Table of Contents
Za neke je eksperiment sa 24 reprezentacije, prvi put, na Evropskom prvenstvu uspešan, dok će neki reći da je istorijski rezultat i pobeda Švedske nad Turskom 47:19 pokazatelj da je i dalje rano za proširenje takmičenja. To bi mogao biti jedan lajtmotiv prve faze takmičenja.
Argument koji ide suprotno tome oslikan je u igrama reprezentacija Islanda i Švajcarske, nacionalnih timova koji su pokazali da proširenje jeste bila dobra odluka.
Najsevernija selekcija je pokazala da tehničko-taktičke obučenosti izabranicama Arnara Petrusona ne manjka i da se može parirati rivalu kao što je Holandija. Čas rukometa je i Švajcarska održala Hrvatskoj i Ivici Obrvanu u Bazelu u direktnoj borbi za mesto medju 12 najboljih timova – brz napad, protok lopte, vođenje samo kada je to neophodno uz podršku golmana, odlike su bile Švajcarske koja je, nakon odlaska tandema Martin Albertsen/Alan Hajn, došla tek drugi put na Evropsko prvenstvo.
SISTEM(I)
Odlazak Olivijea Krumbolca, barem u prvoj fazi takmičenja, nije napravio mnogo problema njegovom pomoćniku, a nakon Olimpijskih igara i selektoru Francuske Sebastijenu Gardijuu. Šampion Sveta je uz maksimalan broj modova, i mučenje samo protiv Španije, osigurao drugu fazu takmičenja, te će naredni izazovi pokazati da li Francuska ima problema nakon odlaska njihovog najtrofejnijeg trenera.
Torir Hergeirson je selektor Norveške. Torir Hergerirson je selektor Norveške još 11 dana. I to, u potencijalu, izuzev činjenice da ga neće videti na klupi najdominantnije ženske selekcije, baš ništa ne menja kod pomenute reprezentacije. To se zove – sistem. I pored slobodno vremena koje je uzela Lunde, kako bi vreme provela sa ćerkom, odnosno porodicom, izostanka Nore Merk zbog najlepšeg razloga (trudnoća) i povlačenja Stine Bredal Oftedal, oscilacij u igri Norveške nema. Skogran je, godinama radila u Ikastu, za ovu priliku – da bude startni desni bek i šansu koristi. Sada već nosioci igre Brejstol i Rejstad bez mnogo muke i potrošnje ostavljaju iza sebe prvu fazu i gledaju prema Beču.
Tiho melje i četa Jespera Jensena koja bi mogla da bude kadra da ovoga puta pomrsi planove Norveškoj i Francuskoj. Za tako nešto, biće joj potrebno skidanje skalpa braniocu titule već u četvrtak uveče u velikom Skandi derbiju!
Krenuti na prvenstvo, posle Olimpijskih igara, bez osam, prethodno, standardnih igračica i proći u drugi krug takmičenja – podvig Slovenije i Dragana Adžića. Tjaša Stanko je svojim plesom spojila linije tima, delila lopte, na momente igrom jedan na jedan razbijala zone Austrije i Slovačke, za trijumfe selekcije sa Balkana, dovoljne za glavnu fazu.
Koje slovo i o ostalima – Holandija živi prve dane po odlasku Pera Johansona i biće joj potrebno vreme da se navikne na novog selektora Signela. Jasno je, nedostaje i Estevana Polman, ali nećemo o tome. Nemice su poklekle protiv Holanđanki i deluje da ni na ovom turniru neće moći do značajnijeg plasmana, dok je za prelaznu ocenu debitantski selektorski nastup Suzane Lazović na klupi Crne Gore. Jaka, čvrsta, stamena odbrana, reklo bi se Adžićevski na monemnte, lajtmotivi su igara nekadašnjeg šampiona Evrope u prva tri meča. Povratak Milene Raičević i Đurđine Jauković bio je neophodan za kvalitet, pre svega, u napadu.
RUKOMET JE TU, ALI GDE SMO MI?!
Slike koje bole – hale u Debrecinu, Bazelu i Inzbruku koje nisu pune do poslednjeg mesta, kada igraju domaćini ovog takmičenja! Ne postoji ugao kamere koji bi mogao da sakrije činjenicu da Švajcarci nisu uspeli da napune St. Jakobs dvoranu u utakmici koja njihovoj selekciji prvi put čekira kartu glavne faze. Dobro, bio je Andi Šmid u dvorani, poslao je poruku Dr Hasan Mustafa (predsednik Svetske kuće rukometa, IHF), ali ispit nije položen!
