Balkan Handball

KOLUMNA: Šta vi očekujete?

PIŠE: Žika Bogdanović

Samo sam jednom gledao nemoćniji Vardar na domaćem terenu od ovog sa Kilom, i to pre 15 godina. I to, srećom ili nesrećom, uživo u tada oronuloj hali „Kale“ u kojoj su se igrači nabadali na zarđale eksere pokušavajući da se zaustave da ne prelete preko ograde. „Komiti“ su bili u nekoj od svađa sa upravom Mihajlovskog, a tadašnja strašna Barsa je u tišini pregazila Vardar Dragana Đukića 26:12. Bio je novembar 2004. godine. Dejan Perić je bio na vrhuncu karijere, bez milosti za protivnika, a Barsa je te sezone došla do titule EHF Lige šampiona poslednje na talasu devedesetih. Bilo je to drugo vreme, neuporedivo sa ovim.

O jednom lošem danu i jednom katastrofalnom rezultatu ne mogu se izvoditi neki preterano mudri stavovi. Dođe i prođe. Uđe se u seriju promašaja i kola krenu nizbrdo. Zaboraviće se posle prve pobede. Više bi mogli da govorimo o faktičkom stanju koje bi trebalo da probudi ljude koji misle da će se Vardar prošetati do Kelna i tamo osvojiti još jednu titulu.

Ni četiri meseca posle Kelna 2019, objašnjenja nema za ono što se desilo. Pisali smo i pričali sve i svašta, ali čudo je čudo, i samo sebe ne definiše. Vardar je osvojio Evropu, ne kako najbogatiji klub, ni ekipa sastavljena od najboljih igrača, već kao najbolji tim u datom trenutku. Trenutku koji se nikada evropskom rukometu nije desio i tvrdim da neće još dugo.

I sada, mogli bi da se lažemo, udaramo u prsa, ali to nije posao za novinara, više je za navijača. I ono što je Vardar alhemijom vođen uradio u Lanxess Areni, više je za pero braće Grim nego za tastaturu rukometnog novinara. Vardar se kruni već tri godine sa sekundom Čupićevog gola za prvu titulu u Kelnu i zato je fenomen.

A i od takvog Vardara, ni najvišeg, ni najlepšeg, ni najbržeg, dosta toga se izgubilo tokom leta. Iluzorno bi bilo očekivati da ponovo dovedeš golmana anominusa koji će iz bunara pokoriti Evropu u osam meseci. Da jednog Karačića koji je srastao sa skopskim asfaltom zameniš sa staklenim Atmanom, čiji kvalitet nije sporan, ali koji je više vremena u karijeri proveo na štakama nego na gerfloru. Da izabereš trenersku alternativu sa iskustvom rada u nekom „desetom“ klubu Španije i da ponoviš efekat kakav si imao i sa prethodnikom? Uz Stoleta Stoilova koji se još uvek čeka, dok Kalaraš pokušava da odglumi „Moraeša za sirotinju“. Vreme je najbolji sudija. Pokazaće da li može i „ovako“.

Puno je pitalica, nedoumica i jako je teško naslutiti epilog, odnosno, realan domet ove ekipe. Ako uopšte treba da pričamo o realnosti posle svega što smo doživeli. Sve se može okrenuti na obe strane, i za sve one koji se preterano raduju ili nerviraju, podsećanje. Sezona počinje u februaru. Do tada, šta god se desilo, dobrodošlo je, samo dok je zdravlja i glave na ramenima. Vardar nastavlja da teče, a mrtvi i ranjeni se broje na kraju.

One Comment

  1. Pingback: Што може овој Вардар? - Sportski

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *