetak dana pre utakmice dobio sam poziv od sportskog direktora koji me je zamolio da dođem 15 minuta pre treninga jer moramo da razgovaramo.
Došao sam, a on mi je rekao: „Želim da ti kažem pre nego što saopštim igračima. Sledeće sezone možda više neće biti kluba. Gotovo je. Igrači će biti slobodni da traže nove klubove.“
Možete li to da zamislite?
Čitavu sezonu smo se borili sa svim problemima, a sada, neposredno pred najvažniju utakmicu sezone, dok se borimo za plasman na Fajnal-for, igračima saopštavaju da bi klub mogao da nestane.
Seli smo u video-salu i oni su dobili tu vest.
Rekao sam im: „Momci, idite kući. Uzmite današnji dan da shvatite šta se dogodilo. Sutra se vraćamo.“
Neki igrači su rekli: „Ne, želimo da treniramo.“
Rekao sam da nećemo.
U tom trenutku trening nije imao nikakvog smisla. Glave su im bile potpuno negde drugde.
Narednih sedam ili osam dana bilo je ludo.
Izuzetno teško.
A onda smo izašli na teren.
Atmosfera je bila neverovatna.
Svi u dvorani su znali da bi to mogla da bude poslednja evropska utakmica koju će ovaj klub ikada odigrati.
Ljudi su plakali.
To nikada neću zaboraviti.
Mislim da bi vam većina igrača koji su tada bili tamo rekla isto.
Revanš u Segedinu postao je veoma težak.
Da.
Mislim da smo na poluvremenu gubili oko sedam razlike i odjednom je sve bilo na ivici.
Ali u drugom poluvremenu smo počeli da se vraćamo.
Sedam je postalo šest, pa pet, pa četiri.
Negde oko 50. minuta gubili smo samo dva gola.
Bio sam toliko fokusiran na utakmicu da uopšte nisam shvatio šta to znači za ukupan rezultat.
U jednom trenutku neko me je pogledao i rekao nešto poput: „Znaš li da računaš? Smiri se!“
Tada sam shvatio: „Dobro, još uvek imamo veoma dobru prednost u ukupnom rezultatu.“
Ali tokom utakmice takve stvari ne obrađujete uvek potpuno racionalno.
A čuvena konferencija za medije posle utakmice? Da li ste ikada popravili odnos sa Huanom Karlosom Pastorom?
Od tada smo se sreli mnogo puta.
Nisam sve što se dogodilo shvatio previše ozbiljno.
Pritisak na Seged bio je ogroman.
Tokom čitave te sezone svi su govorili da će se plasirati na Fajnal-for. Igrali su zaista dobro i bili veoma jaki u grupnoj fazi.
A onda je Vardar odjednom imao sve te probleme i svi su pomislili: „Ovo je Segedova šansa. Vardar nestaje. Seged mora u Keln.“
To je stvorilo dodatni pritisak, posebno na Pastora.
Od ljudi oko kluba znao sam koliko su očekivanja bila ogromna.
Naravno da mi se nije dopalo ono što se dogodilo posle utakmice, ali danas mnogo bolje razumem okolnosti.
Posle toliko godina, kada se sretnemo, možemo normalno da razgovaramo.
Nema nikakvih problema.
A onda je došla Barselona u Kelnu 2019. godine. Na poluvremenu polufinala gubili ste šest razlike. Šta se dogodilo?
Postojalo je jedno vrlo jasno taktičko uputstvo koje smo pripremili.
O tome smo zapravo razgovarali gotovo dve nedelje.
U prvoj utakmici smo tu situaciju rešavali veoma dobro, ali u prvih 30 minuta protiv Barselone nismo.
Na poluvremenu sam bio ljut. Pitao sam ih: „Šta radite?“
Ali rekao sam im još nešto: „Gubimo šest razlike, ali ovaj rezultat nije realan.“
Zaista sam verovao u to.
Nismo igrali toliko loše da bismo gubili šest golova.
Promašili smo dva potpuno otvorena šuta protiv Gonzala Peresa de Vargasa. Imali smo još nekoliko čistih prilika. Ni naš golman nije imao najbolje prvo poluvreme.
Rekao sam im da bismo, u normalnim okolnostima, možda trebalo da gubimo dva razlike.
Dakle, poruka je bila: zapravo igramo dobro. Samo nastavite.
Kasnije, kada sam ponovo gledao utakmicu, i dalje sam mislio da sam manje-više bio u pravu.
A onda se pojavio karakter te ekipe.
Pripremili smo jednu ili dve stvari za situaciju u kojoj više nemamo šta da izgubimo.
Ideja je bila: ako moramo da rizikujemo, onda ćemo rizikovati sve i ići do kraja. Ne dozvoliti im da dišu.
Šest razlike postalo je pet.
Pet je postalo četiri.
Četiri je postalo tri.
I u jednom trenutku mislim da je Barselona počela da razmišlja: „A šta ako…?“
To psihološki menja sve.
A mi smo imali igrače poput Stoilova, Skubea, Karačića, Moraeša… Kada su ti momci osetili da postoji šansa, odjednom je bilo: „Evo nas. Idemo.“
Bila je to zaista izuzetna grupa…
Jeste.
Delovalo je kao paralelni univerzum.
Niko nije verovao u nas.
Na početku sezone Lige šampiona objavljivane su rang-liste deset najboljih ekipa u takmičenju, a Vardara nije bilo ni među njima.
Za mene je to postalo sredstvo za motivaciju.
Mogao sam da pokažem igračima: „Pogledajte, izgleda da nismo čak ni među deset najboljih ekipa. Niko ni ne zna ko smo.“
Ponekad takve stvari pomažu.
Kada ste preuzeli ekipu od Raula Gonzalesa, da li su vas igrači odmah prihvatili? Da li vam je pomoglo to što ste prethodno sarađivali sa Raulom?
Da, mnogo mi je pomoglo.
Raul je već uveo mnoge stvari, a naša rukometna filozofija bila je slična.
Pomogao mi je čak i kada je jezik u pitanju.
Veliki deo makedonske rukometne terminologije naučio sam jednostavno pitajući Raula: „Kako se ovo kaže? Kako se kaže ono?“
Reči i izrazi bili su dovoljno slični onome na šta su igrači već bili navikli.
I naše ličnosti su na neki način bile slične, a osnovna ideja igre nije se radikalno razlikovala.
Tako da za igrače to nije bila ogromna promena.
Naravno, igrači uvek pogledaju novog trenera i pomisle: „Dobro, da vidimo šta će ovaj čovek da radi. Onda ćemo odlučiti da li mu verujemo.“
To je normalno.
Nije važno kakvu reputaciju imate. Igrači žele da vide da li zaista razumete rukomet i da li ono što radite ima smisla.
Ipak, od samog početka igrači su dobro trenirali i želeli su da rade.
Početak te sezone Lige šampiona bio je ključan za nas.
Pobedili smo Monpelje u gostima. Zatim smo pobedili kod kuće. Onda smo ponovo otišli na gostovanje i ponovo pobedili.
Odjednom je ekipa stekla poverenje u trenera, a trener u igrače.
To nam je mnogo pomoglo.
I, koliko god čudno zvučalo, svi problemi koje smo imali mogli su da unište grupu, ali su nas, umesto toga, još više zbližavali.
Ostali smo zajedno sve do ključnih trenutaka – četvrtfinala, Fajnal-fora.
Bili smo tamo.
