Nebojša Golić pripada generaciji rukometaša koja je odrastala u potpuno drugačijem sistemu, prošla težak period devedesetih, a zatim uspela da stigne do velikih evropskih klubova i reprezentativnih uspeha. Nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i osvajač bronzane medalje 1999. godine na Svetskom prvenstvu u Egiptu i učesnik Olimpijskih igara u Sidneju gde je odličje izmaklo u poslednjih 60 minuta, ostao je posle karijere u rukometu kao agent, ali i kao deo organizacionog tima tradicionalnog TV turnira šampiona u Doboju.
Sa Golićem smo razgovarali upravo u Doboju o njegovoj ulozi na turniru i ambicijama organizatora, ali i mnogo šire – o tome zbog čega rukomet sa prostora bivše Jugoslavije više ne proizvodi igrače kao nekada, zašto mladi moraju ranije da dobijaju priliku u seniorskom rukometu, šta možemo da naučimo od Slovenije i kako je nekada funkcionisao sistem koji je stvarao vrhunske igrače.
Vratili smo se i u vreme Borca, Metaloplastike, Sintelona i Veclara, njegovih prvih reprezentativnih koraka, karijere u Nemačkoj, prerano završenog igračkog puta, ali i jedne gotovo filmske priče o tome kako je usred burne 1999. godine praktično iz kafića krenuo ka reprezentaciji i na kraju stigao do medalje.
Koja je danas tvoja uloga na turniru u Doboju? Nekada si ovde dolazio kao igrač, a sada si deo organizacije.
– Turnir je dobro poznat u našem sportu još iz vremena bivše države. Nekada sam ovde bio kao igrač, a sada sam u ulozi organizatora. Uz Danijela Šarića dobio sam zadatak da gledam utakmice, analiziram igrače, učestvujem u donošenju odluka i na kraju u izboru najbolje sedmorke turnira.
Sa ljudima koji organizuju turnir imam odličan, prijateljski odnos. Sve što mogu da pomognem sa svoje strane, tu sam. Zahvalan sam im što sam uopšte deo te priče. Meni je ovo i lepo druženje, prilika da vidiš mnogo ljudi koji dolaze sa svih strana, da razmeniš iskustva i informacije.
Čini se da je turnir poslednjih godina ponovo podigao standard kada je reč o ekipama koje dolaze u Doboj.
– Standard je zaista visok. Ovde dolaze vrhunske ekipe. Imali smo Melsungen, Sporting, ranije i druge velike klubove. To je krem našeg sporta. Ono što je Šara zamislio na početku, toga se drži i stalno pokušava da podigne turnir na još viši nivo.
Svake godine se nešto unapređuje. Ove godine su, recimo, urađene i klime koje su mnogo pomogle da temperatura u dvorani bude prijatnija. Važno je da postoji podrška i da se priča razvija.
Čujem i da se za narednu godinu ponovo spominje Barselona i da postoji želja sa njihove strane da dođu. Kada možete da dovedete takve klubove, to dovoljno govori o renomeu turnira. Ne treba ni gomilati velika imena – ako imate dve vrhunske ekipe, nekoliko veoma dobrih i Slogu kao domaćina, dobijete šest ekipa i odličan turnir.
Pratio si i velika takmičenja mlađih kategorija, pre svega Evropsko kadetsko prvenstvo u Beogradu za generaciju 2008. Kako ti izgledaju nove generacije evropskog rukometa?
– Postavljao sam sebi pitanje da li smo mi, kada smo bili klinci, bili na tom nivou. Ne mislim na sve reprezentacije, ali ekipe koje dođu do završnice danas igraju ozbiljan rukomet za taj uzrast.
Pojedini momci već mogu da igraju seniorski rukomet na veoma visokom nivou. U Nemačkoj, na primer, imaš mlade igrače koji već dobijaju šansu u Bundesligi. To u moje vreme nije bilo toliko često.
Kada mladom igraču daš priliku, on mnogo ranije sazreva. Naravno, mora da ima kvalitet i telo koje može da izdrži seniorski ritam. Ali ako to ima – zašto mu ne dati šansu?
Da li je upravo to jedan od problema našeg rukometa – što mladi kasnije dobijaju ozbiljnu priliku?
