Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Nešto je trulo…

Države se zatvaraju, pandemija valjda doživljava svoj vrhunac svuda, a rukometna industrija u naredna dva meseca brani osnovni postulat svog postojanja „igraj, zaradi i preživi“. I to je sa pozicije EHF i nacionalnih Saveza legitiman stav. I dok je Svetsko prvenstvo u Egiptu već odavno pod baražnom vatrom Evropljana kao nešto što je „previše opasno“, o Evropskom prvenstvu u Danskoj se mudro ćuti.

U čemu je razlika? Pokušaj da se nedostatak higijene u Egiptu od strane jednog nemačkog funkcionera podvede pod razloge odustajanja od Prvenstva, nije nazvan skandaloznim, niti rasističkim, iako bi to bilo dočekano na penal da je izašlo iz nekih balkanskih usta. Razlike između Egipta i Danske, međutim, ima. Velika Britanija je produžila zabranu putovanja u Dansku donetu sedmog novembra, zato što je jedino u toj zemlji korona virus mutirao na kune (nerc). Danska Vlada je do sada ubila 17 miliona kuna kako bi sprečila totalni haos. Rizik za oboljevanje je veći u Danskoj nego u Egiptu. Dok će u Egiptu u januaru temperatura biti takva da će igrači i prateći personal vreme moći ugodno da provodi na vazduhu u velikim „resort hotelima“ koji imaju hektare parkova (ispratio inspekciju dva od četiri koja će ugostiti reprezentacije na SP 2021), dotle će svi u decembru na severu Evrope kašljati jedni drugima u lice u „red bubble“ skučenim skandi hotelima. Čik pogodite, kome će biti ugodnije u totalnoj izolaciji – konceptu koji nagoveštavaju EHF i IHF.

Da li su muškarci hrabriji od žena pa oni smeju da kažu „hej ljudi, pa daj da sačuvamo glave. Opasno je!“,ne bih mogao da tvrdim. Možda su samo više osokoljeni od svojih klubova koji opet brane zdravu logiku, svoj novčanik i osnovna takmičenja – npr. Bundesligu.

I tu se negde zatvara priča o COVID-19. O totalnom haosu u slučaju da jedna reprezentacija ostane bez selektora ili 5-6 igračica dan pred neku utakmicu zbog pozitivnog testa, neću ni da razmišljam. Produžena lista od 35 igrača/ica umesto 28 i neograničeni broj zamena je kula od karata. Otkazivanje utakmica nije moguće kada se igra svaki drugi dan, niti dolazak u Dansku u roku od „odmah“, jer bi to značilo da svaka reprezentacija praktično preostalih 15 igračica sa spiska drži u nekom karantinu dve nedelje – testirane sa čekiranim kartama u rukama za polazak. To je nemoguće. I šta ćemo ako nam se desi da se polufinale EP 2020 završi rezultatom 10:0 ili fizioterapeut postane selektor kao jedini zdrav u stručnom štabu? Ko će to i kojim argumentima posle da brani pred svetskom sportskom javnošću?

I na kraju dolazimo do sportske priče. Prazne hale, bez medija. U mađarskoj ligi igra na desetine reprezentativki iz raznih zemalja. U poslednjih mesec dana, otkazano je više od 50 mečeva u toj ligi. Igračice, one koje su pregurale COVID-19 ili one koje su morale da pauziraju usled otkazivanja mečeva, daleko su od bilo kakve takmičarske forme. U Dansku će stići „isporučene“ praktično bez pripremnih mečeva. Tamo će morati da igraju na svaka 48 sata u atmosferi ekstremne motivacije i napora kakvo iziskuje veliko takmičenje. I onom ko se nikada nije bavio sportom, jasno je kakav rizik predstavlja takva situacija po njihove zglobove, ligamente i mišiće.

Ali, industrija kao industrija ne prepoznaje ljudska lica. Novac se mora zaraditi. Pitanje je svih pitanja – po koju cenu? Od vrhunskog takmičenja, vrlo je verovatno da ćemo imati scenario vrhunskog maltretiranja.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *