KOLUMNA: Ko je još dotakao nebo sa nogama na zemlji?

Pitajte Ivana koliko je godina imao u Portugalu? I koje mu je bilo veliko takmičenje po redu kada je osvojio zlato? Koliko su imali, svi redom, Lacković (22), Vori (22), Šprem (24), Džomba (25), Dominiković (24), Zrnić (24)….

Čekaj, ovo ste već čitali, i baš to u januaru 2017. godine. I selektor nije bio Lino Červar već Željko Babić, i ti mladi igrači koji su stavljen u folder “djeca”, nisu bili Martinović, Jaganjac i Šarac, već Cindrić, Mandalinić, Jotić, Ivić…  

Na ovaj tekst koji sam pisao u vreme Svetskog prvenstva u Francuskoj podsetio me Goran Šprem u sinoćnjem podcastu. Čisto da izbegnemo teorije zavere prema ovome ili onome. Samo pričamo o mladosti i hrabrosti da je pustiš da se izlije gde treba.

Oblačno je u Aleksandriji. Po faci Line Červara, reklo bi se, nikada neće ni svanuti. Kao da je na silu ubačen u avion i stražarno sproveden da istražuje ostatke biblioteke u pesku Aleksandrije. Tonalitet ala ono nesrećno EURO 2018 u Zagrebu kada je tužno bilo gledati olimpijskog i svetskog šampiona savijenog u pasu od pritiska. Žali se na ono s čim se živi već godinu dana, troši vazduh što bi se reklo, na ispričane priče. Spominje nekakvu slovenačku ligu, kao da neko u toj reprezentaciji igra uopšte u domaćem prvenstvu!? Kao da su se drugi spremali na Marsu za ovaj turnir.

“Pila naopako”, utisak je javnosti. A koliko god da pila, istina je jedna. Niko nema peto mesto u glavi peto, ni tamo u trenerkama HRS, ni ovde po redakcijama punim januarskih eksperata, ni stanovita Ljerka Jurković, kasirka iz omiškog Studenca. Ne postoji. Postoji samo jedno. I to se neće promeniti.

Zato su mi psihološke igrice nekako passe. Spuštanje lestvice, ostajanje na zemlji? Pa ko je to još dotaknuo nebo, a da su mu noge ostale na asfaltu? Pa ljudi koji prate sport će pored COVID-19 vakcine u budućnosti tražiti da prime i onu od “korak po korak” izjava trenera i selektora. Nemojte da se fino lažemo. Sport je uvek nešto više. Za velike stvari potrebna je divlja snaga, nerezonsko razmišljanje, vajb, larma kairskih bulevara, a ne izborano čelo i muka.

PRIDRUŽI SE VIBER ZAJEDNICI BALKAN-HANDBALL.COM

PRATI BALKAN-HANDBALL.COM NA INSTAGRAMU

Muku imamo u svakodnevnom životu. Ti momci i jesu heroji nacije zato što izvode ljude iz muke.

I da se ne sećam jednog dugog letnjeg dana pre nekih 7 godina, kada mi je Lino na terasi hotela “Drim” u Strugi satima crtao shemu budućeg tima Metalurga koji će osvojiti Evropu sa Cindrićem, Borozanom, Marsenićem, Manaskovim, Đukićem, obrazlažući rečima “da je igrač najviše gladan i daje u prvoj polovini dvadesetih”, kao što su to uostalom izvukli iz sebe njegovi iz Portugala i Atine, pomislio bih da je ovo neki drugi čovek. Lino je planirao, Sergej kupio, Raul doveo do pehara u Kelnu.

Šta god pričao, Lino Červar u sebi misli samo jedno. I zato mu želim da mu i ovaj tekst bude motivacija. Doduše, neće baš moći da kaže “eto vidite šta ovaj piše, ajde da mu pokažemo”, jer i on zna da ovaj sajt nije od juče i da znamo koliko vredi ovaj hrvatski sastav, a da se medalje ne osvajaju tako što jedan čovek uzme loptu i završi sve.

A želim mu da dođe i taj momenat, kada će ponovo biti glasan, gledati u daljinu preko novinarskih glava i sa onim živim očima koje se vrte oko glave govoriti “opet sam pobedio”…