Jesmo li svi na broju? Dok smo mlatili praznu slamu oko toga da li će EHF odložiti Prvenstvo znajući da neće i da televizija i sponzori pamte samo dresove, crvene ili kockaste, bez razlike ko je u njima, osim da ima po dve ruke i noge i nešto zdravih pluća, došla je i priča o tome ko će brže do Zagreba ili Beograda da razduži opremu posle ove golgote u zimu 2022.
Ukratko, poruka sa skraćivanjem karantina sa 14 na 5 dana, odnosno, ukidanjem spiska od 35 imena bila je jasna. Do or die ili u prevodu, igraće se Prvenstvo makar vam se skinuli Nenad Peruničić i Dragan Škrbić, odnosno, Slavko Goluža i Božo Jović sa druge strane.
I negde smo na istom. Dok kucam omikronovan ovo na ekavici, znam barem jednog hrvatskog kolegu koju u karantinu isto sprema svoje pisanije. Posle Srba, korona je „sastavila“ i Hrvate. Kolone automobila, dok ovo pišem, idu od Osijeka i Subotice. Pre dve godine ove dve reprezentacije bile su „nebo i zemlja“ u Gracu, a „bratstvo i jedinstvo“ je bilo prva pratilja prethodno viđenim zelenim dresovima Montenegra koji su zaokupili svu pažnju domaće i strane javnosti. Pre četiri godine u Splitu, hrvatski i srpski rukometaši služili su samo za medijsko iživljavanje portala i tu je rukomet bila sporedna priča, ostavljena nama skrajnutima što mu verno čekićamo 365 dana u godini.
Sada je to ponovo derbi, pravi derbi, poslastica pred kojom trljaš ruke, utakmica od koje se može očekivati neočekivano. Srbija raste, Hrvatska pada. U Tonija Đeronu se veruje, u Hrvoja Horvata sumnja. Za Srbiju je već pobeda nad Ukrajinom rezultat koji je diže barem pet mesta od onoga što je imala pre dve godine, a za ove „Kauboje“ se već posle poraza od Francuza zna da su daleko od onog finala iz Stokholma u januaru 2020.
Za prave stvari nikada nije kasno čak i kada osediš čekajući. Da je bilo volje i hrabrosti da se dovede španski trener pre pet godina, drugačije bi izgledao srpski reprezentativni rukomet u prošlom olimpijskom ciklusu. Daj šta daš i kada daš, Đerona je pokazao koliko nam je malo, a puno falilo. Najviše u glavama, da raskrstimo sa mitovima i priznamo da neko zna više. Nekako mi sve nameće odgovor da tu školu sada prolazi Hrvatska, preponosna da to prizna. Povratak Červara na klupu bio je kec na polugodištu, priznavanje nemoći u stručnom smislu, eventualni poraz od Srbije značilo bi da se ponavlja ceo razred. Ajd, pa Jovo nanovo. Ako se to desi, mrka kapa da će se pojaviti autsajder – neki novi Mađioničar iz Umaga i 2002. godina. To se jednom dešava!
Pričati o utakmici za koju ni Toni, ni Cveba ne znaju koga će skinuti do dva sata pred odlazak u dvoranu, više je nego nezahvalno. Važno je meriti prolazno vreme. Nenad Peruničić je beskompromisno ušao u podmlađivanje reprezentacije na SP 2019 i EP 2020. Neke „dečije bolesti“ preležane su uz dosta komplikacija. Toni je nasledio kostur, nadogradio ga, opismenio i taktički oplemenio. Sačekalo ga je puno španskih đaka poput Kukića, Marsenića, Abutovića, Radivojevića, Ilića, i sve je kliknulo „na keca“. Srbija je neporažena, malo Španac, malo korona, od Graca 2020 i utakmice sa Hrvatskom.
Sve ono sa čim se Horvat uhvatio sa dve godine zakašnjenja na početku novog olimpijskog ciklusa uz očekivanja javnosti koja su uvek najveća. Krenuo je da podmlađuje što je neizbežan proces, a glavu su mu već stavili na panj. Po kvalitetu izjava vidi se da se jako teško nosi sa pritiskom. Nije više to koža onog mirnog momka. Preiskusne su novinarske face bile na jučerašnjem onlajn susretu sa hrvatskim selektorom da Horvatove reči „ne moramo mi ništa, osim da se borimo“, ne protumače prevrtanjem očiju i blagim podsmehom.
Možda u životu, po dobroj staroj, „mora samo da se umre“, ali kada se igra rukomet protiv Srbije i kada poraz znači eliminaciju posle prvog kruga posle 20 godina, onda znaš da ipak nešto mora – MORA da se pobedi.
I u tom pogledu, blago Špancu. Nikada nas neće dovoljno razumeti.
Srećom još nije čuo onu Šurdinu iz „Vrućeg vetra“, govori srpski da te razume ceo svet. Ili hrvatski, kako hoćete.
Važno je da se razumemo!
