PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Došao je dan na čijem kraju će mnogo toga biti jasnije. Perspektiva ženske reprezentacije Srbije, nad kojom su se smenjlvali oblaci tokom čitave godine 2015, mogla bi posle maglovitog jutra petog decembra, dobiti totalno drugi izgled nakon samo 60 minuta borbe sa Holanđankama. Samo 60 minuta i samo pobeda. Jasno je šta mora da se desi da bi onaj talas pozitivizma iz decembra 2013. godine ponovo preplavio medije, rukometni svet i navijače. Onaj “zid ćutanja” o ženskom rukometu koji je izgrađen prethodnih meseci, pašće, ako padnu Holanđanke.
Meč sa Holanđankama je ispit generacije, odraz sadašnjosti i budućnosti srpskog ženskog rukometa. Mnoge stvari neće biti iste, ni u slučaju pobede, ni u slučaju poraza. Sa pobedom bi moglo da se rodi “novo vreme”, sa porazom bi se završila jedna priča.
Neke od devojaka koje su tu sada, a i one koje nisu, trče svoj poslednji olimpijski krug. Tokio je predaleko, ovo je poslednja šansa za ispunjenje sna svakog sportiste.
Motiv je besmisleno i spominjati. Svakome je jasno da se na rukama, glavama i kolenima iznosi utakmica ove težine. “Bondove devojke”, Srpkinje, srebrne dame, pokazale su na trenutke u Herningu da mogu da se nose sa svakim rivalom. Večeras neka trenutak traje 60 minuta.
Drugog nema. To je taj. Onaj koji dođe nekad ili nikad. Onaj koji opredeljuje, onaj koji razdvaja pobednike od onih drugih.