Nada? Debrecin i Beč! Druga faza koja će, počevši od 5. decembra svakoga dana donositi rukometne derbije, bilo da se sastaju selekcije sa secera Evrope, bilo da Slovenija i Crna Gora nekome žele da pomrse račune ili da devojka sa ovih prostora u dresu Francuske Tamara Horaček, prkosno i gordo, sa pravo, vodi svoj tim ka novoj medalji.
SRBIJA? “PUTUJ EVROPO, NEMOJ VIŠE ČEKATI NA NAS..”
Kada biste pogledali generalni plasman nakon 16. Evropskog prvenstva i videli da je Srbija završila na 21. mestu, u poretku 24 nacionalna tima, bilo bi vam jasno kakav je turnir Srbija imala. Balaševićevi stihovi nisu samo metafora koja pozdravlja drugu fazu, koja podiže ruku mašući selekcijama koje ostaju u Debrecinu i Beču, dok naše torbe idu u donji deo autobusa koji je spreman da pređe malo više od 440 kilometara od Debrecina do Beograda. Stihovi su metaforička slika samog rukometa. Dinamike, brzine, kreativnosti, odbrane, taktike, odlučnosti, šmeka…
Gorak ukus ostaje nakon tri utakmice u velelepnoj dvorani u Debrecinu, jer iskorak ni kvantitativno ni kvalitativno nije napravljen. Porazi od Crne Gore u kvalifikacijama i pariranje u tom, ali ispostaviće se i u ovom, trenutku boljem protivniku, nije naplaćeno na velikom takmičenju.
Glavna priča nakon poraza od „komšija“ bila je potrošnja bekovske trojke Jovović – Lazić – Janjušević i čijenjica da u utakmici, u kojoj je Srbija koplja položila oko 40. minuta, tri beka igraju preko 53 minuta. Igrale su i Čehinje tog prvog dana i Holevova i Jeržabkova i Šustačkova – razlika je u suštini utakmice. Češka je te večeri odigrala na gol sa Rumunijom, te se Benu Dalu potrošnja zarad potencijalne pobede ili nerešenog ishoda, ne može zameriti.
Lako je sada, posle svega, tražiti krivca i upirati prstom u nekoga. Ako mislite da ćete u daljim redovima, jedvačekajući kao kada čitate Nesbeov triler kada Hari Hule pred kraj romana vispreno otkrije ko mu je ubio ženu, čitati o tome ko je kriv, varate se. Zaključak je prosto sličan ili isti kao što kaže Balašević u numeri koja je oplemenila podnaslov: „Krivi smo mi“ (čitajte – SVI).
Nedostaje iskustvo i to je činjenica. Iskustvo koje ne grade godine, jer je u finalu Svetskog prvenstva 2023, kada je Olivije Krumbolc ostao bez aduta na desnom beku (povreda pre svega Flip) uveo Lenu Granvo – devojku od 20 godina, koja je rešila finale. A koren samog iskustva je sistem.
Srbija je, nakon ovog takmičenja, bez ozbiljnijeg plasmana od 2019. godine i šestog mesta na Svetu. Prethodni ciklus koji je za neke igračice bio poslednja prilika da se domognu Olimpijskih igara, nije dobro iskorišćen – rezultatski, ispostavilo se da je Srbija protraćila prvenstva 2022. i 2023. godine. Početak novog Olimpijskog ciklusa? Ako se po jutru dan poznaje…
I opet se pitaju, mnogi, šta je to što bismo mogli da izvučemo kao pozitivno? Odgovor je jasan i stoji pred nama – ženska kadetska selekcija. Dijamant(i) sa kojim(a) mora pažljivo da se radi, kako bi, baš kao što već sada Ambrosio (ili za neke Ambroš) Martin cilja 2029. i prvenstvo u Španiji, Srbija imala jaku i kvalitetnu okosnicu koja će biti temelj plasmanu na Olimpijske igre 2032.
I, ne treba očajavati. Porazi su sastavni deo sporta. Bilo ih je i biće ih, kao što će biti i prazne čase posle pobede i leka za smirenje posle gubitka utakmice. Pred nama je maraton, kako bismo Balaševićeveve stihove „Putuj Evropo..“ pevali samo zato što je melodija dobra, reči zanimljive, a ne tražeći u njima rukometnu realnost. Trčimo pametno, gradimo sistem kojim ćemo 42 kilometra pretrčati što brže i efikasnije.
