KOLUMNA: La transició ha acabat

PIŠE: Žika Bogdanović

Reče Talant Dušebaev prošle nedelje da je Barselona prvi tim koji vidi na Final4 u Kelnu, i verujem da nema trenera među preostalih 15 iz gornjeg doma EHF Lige šampiona koji to nije aminovao i pre treptaja oka. Niko lakše, osim jedne očajne partije protiv Rajn Nekar Levena, nije osvojio Skoplje unazad pet godina. Barsa je stvarno skrojila strašan tim. Tranzicija u „Blaugrani“ je završena. Nije bila uspešna, ni bezbolna (takva nije ni jedna), tako da taj pojam nemojte da linkujete uz nešto lepo, kako nama naši političari to vole da prodaju. 

Od juna 2015 kada su osvojili EHF Ligu šampiona, tim Ćavija Paskvala promenio je takva imena poput Šarića, Rutenke, Karabatića, Lazarova, Jihe, Nodesboa, Sigurdsona, Sarmienta, Rivere… to sve za tri godine u kojima je rezultat istrpeo. Sada su ponovo potentni, i više od toga, sa Aronom Palmarsonom u pravim godinama u kojima bi „luda islandska glava“ mogla konačno mogla da odgovori na pitanje koje se postavlja od kada se pojavio u Kilu s početka decenije, je li sposobna da bude najbolja na svetu ili ne? I Dika Mem ima potencijal da bude najbolji na svetu na svojoj poziciji (Kristopans ga je dodirnuo jedino kada su se rukovali posle utakmice), tu je i Jure Dolenec koji ne skače do plafona, ali sa svojom specifičnom magijom „hodača“ koji ima rukomet u malom prstu. En Gesan i Duarte su telesine u najboljim godinama, bez kakvih nema uspeha u današnjem rukometu, a tu je i tata Raul Entrerios. Šest pravih bekova uz „malera“ Andersona. U prethodnu rečenicu nisam imao gde da strpam strašnu liniju sa Sorandom, Fabregasom, pa Šipšakom.  Petrus je prošao špansku školu u Segedinu i adekvatno menja Morosa u defanzivi. Uz odlična krila, uz Vargasa koji ima taj duh Dejana Perića i braniće u Barsi verovatno narednih 15 godina do kraja karijere, trenera koga su istrpeli u prethodne tri godine, pa i njegovu neuspešnu rumunsku avanturu, čime su pokazali da su veliki klub, Barufet i društvo imaju čemu da se nadaju u godinama koje slede.  Pun sastav u pravim godinama. Ne pričam o „we are the champions“ u Kelnu, jer svi znamo da tamo nikakva pravila ne važe. Barselona je tim sadašnjosti i budućnosti, i takvih nema puno. Tačnije, pitanje je da li ih ima uopšte.

PSŽ je tim sadašnjosti, čak i PIK Seged za koga bi ovo trebalo da bude „ta sezona“, vrhunac Pastorovog rada. Možda bi u taj vagon strpao i Kielce sa svim što je čovek u žutim pantalonama Bertus Servas najavljivao za godine koje slede, pre nego se otkrilo da je klub u stvari na aparatima za veštačko disanje. Puno talenta i vrcavosti, malo kilaže. Nisam verovao da ću ovo bilo kada napisati, ali onaj netalentovani „ubica rukometa“ Kus fali ovom talentovanom timu.

A šta je sa Vespremom, to niko živi ne može da definiše. Kako je moguće da se ekipa sa tako puno iskusnih i kvalitetnih igrača dekomponuje i izgubi na samopouzdanju do te mere? Nema mesta za fatalizam, ali vremena ima. „Mrtvi i ranjeni“ se broje posle Svetskog prvenstva u februaru, kada nastupaju odlučujuća tri meseca sezone. Mnogo je kvaliteta u Vesprem Areni koji ne dozvoljavaju da se David Davis i njegovi zovu „timom prošlosti“.

Šta biste vi radili da se probudite i da tog dana imate moć u Vespremu? Rasterao pola kluba, doveo nemački menadžment da upravlja mađarskim parama ili naprosto, samo jednog popa, da osvešta prostorije? Priznajem, nemam odgovor…