Kao prvo, srećna vam nova sezona! Koliko god je prethodna bila stresna i naporna iz ličnog ugla, „letnja rukometna šema“ u kojoj lovite krš lajvstrimove od amaterski organizovanog EP na pesku u Španiji, preko noćnih termina SP juniora iz Brazila, siromašne ponude rezultata klinki sa ovih prostora na Evropskim prvenstvima, u jednom trenutku poželite da je mračni novembar tu, i da vikend popodne trošite na Ligu šampiona, a EHF nedelje provodite kao mačka osluškujući svaki šum iz reprezentativnih tabora.
Dosta smo „kao“ odmarali, iako je sajt morao da se puni i dorađuje svakodnevno. Bolje bi bilo reći, odmarali smo od velikih tema i onoga što diže adrenalin.
Reklo bi se, junaci leta, bila je generacija Slovenije, momci rođeni 1996. godine, koji su osvojili svetsko srebro u Ekaterinburgu. Generacija koja igra kao sat predvođena dečkom koji ima manire robota – Blažom Jancom. Mnogi drugi su nas razočarali i uverili da smo kao region izgubili primat u gotovo svemu.
Zašto odustajemo od toga da rukometu pridodamo termin „spektakl“? Poljaci su iskoristili letnju pauzu da mobilišu svoje navijače i kažu „rušimo rekord u Krakovu, hoćemo 15.300 ljudi na rukometu, dođite“. Misija uspela. Stigao je PSŽ, stiglo je i 7000 navijača samo iz Kelcea, a ostala polovina iz ostatka Poljske. Nemci su slavili 50. godina Bundeslige u Dortmundu, hali koja je nekada brojala evropske titule Gumersbaha (uzgred budi rečeno – zna li neko koja je sezona po redu naših liga, ko će postići 100.000 gol i kada, kada će jubilarna 500. utakmica ovog ili onog). Ukrstili su dva najtrofejnija kluba svih vremena pred 11.000 ljudi u Vestfalenu, u kome se uhvatila rukometna paučina, a bio je dvorana broj 1 za naš sport. Slučajno? To je iskorišćeno za priču o rukometnoj Borusiji iz Dortmunda, s obzirom na interesovanje za rukomet u gradu jednog šestoligaša, pa nakalemljeno na onu staru o osnivanju rukometne sekcije Bajerna iz Minhena.
Francuzi su „izbrendirali“ sebe kao silu broj 1. Sve je počelo sa Džeksonom Ričardsonom početkom devedesetih, a apsolutna dominacija od petlića do seniora nastavlja se sa njegovim sinom.
Rukometni sajtovi, u skladu sa svojom misijom, združeno su pokrenuli kampanju #wearehandball, kao način da se na socijalnim mrežama i onima koji nisu rukometaši, skrene pažnja da počinje sezona, da nas ima na svim meridijanima, da volimo svoj sport i sebe u njemu.
Balkan? Ne, puno. Slovenački Super Kup pod otvorenim nebom je nešto što je inovativno, nešto drugačije, neki iskorak, namera da bude bolje i zanimljivije. Srpski Super Kup, beše odigran prošle godine, za ovu, još nema abera. Dva, po renomeu, najveća makedonska kluba izbojkotovala domaći turnir sa najvećom tradicijom u Strugi, kokoška i jaje se opet svađali u Doboju, gde grca lokalna Sloga, a najbolji turnir u Srbiji u Kanjiži, od TV prijemnika je daleko kao migranti od Skandinavije. Na strani pozitivnog ide i Vardarov turnir, kao želja da se započne jedna nova tradicija.
Međutim, kada bi se ovako malo igrali onoga što je na Zapadu realnost. Da li je Vardar mogao da u sred leta organizuje utakmicu pod otvorenim nebom na stadionu „Filip Vtori“ i tako zaokupi medijsku pažnju čitave Evrope? Sada, kada ima resurse za to, a i navijače. Postoji li i jedan Ex-Yu tim koji je ovog leta ponudio nešto novo u smislu medijske prezentacije sastava za novu sezonu? Sve ide po kalupu, nasmej se, prekrsti ruke, bela pozadina – eto slike za krštenicu. Niko namazan ratničkim bojama, niko stisnute pesnice pored simbola grada, niko sa porukom „Branim tvrđavu, ovo je moje mesto, moja hala, moji ljudi“. Za to barem nisu potrebne hiljade evra, malo promišljanja, dobra ideja, a efekat… za sada nećemo saznati. Ne učestvujemo ni u čemu, a hoćemo puno. Ne može sve da padne sa neba…
Sećam se vremena ambicioznog Zaječara i predloga da Martu Mange i ostale zvezde odvedu na Feliks Romulijanu i odrade foto-sešn pred start nove sezone.
„Uzmite par kostima iz Muzeja, obucite ih kao Rimljanke i odvedite u rimsku tvrđavu koja vam je na samo par minuta od centra grada. Na taj način promovišete i klub, i grad, turizam, sport, region, sve, a nema tog medija, rukometnog ili globalnog, koji neće objaviti sliku crnkinje, pri tom, jedne od najboljih na svetu u tom trenutku, presvučene u Rimljanku sa rukometnom loptom u rukama daleko negde u istočnoj Srbiji. Win-win kombinacija. Budite avangarda, ne mora jedina opcija da bude golotinja, dajte nešto medijima što ne mogu da odbiju…
Ma jok, nije bilo sluha. Marta je nastavila da igra nezainteresovano, odradila svoje, napunila kofere i otišla, da se nikada ne vrati.
