Kada nam neko bude objasnio kako to da finalni turnir sa četiri ekipe u Kelnu može da sačeka kraj decembra i da za njega ima termina makar i sedam meseci posle sezone usred nove, a da 15 evropskih reprezentacija u muškom rukometu i još više u ženskom ostane bez šanse da se takmiči za ono što je svakom Savezu praktično jedini način da dođe do kakvog-takvog sponzorisanja, milionskog auditorijuma i načina da privuče decu u sport na nacionalnom nivou, tada će epohalni nonsens Evropske rukometne Federacije moći lakše da se sažvaće.
„Vašu lovu branite, a za našu vas baš briga“, rekao bi prost razum. Kada je u pitanju kasa EHF, onda vodeća ekipa EHF nema dilemu, pa i po cenu toga da o šampionu Evrope odlučuju skoro sedam meseci nakon što se ta sezona završila, u vreme novogodišnjih praznika, sa mnogo igrača koji nisu ni izborili taj finalni turnir, bez ikakve sportske podloge, opterećujući i ovako neverovatan kalendar u olimpijskoj godini.
„Operacija je bila uspešna, ali pacijent je mrtav“. I baš tako. Tvrđava Evropa je odbranjena. Klubovi neće morati da puštaju igrače u ekstra-termine, a velika takmičenja koja generišu najveću lovu biće održana pod parolom „show must go on“ bez obzira na žrtve. Da li nekog iz Beča briga kako će države, i ovako osakaćene pandemijom, budžetirati rukomet u Poljskoj, Srbiji, Rumuniji, Crnoj Gori, Makedoniji i tako redom kada već znaju da je 2021. godina propala?
Zašto je EHF odlučio da bude avangarda u prelamanju preko kolena? Zašto je prvi morao u Evropi da kaže „novčanik“ ispred „lopte“? Zašto su drugi sportovi tako glupi pa još uvek ćute? Ili je to stvar jačine?
Da li to znači da je bitniji F4 Lige šampiona od interesa 25 nacionalnih Saveza? Zašto baraž za Svetsko prvenstvo i kvalifikacije za EURO 2020 nisu mogle da se odigraju u terminu septembar/oktobar? Zašto za tada planiran početak kvalifikacija za EURO 2022 nije mogao da bude pomeren za naredni termin, taj decembar, a finiš za maj, pa i EHF nedelju u oktobru 2021, kada ćemo koroni, nadamo se, videti leđa? Kako to olimpijske kvalifikacije mogu da se održe manje od četiri meseca pre starta Igara u Tokiju, a za turnir u Mađarskoj i Slovačkoj, gde polovina reprezentacija može autostopom da dođe, ne mogu?
Je l’ to znači da je bitnije Evropsko prvenstvo od Svetskog? Da li je neko pitao Federacije šta misle o tome? Federacije biraju rukovodstvo EHF.
A šta ćemo sa ta dva dana decembra rezervisana za ubiranje keša u Lanxess Areni? Kobaje i pivo ispred dvorane u Kelnu imaju posebno mesto u rukometnoj nomenklaturi. Dok se krka i troši lova, dobro je. Ko je vajdu od sirotinje video? Od kvalifikacija u tom terminu džepovi neće biti puni.
Računica da će igrač Kila koji sa svojom reprezentacijom dođe do Tokija odigrati 102 utakmice u sezoni 2020/2021, dovoljno govori gde su nas gramzivost i pohlepa doveli.
Pandemija je ogolila svu nesavršenost rukometnog sistema. Rukomet je na prekretnici i mora da se zna ko ga vodi? Da li su vodeći evropski klubovi bitniji od reprezentacija? Ova odluka je pobeda klubova.
Stvoren je dinosaurus. Kalendar je doveden do tačke pucanja. Novi marketinški ugovor je samo ozvaničio ono što smo i ranije shvatili, da će igrači i igračice „robijati“ pod neverovatnim opterećenjem u broju utakmica i takmičenja koja se ulivaju jedna u druge, ali za iste ili manje ugovore od generacija pre 10-15 godina!? Uveden je kvalifikacioni ciklus za Evropska prvenstva, povećan broj utakmica u evropskim kupovima i broj učesnika EURO događaja. Sportisti su na izmaku snage, vesti o povredama se nižu iz dana u dan, a ljudima je manje ili više stalo da svake zime imaju neki „hype“, o čemu je svedočilo i ovo EURO 2020, gde su navijači barem 15-16 reprezentacija bili statistička greška u dvoranama. To je istina. Evropske šampione Špance ispratile su žene i po koja svastika, njih 30-40 u Stokholmu. To je realna zainteresovanost za rukomet u zemlji evropskog šampiona sa 50 miliona stanovnika. Medalje su sve bezvrednije, ali važno je da se vrti lova i predstavljaju neke paušalne cifre o rastu.
Uz sve to maltretiranje sportista, EHF je „mala maca“ kada se priča o modernizaciji igre, temeljnom dogovoru sa IHF-om o modernizaciji pravila i uvođenju tehnologije koja bi od rukometa stvorila sport globalni sport. To je tabu tema kada se uđe u kabinet Hasana Mustafe?
Šta je starije, kokoška ili jaje? Klub ili reprezentacija? Možemo da se sporimo i pričamo do sutra, ali činjenice su neoborive, barem za ove naše države ovde. Luka Cindrić može da igra u „osam Barselona i Kielcea“ i da osvoji pet Liga šampiona, ali ako ne igra za reprezentaciju, za njega će pitati „ko je ovaj?“ na vratima kafane u trećem selu od Ogulina. Ništa drugačije nije u mnogo država sveta, osim u dve- tri, gde ljudi to shvataju kao izlazak u bioskop, samo sa pljeskanjem.
U košarci su pobedili klubovi i „oterali“ Evropsko prvenstvo na četiri godine. I to je to. Sedenje na dve stolice ne prolazi više. Klubovi za bogate, reprezentacije za sirotinju, jasna podela sveta. Kada dođe stani-pani istina izađe na videlo. U rukometu, ni dovoljnog bogatstva, ni siromaštva. Malo bi se stvarale razlike, pa malo ne bi. I sve tako. Lutanje.
Recesija koja nas čeka osvetliće nam još puno toga. Početak i kraj ove priče je činjenica da su evropski rukometni oci 20 država uskratili za pravo da se kvalifikuju na naredno takmičenje devet meseci ranije, a četiri kluba su dobila šansu da igraju za pehar sedam meseci po završetku sezone!? Tačka.
Mandatory Credit © Axel Heimken / kolektiff