– Mislim da jeste. Kada gledaš te reprezentacije, vidiš momke koji već imaju iskustvo i koji su zbog toga korak ispred naših igrača, koji često nemaju mogućnost da igraju na dovoljno visokom nivou.
Onda se pitamo: „Kako su oni toliko bolji od nas?“ Pa upravo zbog toga. Daju mladima šansu.
Video sam i mnogo snažnije igrače nego ranije, fizički mnogo razvijenije. U moje vreme nismo imali takva tela sa 17 ili 18 godina. Ako mlad igrač ima kvalitet i fizički može da izdrži seniorski tempo, treba ga pustiti da igra.
Čini se da Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, pa i čitav region, sve teže pretvaraju talentovano dete u vrhunskog seniora. Da li smo izgubili taj nekadašnji „know-how“?
– Više puta sam pričao o tome. Mi smo malo problematični sami sa sobom. Hoćemo preko noći da napravimo vrhunski rezultat. Svi smo najpametniji i svi sve najbolje znamo.
Nekada su drugi učili od nas. Sada je nama problem da prihvatimo da moramo da učimo od nekog drugog.
Stalno pričamo o sistemu, ali mislim da je osnovni problem mnogo dublje – u nama samima, u ljudima koji se bave rukometom.
Pogledajte Sloveniju. Imaju mnogo manje ljudi, a poslednjih dvadesetak godina stalno proizvode sjajne igrače, posebno srednje bekove. Zašto to ne bi mogla Srbija? Ne možeš reći da su uslovi u Sloveniji toliko drastično bolji.
Moramo da spustimo sebe na zemlju i da kažemo: „U redu, idemo od nule. Krećemo ponovo i pokušaćemo da postanemo ono što smo nekada bili.“ Dok to ne uradimo, teško ćemo napredovati.
Šta Slovenija radi drugačije?
– Ne verujem da je njihov sistem toliko različit od našeg. Igra se isti rukomet, isti su golovi i ista lopta. Ali mislim da su ljudi seli, dogovorili se šta žele i dali šansu mladima.
Važna stvar je i odnos prema trenerima i njihovom znanju. Imaš iskusne trenere koji su osvajali medalje, držali EHF predavanja, prošli sve, a nemaju problem da ponovo rade sa kadetskom reprezentacijom i stvaraju nove igrače za svoju zemlju.
Kod nas je često problem što mislimo da smo nešto prerasli.
Kada već govorimo o sistemu, projekat Sintelona iz Bačke Palanke danas deluje gotovo neverovatno – kao nešto što smo imali pre tridesetak godina, a danas nam izgleda nedostižno.
– Bačka Palanka je imala podršku fabrike i ljude koji su prepoznali ideju da treba ulagati u klub i mlade igrače. Sintelon je i pre moje generacije dovodio mlade igrače, stvarao ih i išao stepenik po stepenik.
Na kraju je ta generacija osvojila jedan Kup, ali čitav projekat je bio mnogo širi od jednog rezultata.
Imali smo praktično internat. Bile su spavaonice, kuhinja, igrači su tu živeli. Dvorana je bila na stotinak metara, škola na petsto metara. Dakle, imao si sve na jednom mestu.
Danas kada gledaš šta rade Francuzi i drugi, vidiš da smo mi nešto slično imali još tada.
Nažalost, ta priča nije iskorišćena do kraja i klub danas više ne postoji.
Takvi centri za razvoj mladih danas nam deluju kao nešto gotovo nemoguće.
– A nisu nemogući. To je apsurd. Danas smo u 21. veku, a pričamo kao da ne možemo da napravimo nešto što smo imali pre nekoliko decenija.
Nije samo Sintelon bio takav. Bilo je sredina u kojima su mladi igrači živeli, školovali se, trenirali, studirali i onda odlazili dalje u svet i pravili ozbiljne karijere.
To je bila preteča modernog razvoja igrača – ne samo rukometnog, već i njihovog školovanja i života. A onda je u jednom periodu sve to nestalo. Zašto? To je već pitanje za neku drugu priču.
Kako je izgledao tvoj put? Počeo si u Borcu, pa preko Šapca i Sintelona stigao do reprezentacije i inostranstva.
– Karijeru sam počeo u Borcu i tamo sam naučio najosnovnije i najvažnije stvari.
