Pitaju ljudi zašto ne pišeš češće te svoje kolumne, a moj odgovor je uvek isti „Da bih pisao trebalo bi nešto da me radi“ da bi iole imalo smisla. To „radi“ uvek ostane za Keln, ovo čudesno mesto gde ispred hale ne možete da izbrojite sve dresove klubova ljudi koji su došli da navijaju za SVE. To je jedna fascinacija koja nikada neće prestati, jer ovde se zvižduk zaslužuje retko, a svi kada izližu rane od poraza duboko u sebi znaju da su ostvarili nešto veliko u karijeri samim tim što su u ova tri dana boravili u Lanxess Areni. Šetnja po platou oko Arene je lekovita terapija za sve rukometne probleme i frustracije.
Odavno je to MUSS. Odavno, kada me prijatelji pitaju dokle ćeš ići i kada ćeš prestati, poslužim se onom čuvenom iz „Tri karte za Holivud“ kada Bogdan Diklić pita svog podređenog.
„Kako je smeo da ne dođe?“
„Umro je…“
Za dobar film zaplet je suština. Ovo sudijska rigidnost, da ne možeš da prepoznaš da je 20.000 u Keln stiglo da vidi tog Matijasa Gidsela i odgleda poslednju epizodu priče o tom momku sa nacrtanom facom kao iz japanskih crtanih filmova, koji bi trebalo u nedelju da potvrdi da je super-biće i da se ova decenija po njemu zove, i da ne treba da ga isteraš u devetom minutu zbog proklizavanja (naknadno videsmo koliko su se ljudi klizali) i daš mu prvi crveni karton u životu, nego da ima nešto i u nameri da nekoga povrediš i slično, na sreću nije uništila spektakl. I sudije su od krvi i mesa, mogu da unište događaj, a teško kada zasluže lovorike.
S druge strane, ta neuviđavnost nam je pomogla i da razbijemo stereotipe o tome da je Gidsel Berlin, a Berlin Gidsel. Dok je zaleđen sedeo na stolici ne proslavljajući golove svog tima, sa rukama na licu, suzama u svlačionici, posao je odradila perfektna mašina. Dejan Milosavljev, prisutan. Baš je prisutan, zna šampion kada mora da bude najbolji. Samo on, Marsa i Štrlek znaju kako je to iz Kelna ići u raj. Lase Anderson je stavio dansku zastavu na leđa i rešio da završi posao umesto najvećeg. Vremena se menjaju. Greška „osvojimo Bundesligu pa palimo na Majorku“ koju je napravimo HSV 2011. godine, novim generacijama ne pristaje. Ne znam koliko je TV kamera zumirala „umro sam juče, samo vam nisu javili“ facu Gidsela iza gola, ali biće to jedna dobra potka za još bolji dokumentarni film jednog dana.
A ništa manje dobar ne bi bio ni onaj sa Nikolom Portnerom u glavnoj ulozi. Čovek koji još uvek nije izgubio u Lanxess Areni. Ono što je preživeo prošle godine oteralo bi mnoge u manastir ili stavilo omču oko vrata. Njega nije. Sada je na 5 od 5 na najvećoj pozornici na svetu i ide ka trećoj tituli prvaka Evrope, baš kao i njegov Zlatko. Posle „so und so“ sezone u kojoj je Hernandez potvrdio zašto je jedan od golmana u piku i da ga s pravom čeka Barselona, Nikola je izašao iz senke, „podavio“ krila Barse, dao vetar u leđa onim svojim „džudistima“ u napadu koji, što bi rekao poštovani K.G „mleju, mleju, mleju“ dok ne probiju sve. Pet puta me je zaustavio. OK, napašću ga još pet.
Voda uvek nađe svoj put. Ja sam ubeđen da to sigurno negde piše u svesci Beneta Vigerta i da će to biti rečenica kojom će početi autobiografiju jednog dana.
„Voda uvek nađe svoj put“.
A na Islandu je prskalo i prskaće. U Skandinaviji nikada neće presušiti.
Uživajte u finalu. Uživajte u svemu onome što donosi sport gde treneri završavaju na kolenima, vrište i udaraju pesnicama u Gerflor.
Neka vas radi.
Živeo rukomet.
