KOLUMNA: Guranje rukometa pod tepih

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Još jednom je prošle nedelje rukomet kao sport pokazao svoju nesavršenost izbijanjem na površinu problema koji su svi ozbiljni globalni sportovi odavno prevazišli – termina igranja mečeva u Ligi šampiona. Naime, nemački šampion, Rajn Nekar Leven odlučio je da na prvi meč osmine finala u Kielce pošalje svoju drugu ekipu, s obzirom da će istog dana, prvi tim igrati u Kilu, isto tako, važan duel u borbi za titulu u DKB Bundesligi.

EHF je ponudio zamenu domaćinstva, odnosno, da RNL dočeka Kielce u prvom meču, što su Nemci odbili, a sa druge strane, „rukometni oci“ iz Beča su odbili zahtev nemačkog kluba da meč u Poljskoj odigra dan posle onog u Kilu – u nedelju. Taj termin je u televizijskom smislu, u Poljskoj, već određen za fudbal. Sa druge strane, meč u Kilu prenosi ARD, a s obzirom da sve mečeve u Nemačkoj možete gledati na plaćenoj platformi Skaj, ovo je jedina prilika da ljudi u stvari i vide rukomet.

Zamislite da se tako nešto dogodi u fudbalu ili košarci? Taj 24. mart sa mečevima u Kilu i Kielceu, paradigma je za guranje problema pod tepih u svetskom rukometu.

Šta je starije kokoška ili jaje, u stvari i nije pitanje. Pitanje je da li Evropska rukometna Federacija ima instrumente da drži pod kontrolom svoje članice, među njima i Nemačku? Da li će ostatak Evrope biti talac DKB Bundeslige? Nije i ne sme da bude. Koliko god bilo jako neko nacionalno takmičenje i koliko god Nemci stavljali Hutenberg ispred Visle Plock i Celja PL, hijerarhija mora da postoji i da bude jasno naglašena. Ako mogu drugi, moraju i oni.

Odgovornost Nemaca je očigledna. Oni čuvaju svoju ligu, format sa 18 klubova među kojima uvek ima 3-4 autsajdera i ne žele kompromis. Skupština Bundesligaša je pre par meseci jasno poslala poruku EHF-u da ne želi niti utakmicu više u kalendaru, posle najave iz Beča da će novi format najjačeg evropskog takmičenja podrazumevati ligu sa 12 klubova, odnosno, 26 umesto 20 mečeva u sezoni. Sve to uskoro, od 2020. godine. Kako je EHF odgovorio? Nemci će od naredne sezone imati dva zagarantovana mesta u Ligi šampiona.

Pravljenje „situacije“ za bogate i formiranje lige bez Balkana, s obzirom da su i Celje PL, i Zagreb, više van nego unutar TOP 12, a pitanje je šta će biti i sa Vardarom posle ove sezone, za sada ne ide dobro.

EHF Liga šampiona nije ona fudbalska, ni košarkaška. Ni po ovom „siromašnom“ modelu nije uspela da zaintrigira čitav kontinent. Za Nemce neatraktivna u smislu finansija, s obzirom da ne mogu da napune hale, a da skromna apanaža za plasman koju EHF nudi za finala i polufinala, tek može da podmiri neke troškove. Za sirotinju, srpsku, bosansku, crnogorsku, pa onaj mediteranski svet Grka, Italijana, Turaka, srednju Evropu sa Austrijancima i Česima, Baltik, očigledno preskupa avantura. Priča Mihaela Viderera o standardima koje bi trebalo neko da ispuni da bi se našao u EHF Ligi šampiona, a za to da ne dobije ništa, samo je jedna strana medalje. Ona druga je da EHF Liga šampiona nije viđena u Madridu, Moskvi, Pragu, Rimu, Beogradu, Amsterdamu, Kijevu, Oslu, Atini, Beču – nikada ili u poslednjih 6,7, 10 godina. Kako onda očekujete veliki novac u rukometu?

Više novca za nagrade, kvalitetniji „setup“, još veći nivo organizacije, sve bi to trebalo da imamo sa 12 bogatih klubova. Izgubićemo na taj način što ćemo zauvek ostati bez Lige šampiona u 70% Evrope. Ako je to cena, moraće i Nemci da je plate, ne samo ostatak Evrope. Ako neće, onda će EHF morati da pokaže ko je gazda. Ako je sposoban za tako nešto.

Situacija sa Levenom pokazuje da ćemo još dugo umesto Coca Cole, Mercedesa i svetskih megakompanija, na našem Gerfloru stajati prozori i jeftin džins.

I dok sužava prostor za vrhunske klubove, EHF daje šansu reprezentativnom svetu. Bez obzira što je Evropsko prvenstvo u formatu sa 16 selekcija, prenapucano kvalitetom i praktično savršen event, ispravna je odluka proširiti na 24 reprezentacije, upravo iz razloga veće zastupljenosti na kontinentu. Šansu moraju da dobiju Rumunija, Turska, Izrael, svi oni koji ulažu u rukomet, ali gde je popularnost oročena faktom da deca ne mogu da navijaju za svoju reprezentaciju na velikoj sceni. Kvalitet neće drastično pasti, a rukomet će dobiti na popularnosti, jer će osam država više biti zainteresovano za Prvenstvo.

Paralelno sa promenama u svom sistemu, nadam se da iz Beča neko sme da okrene telefon u Bazelu i kaže: „Ljudi, moramo da menjamo pravila“. To jest, nadam se da je to neko već uradio posle januarske priče u Hrvatskoj.

Dan posle antologijskog meča u Zagrebu između Nemačke i Slovenije, svi smo mislili isto. I sam Mihael Viderer je, po prvi put, jasno i glasno to stavio do znanja u razgovoru za sajt EHF EURO 2018. I kada najveći igrač današnjice Nikola Karabatić to isto kaže i još uz to „ne želim da mi se sutradan sin bavi sportom koji je izbačen sa Olimpijskih Igara“, apsolutno je sve jasno. Ako smo svi na strani rukometa, i oni koji u sudijama vide „izvršitelje tuđih zamisli“ i oni koji delioce pravde smatraju „žrtvama loših i nejasnih pravila“, onda hajde da radimo na promenama. Kako to da tehnologija svima donosi napredak, čovečanstvu celom, a samo rukometu konfuziju?

Nož i pogača nisu u Beču, već u Bazelu. IHF određuje pravila. Tamo će vam Mustafa malo nagluvo reći „What? We don’t want to copy basketball“. Košarka je svemirsku godinu ispred nas što se tiče pravila igre. Za „floping“ zna svako dete u Sidneju i u bloku 45 na Novom Beogradu.

Za promene je potrebna svest. Jasno je da će Mustafa sa svojom ekipom vladati još godinama zahvaljujući glasovima iz El Salvadora i Bruneja, ali najmanje što se može – jeste da se traži da se stvari menjaju.

Do tada, raščistite sa Nemcima, da ne dođe proleće 2020. godine, a mi još uvek rešavamo večito pitanje „Hutenberg ili Visla?“.