Posle rata, 1996. godine, došao sam i na prvi turnir ovde u Doboju. Kasnije sam napravio potez za koji mislim da je bio veoma dobar – otišao sam u Šabac. Imao sam i druge pozive, ali sam odabrao taj put.
U Šapcu sam proveo dve sezone i naučio mnogo novih stvari. Posle toga nisam otišao ni u Partizan, ni u Zvezdu, već u Sintelon.
Bačka Palanka mi je i pre toga bila važna, još od ratnog perioda kada smo tamo sa Borcem igrali kao domaćini. Tako da je moj kasniji dolazak u Sintelon bio nekako prirodan. Ostalo mi je to mesto duboko u srcu. I danas često idem tamo i imam mnogo prijatelja.
Posle toga stigao je i poziv u seniorsku reprezentaciju. Sve je išlo korak po korak, prema gore.
Kada sada pogledaš karijeru, postoji li nešto što bi promenio?
– Naravno. Prvo bih mnogo ranije počeo ozbiljnije da vodim računa o svom telu.
Ljudi su mi govorili šta treba da radim, ali tada cela ta priča o individualnoj pripremi, oporavku i održavanju tela nije bila na nivou na kojem je danas.
Tek kada sam otišao u Nemačku i video tu sportsku kulturu, shvatio sam koliko je to važno. Tada sam ozbiljnije počeo da radim na sebi, ali možda sam već malo zakasnio.
Karijeru sam završio rano zbog problema sa leđima, a leđa su mi pravila probleme još dok sam bio mlađi. Uz to su se u jednom periodu poklopile i neke privatne stvari, smrt oca i sve ostalo. Nije bilo lako.
U kojoj meri je tvoj otac, čuveni Momo Golić, član zlatne generacije Borca koja je osvojila Kup šampiona 1976. godine, uticao na tvoj sportski put?
– Nikada me nije terao da igram rukomet. Išao sam sa njim na treninge i utakmice i pratio sve, ali sam kao klinac trenirao više sportova.
Nikada nije rekao: „Moraš da ideš na trening.“ Pustio me je da sam donesem odluku. Čak i kada sam se ozbiljno opredelio za rukomet, nije mi se mešao u svaki trening niti me pritiskao.
Smatrao je da ništa ne treba raditi na silu. On i mama bili su mi podrška u svemu što mi je bilo potrebno, ali odluka je bila moja.
Zahvalan sam rukometu, Borcu, svim trenerima i klubovima za koje sam igrao, a naravno i reprezentaciji, koja je vrh karijere. Mislim da mi je sve to pomoglo da izrastem i kao čovek.
Bio si poznat kao izuzetno talentovan igrač, sa loptom si mogao da uradiš sve. Koliko je talenat, a koliko rad bio važan?
– Bio sam talentovan za loptaške sportove generalno. Imao sam dobru motoriku i osećaj. Kada bi mi trener pokazao neku vežbu, uglavnom sam odmah mogao da je izvedem. Nije mi trebalo mnogo ponavljanja da shvatim pokret, samo da tehnički doteram detalje.
Ali talenat nije dovoljan. Mora da se trenira i mora da se ponavlja. Nekome treba sto ponavljanja, nekome tri, ali svako mora da radi.
I meni su treneri govorili: „Radi više, treniraj više.“ Hvalili su motoriku i osećaj, ali bez rada nema ozbiljnog igrača.
Šest godina proveo si u Wetzlaru (2001-2007) i dugo držao jedan od klupskih rekorda, pre nego što te je prestigao Stefan Čavor.
– Dugo je trajalo i čak sam se čudio kako me neko ranije nije prestigao.
Što se Čavora tiče, šta mogu da kažem – izvanredan igrač, bek šuter, dugo je bio u klubu. Drago mi je da je on uspeo da me prestigne. Poslao sam mu i poruku. Rekordi su tu da bi se rušili.
Karijeru si završio veoma rano, sa 32 godine. Da li ti je bilo teško da presečeš?
– Kada sam doneo odluku, to je bilo to. Nije me više vuklo.
Možeš li da veruješ da, kada sam definitivno završio sa profesionalnim sportom, više nisam igrao ni basket ni fudbal, a obožavao sam ih? Rekao sam sebi: dosta je.
