KOLUMNA: „6 OD 6“, i dalje je moguće…

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Nije nam ostalo puno do saznanja gde su „naše“ reprezentacije. Dok su Hrvati upoznavali čari Azije, testirajući svoje mogućnosti protiv onih koji nas svake dve godine negde sačekaju – Korejanaca, ostalih pet Ex-Yu reprezentacije, odradilo je prvi deo posla zvanog viziranje karata za Dohu 2015. Srbija i Makedonija su gotovo, pa, gotovi. Nije bilo lako Ivici Obrvanu i momcima da odigraju meč u Atini kome se očekivalo da bude barem „100:0“ za „crvene“. Ako nezaboravna sezona makedonskog rukometa treba da se završi u velikom stilu, onda je taj neki „režiser od gore“ pogodio u metu. Grčka, lagana egzekucija, slavlje, tražena karta više, treće veliko takmičenje u nizu, „zlatna serija“ makedonskog rukometa. Žurka može da počne. Zbog sve posvećenosti rukometu ove godine – to su makedonski navijači zaslužili. Neka se slavi, a onda verovatno ponovo od jeseni u razmirice, ko je veći patriota, bolji igrač, kako to da je medalja baš tako daleko, itd…

Blizu svog „zlatnog dana“ u subotu u Brnu je i srpski tim. Kada se jednog dana, a možda vrlo uskoro, čim se Jiha bude umorio od poraza, bude sahranjivao češki rukomet, na spomeniku će mu pisati „ubila ga srpska ruka“. Kada vas neko šest godina ostavlja bez Svetskog prvenstva, ubija jednu generaciju, volju, atmosferu, interesovanje za rukomet u jednoj „hokejaškoj zemlji“. Nemaju klubove, nemaju mlade igrače, a potencijal Filipa Jihe u nacionalnom dresu ostaje uzalud protraćen. Česi mogu do Katara samo ako se u subotu sruši nebo na grad poznat po moto-trkama.

Za mnogo šta su krivi – uvek svima krivi – Srbi.  Srbi, od kojih boli glava. Boli kada vidite onu nemoć, kao što smo je videli u Danskoj. Boli i kada vidite moć koja spušta protivnika u baražu na 14 golova. Tek ponekad vidimo šta su u stvari pravi potencijali srpske reprezentacije. Nema ozbiljnijeg stručnjaka na svetu koji se ne čudi, zašto „orlovi“ nemaju ozbiljnije rezultate na velikim takmičenjima. Šta tu ne štima, odgovor nije dao ni jedan od selektora koji je od Jovice Cvetkovića, pa na ovamo vodio srpski tim, osim Vranješa, koji nije imao priliku da se ozbiljnije pozabavi time. Usponi i padovi, godinama. Zaljubljivanja i zablude.

Vladan Matić je bio svestan da je baraž za njega, ali i za čitav srpski rukomet, pitanje svih pitanja. Uspeo je da dobije prvu bitku, povratio poljuljano poverenje javnosti u njegove kvalitete i smelost. I ako ovih +8 u Brnu bude odbranjeno, hvalospeve bi trebalo zadržati u granicama normale i raditi dalje. Daleko je četvrtfinale u Kataru, kvalifikacije za Rio, sve ono što ova reprezentacija može i mora.

Ako bi se nečijem uspehu trebalo radovati – to je onom selekcije BIH. Očerupana iz komšiluka, bojkotovana od Sarajeva, gde se satovi navijaju po brazilskom vremenu i čeka fudbal, vazda gubitnička, kako god, Markina četa je pokazala da „postoji“. Pobeda nad Islandom je vredna, iako verovatno, nedovoljna da bi se otišlo u Dohu. Generacija 1992 je prošle godine dokazala da je Bosna uvek „puna“ kvalitetnih mladih igrača – bez obzira na muku i neuslove u kojima se radi. Biće jednom i ona na velikom takmičenju. Možda već od vikenda, ako ih, u žargonu selektora, „deknu gore“.

Ljuba Obradović je ozbiljan trener. Iako će beloruski trenerski mag, Juri Ševcov, verovatno kroz dva dana dići ruke u vazduh u znak pobede i plasmana na SP 2015, stručnjak iz Pančeva je već postavio konture onoga kako će crnogorski tim izgledati u budućnosti. „Tornjevi blizanci“, Borozan i Lipovina su veliki zalog za budućnost. Paradoksalno zvuči, ali o toj budućnosti se pita i Lino Červar. U zavisnosti od toga, koliko prilike budu dobili od jeseni u dresu Metalurga, toliko će profitirati i sama crnogorska reprezentacija. Uz Vaska Ševaljevića, pred kojim su godine i godine nastupa za reprezentaciju, pa jednog pravog srednjeg beka, Božu Anđelića, Crnogorci će imati šta da pokažu na velikoj sceni u godinama koje slede. Podneblje gde igrači rastu, isto tako, iz neuslova, oživljava jedan nečuveni paradoks – da klubova i lige gotovo i da nema, ali mladost i talenat pronalazi svoj put.

Prava katastrofa bi bila ako Slovenija ne bi mogla da brani četvrto mesto osvojeno u Barseloni naredne zime.  Izbaciti Mađare sa velikog takmičenja, to je jedna od najtežih misija koje postoji u svetu rukometa. Znak za to bilo je i „hlađenje“ Zormana i Žvižeja sa tri meča pauze od strane EHF-a. Svakoj zemlji je bitno da se nađe na SP, a posebno ako ima takav potencijal i već propušteno takmičenje iza (EURO 2014), na kome se, u stvari, očekivao nastavak onoga što su Denićevi momci pokazali u Španiji. Zemlja-fabrika sjajnih srednjih bekova za izvoz i gol-mašina na desnom krilu, mora da nadoknadi tih -3 iz Vesprema u Velenju. Kako zna i ume…

Šest od šest u Kataru, i dalje je moguće…