KOLUMNA: Špalir i banket za Linu Červara

„Dečki, nemojte pričati, mogu sada ja nešto reći. Za Ivana, za Ivana, nećemo im loptu dat, nek se jebu, za Ivana!“

Sećate se ovog krika Line Červara s kojim je pokušao motivisati svoje igrače u meču sa Dancima u Pekingu 2008, na čiju se patetiku nije primila anti-zvezda iz Splita?

Činilo se da mu hoće reći „daj bre Lino, ne zajeba…“, valjda to ide najbolje kada ništa ne ide. I u tom smehu igrača okupljenih oko „Maga di Umaga“ bilo je dovoljno videti da ih je prozirna fora držala skupa.

Možda je i sada bilo vreme za neki vic, za neku dobru zajedničku foru koja će skinuti oblake koji su od prvog dana bili iznad Mediterana.

I poslednji adut „odlazim, a volim te“, nije prošao. Stari hitovi više ne prolaze.

Lino je slutio ovakav kraj. Bio je crn od početka.

I sada nema potrebe za opravdanja, jer sa svakim još 10cm finog peska nabacujete sebi na noge.

Ovde nije bilo ideje, nije bilo energije, nije bilo hemije, nije bilo igre, nije bilo i ne zavisi od toga koliko je ko imao daha u plućima.

Korona, sezona, sami i ludi u sobi, povrede, ovo, ono, nešto treće.

Svi smo deca pandemije.

Svima je bilo isto. Svako je imao svoje probleme za koje saznamo tek kada krene nizbrdo.

Nema tragedije, olimpijska je godina.

Niko normalan za Linu Červara neće reći da je neznalica. Niko pri zdravoj pameti ne može, a da ne bude zahvalan na svemu što je napravio za hrvatski rukomet.

I ne bi trebalo da drži ruke u gardu, jer ako ste u stanju da nokautirate Červara, onda ste spremni da sahranite i rukomet.

Koga ćemo poštovati, ako nećemo njega?

Červar je merna jedinica uspeha. Červar je ime za jednu eru.

Špalir i banket.

Lino hvala i doviđenja.