Ako se neko još uvek pita ko je devojka koja se odjednom pojavila, samo naizgled niotkuda, a igra u Kikindi i zatrpava mreže gde god se pojavi, nastavite da čitate. Vreme je da saznate jer vam predstavljamo Tanju Mišković. Posle dve sezone u Italiji vratila se u naš rukomet i igrama u ekipi Kikinde ove sezone zaslužila i dobila status jednog od najboljih levih bekova u Srbiji. Tanja je rodjena 3.avgusta 1983.godine u Somboru, gde je uprkos svojim željama zaigrala rukomet i tako nastavila porodičnu tradiciju.
Počela si da igraš u Somboru, zašto si izabrala baš rukomet?
-Rukomet je porodična tradicija koju sam ja htela da izbegnem. Htela sam da igram odbojku jer je to sport koji mi je i sada nekako u srcu. Medjutim, u Somboru nije bilo odbojkaškog kluba u to vreme, a rukometašice su igrale evropska takmičenja i bile u vrhu našeg rukometa. Tu su igrale Tanja Medved, Zlata Paplacko, Milena Delić… Bila je baš jaka ekipa i na uporno nagovaranje oca otišla sam na trening da vidim kako to izgleda. Rukomet je bio prvi sport koji sam uopšte probala i evo nisam ga ostavila sve do danas. Dosta kasno sam počela da treniram, početkom osmog razreda. Moja generacija je već bila ispred mene, ali sam kasnije nadoknadila taj propust u početeku. Puno sam radila na tehnici, sve ostalo je posle bilo nadogradnja.
Jako brzo si ušla u prvu ekipu i postala juniorska reprezentativka?
-Klub je negde u to vreme izgubio sponzora, gotovo kompletna prva postava je otišla tako da smo mi mladje gotovo preko noći prešle u prvu ekipu. U Somboru je tada jako puno devojčica treniralo rukomet. Postojale su četiri takmičarske ekipe po godištima. Zbog loše finansijske situacije u mom, ali i našim klubovima odlučila sam da odem u inostranstvo. Jedno jako veliko, pre svega životno iskustvo, to moram da naglasim. Odjednom se nalaziš sam u stranoj zemlji, ne znaš jezik, nema mame i tate da ti pomognu ako ti nešto zafali. Takav život te natera da se sam izboriš za neke stvari u životu koje su ti potrebne.
Otišla si u Italiju praktično kao juniorka, dosta rano si se odlučila na taj korak?
-Sve zavisi od ambicija i želja, od igrača do igrača. Ja sam znala da ću mojim odlaskom u inostranstvo dobiti finansijski, ali i da ću izgubiti sa druge strane. Izgubiti u smislu nekog kvalitetnijeg rada koji sam mogla da imam kod nas i možda ulaska u seniorsku reprezentaciju imajući u vidu taj rad. To se i pokazalo kao tako, u Italiju sam otišla zbog finansija, a znala sam da moj rad i moje rezultate tamo, niko odavde neće pratiti. Mogla sam da igram u Srbiji, pitanje da li bih imala da živim i preživim, da imam kvalitetan rad, da budem možda bliža reprezentaciji, ali tada sam izabrala ovo prvo. Ne kajem se što sam se vratila. Ambicije su mi porasle i sada ponovo imam taj kvalitetan rad.
A zašto si se prevashodno vratila?
– Mogu da kažem da sam se vratila zbog veze. To je stvarno realan razlog i jedini pravi. Vezu na daljinu je jako teško održati i te dve godine tamo smo teško podneli. Izdržali smo, ali jako teško.
Prva sezona u Kikindi nije prošla kako je bilo planirano?
– Prošle sezone sam imala nezgodnu povredu trbušnog mišića. Retka povreda, odsustvovala sam više od mesec i po dana sa terena. Posle sam krenula od nule i čitave sezone nisam uspela da se vratim u izdanju kako bi to trebalo da izgleda.
Zato si obeležila ovu sezonu. Kao nosilac igre i uz Dijanu Števin prvi strelac ekipe. Kako si ti zadovoljna svojim igrama?
– Ove sezone sam da kažem zadovoljna, ali nikad u potpunosti. Sad u Nišu sam bila najzadovoljnija gledajući drugi deo prvenstva. Pružila sam više od svog maksimuma, sa terena sam izašla totalno ispražnjena, i fizički i psihički. Nikada nisam potpuno zadovoljna kako sam odigrala. Možda sam i previše samokritična. Na utakmici mogu da dam 8,10 golova, ali uvek ću se setiti kako sam pogrešno dodala, kako sam trebala da proigram krilo i tako te stvari su mi u glavi. Mislim da mogu još da napredujem u igri u odbrani i što se tiče tog segmenta, želim i mogu mnogo više.
U prvom delu sezone ste dobili Naisu čak sedam razlike u Kikindi, ali ste odigrali nerešeno sa Knjazom nedavno i izgubili gol razlike u Nišu. Misliš da ste zbog tog jednog gola izgubili titulu?
-Ne želim da poverujem u to. I dalje čekam neki kiks niškog tima, mada je to realno gledajući jako teško za očekivati. Znam da je moja ekipa dala 120% sebe na toj utakmici i da smo stvarno svi jako želeli tu pobedu.
Stekao se utisak da ste vi u Kikindi bili iznenadjeni prvim mestom na polusezoni. Kakve su ambicije kluba?
-Razmišljali smo o tome da možemo da budemo prvi, ali to nije bio prioritet. Nije bilo nametnutog pritiska da moramo. Postavljeni su ciljevi da u Evropi odemo što dalje, a da u prvenstvu budemo u vrhu, medju prve tri ekipe. Kada se otvorila mogućnost da osvojimo titulu normalno je što su se ambicije povećale. Shvatili smo tada da je to rezultat velikog rada koji uvek mora, pre ili kasnije da dodje do izražaja. Dugo smo zajedno, mislim da imamo bolju igru dok Naisa možda ima nešto zvučnija imena.
Ove sezone Kikinda je stala u 1/8 finala Čelendž kupa?
-Dosta nas je prvi put imalo iskustvo sa evropskim takmičenjem i ja prva nisam igrala takve utakmice. U drugom kolu, dosta jača ekipa nego u prvom, ali ne bolja od nas. Mislim da nismo imali sreće, bar u prvoj utakmici. Trebali smo da napravimo veću razliku. Imali smo šanse, realne, da napravimo bolji rezultat da bi, ne opuštenije, već mirnije otišli na revanš. U Slovačkoj smo loše odigrali, to je rezultat pokazao. Koliko je odbrana dobro funkcionisala toliko je napad bio loš.
Da pomenemo ta neka zvučnija imena, ko su najbolje igračice lige po pozicijama?
– Nisam baš razmišljala o mojoj idealnoj postavi lige(smeh). Otišla sam u Italiju iz Sombora, koji je igrao drugu ligu i tek izborio plasman u prvu, tako da nisam imala baš neki duži igrački kontakt sa igračicama koje igraju Super ligu. Levo krilo bez konkurencije Jovana Bartošić, žao mi je što se povredila. Levi bek…dvoumim se izmedju Ivane Filipović i Sanje Damnjanović. Na osnovu prošle i ono što sam gledala ove sezone, ipak Filipović. Mlada je i ima vremena za nju. Srednji bek… izdvojila bih Katarinu Rančić. Desni bek Dijana Števin, desno krilo Ivana Milošević, golman Adrijana Mišković i pivot Sanja Rajović.
Šta misliš, kako će izgledati naša liga za nekoliko godina?
-Jako teško pitanje. S obzirom kakve igrače imamo, trebali bi da budu bolje plaćeni jer upravo zato i odlaze. A tamo gde odu ne dobiju duplo više, već četiri puta više u najgorem slučaju. Da ovde ima bar približnih uslova, ne bi odlazili. Od rukometa ovde može samo da se preživi, jako smo daleko od nekih dobrih ugovora. Mislim i da nema toliko dece koja žele da igraju rukomet i to će se kasnije osetiti. Moje neko mišljenje je da sve kreće od škole rukometa, želje dece da igraju. A pošto rukometa nema na velikim takmičenjima, ne prati se toliko, normalno da i deca nisu zainteresovana.
Zanima li te nešto osim rukometa?
– Studiram menadžment. Teško je uskladiti
obaveze. Fakultet mi nije u Kikindi, ne mogu da pratim šta se dešava kao ni da idem na predavanja, tako da će me ispiti i učenje još čekati.
A kakve su tvoje ambicije u nastavku karijere, jesu ponovo vezane za odlazak u inostranstvo?
– Moje ambicije su meni lično velike. Različita su gledišta šta je to za nekoga. Smatram da je za mene veliko i moj neki san je da zaigram za reprezentaciju. Ne računajući juniorsku reprezentaciju, to je moja neostvarena želja. A što se inostranstva tiče nemam ništa konkretno, da sam nešto zacrtala, sve zavisi od ponuda. Možda bih volela da igram u Francuskoj. Ne radi se o tome da ja sad nemam velike želje, ali možda malo realnije gledam na stvari. Dosta igrača ode u Madjarsku, Dansku pa se izgubi. Nije sve u velikim ugovorima i velikim ekipama. Šta vredi ako odeš i sediš na klupi. Više gubiš nego što dobijaš, bar ja tako mislim. A isto tako znam da stranac mora da odradjuje, ne jednu platu koju dobija već tri. Svako toga mora da bude svestan pre nego što ode.
Konstatacija koja se nameće je da nikad ranije i nisi bila bliža reprezentaciji nego sad?
-Videćemo koliko će tu biti mesta za mene. Stvarno, to mi je velika želja, da se pojavim bar na jednom okupljanju da vidim gde sam, a posle, ako ne zaslužim ne moram više da budem tu. Znam da sam do sada uvek samo svojim radom uspevala da se nametnem i ako ne zaslužim na taj način da dodjem do reprezentacije ne želim ni jedan drugi.