Jedno vreme sam malo trčao, ali sam imao probleme sa listovima i grčevima, pa me je i to počelo nervirati. Danas hodam, šetam i to mi je rekreacija.
Dugo sam trenirao klince i nekada bih nešto pokazao na treningu, jednom sam možda i zaigrao na dva gola, ali nisam imao onu želju da ponovo uzmem loptu i igram.
Koji su najveći trenuci tvoje karijere?
– Medalja sa reprezentacijom i odlazak na Olimpijske igre. To su stvari koje su moju relativno kratku karijeru podigle na drugi nivo.
Ponosan sam na to, ponosna je i moja porodica, moji prijatelji. To su stvari koje niko ne može da izbriše.
Priča o medalji 1999. godine posebno je neverovatna, jer se sve događalo u potpuno nenormalnim okolnostima.
– Kada danas pričaš o tome, tek tada vidiš koliko je sve bilo nenormalno.
Ja sam dete koje je praktično izašlo iz rata, a onda se ponovo našlo u situaciji bombardovanja. U tom trenutku bio sam u Šapcu. Sve se prekida, ljudi razmišljaju gde će i šta će.
Bili smo pozvani na pripreme u Aranđelovac. Proveli smo tamo osam ili devet dana, a onda su krenule sirene. U jednom trenutku više nije imalo smisla da treniramo i spremamo se, pa smo se razišli kućama.
Kada je reprezentacija otišla na prvenstvo, ja sam bio praktično treća opcija na svojoj poziciji. Vratio sam se u Banjaluku. Družili smo se, izlazili, bili mladi. Kod nas je tada bilo mirnije i čak smo nastavili da igramo ligu.
A onda se dogodio poziv.
Kako si saznao da moraš da se priključiš reprezentaciji?
– Na fiksni telefon, u kafiću u koji sam izlazio. Kažu mi: „Hitno, sutra moraš da budeš u Budimpešti.“
Prvo sam mislio da me neko zeza. Kada sam shvatio da je stvarno, bio je šok. Ali pozitivan šok, uzbuđenje, sreća.
Praktično su me iz kafića ubacili u automobil i krenuo sam prema Budimpešti, a odatle dalje prema Kairu.
I praktično odmah si završio na terenu?
– Da. Kada sam stigao, odmah sam išao na utakmicu. Postigao sam tri gola, šutirao sam i sedmerac.
Sve se događalo neverovatnom brzinom. Od toga da nisam ni bio sa ekipom, dođeš na prvenstvo, zaigraš i na kraju osvojiš medalju.
Bilo je nekoliko nas mlađih i mnogo velikih igrača koji su tada već bili reprezentativci i igrali u ozbiljnim evropskim klubovima. Meni je bilo neopisivo iskustvo da budem sa tim trenerima i tim igračima.
Zato mi je ta medalja posebno draga.
Kada danas gledaš reprezentaciju Srbije, koliko smo daleko od svetskog vrha?
– Teška je to tema, jer će se neko uvrediti ili pogrešno shvatiti. Ali mislim da je osnovni problem u našim glavama.
Nemoguće je da imamo igrače koji u svojim klubovima igraju Ligu šampiona i igraju na vrhunskom nivou, a onda kada se okupimo u reprezentaciji sve izgleda kao da smo se prvi put sreli. Tu je glava.
Opet se vraćam na ego i na naš ponos. Previše smo ponosni kao pojedinci. Ako ti neko dobronamerno kaže: „Ovo nisi uradio dobro, trebalo je ovde drugačije“, 90% ljudi će se odmah uvrediti.
Moramo da promenimo taj odnos. Dobronamerna kritika nije napad na tebe. Ona treba da ti pomogne da budeš bolji. Dok to ne prihvatimo, teško ćemo napraviti ozbiljan iskorak. Glava.
Evo na Prvenstvu, igramo sve, ali treba mirnoće u datim momentima. Dobijemo Nemce, a prvu tekmu zbog preopterećenja izgubimo od Španije. Protiv Nemaca „na lako ćemo“ dobijemo Nemce, a onda ti dođe pritisak i padneš protiv Austrije. Ako budu svi zdravi, ako ih Raul lepo posloži, može da bude dobro. Sistem, kult, to se stvara od malih nogu, od pionira do seniora. Da već budeš naučen šta te čeka. Mi to preskačemo – jasan je Nebojša Golić.
