KOLUMNA Žike Bogdanovića: Kako to najluđa utakmica Danaca i Egipćana, a MVP iz Osijeka?

Verujem da nisam jedini koji je, negde u 77. minutu onog čuda od utakmice Danske i Egipta, pomislio, pa zašto ovo nije finale svih finala? Da li ima nešto posle toga i zašto jer će nam pokvariti utisak? Kada pomisliš da ne može luđe od onog izranjanja Kielcea u Kelnu pre 5 godina ili Slovenaca u „Bersiju“ par meseci kasnije, život, rukomet, sve nas demantuje.

Za luđu priču nismo čuli, nismo je videli. Neverovatna kombinacija grešaka tako iskusnih igrača na takvom nivou, sudijske hladnokrvnosti, koncentracije zapisničkog stola i konačna potvrda šta TEHNOLOGIJA znači u modernom sportu!

I dok je Landin spašavao guzicu Mikelu Hansenu, koji mu je od muke stavio traku oko glave lud od sreće, a u uvo verovatno govorio „skinuo si me sa lomače“, oprostite, ali meni su za igrače utakmice već bili izabrani ni Mohamed, ni Niklas, već Matija i Boris. Gubica i Milošević.

I oprosti mi Bože, grešan sam ti, ali retko kada tokom svog rukometnog života, od betona u Jagodini do ovog Kaira, za ovih 30 godina, nisam bio stanovišta da sudije i delegati samo „take money and run“ (kao što će od sutra ponovo biti 😊).

Sinoć nisam bio grešan te sam u trenutku gledajući ih kako se sve oko njih ruši, i Afrika, i Evropa, a oni kao „špricer ’ladni“ debatuju oko monitora sa delegatom Jocom Popadićem, rekao „dajte ljudi motajte kablove, žao mi je svakoga čoveka u hali koji prolazi kroz ovo“.

’Alal vera za odluke, alal vera za koncentraciju i hrabrost. Sva trojica! Bravo!

Ako se neko pitao zašto su Gubica Milošević sudili sva moguća finala osim olimpijskog, odgovor na pitanje je dobio sinoć.

Tehnologija je na putu da „ubije“ IHF intenciju da domaćin dobije mali vetrić ili košavu u leđa, s obzirom da je domaćin Svetskog prvenstva poslednji put bio van polufinala u Portugalu 2003. godine. I to u zemlji doživotnog rukometnog kralja Hasana Mustafe. Nema bolje potvrde za to.

Ovakve noći mogle bi me naterati da poverujem da vrhovni otac „rukometnih pravila“ Ramon Galjego misli dobro rukometu.

I neka mu pomisli. Neka oslobodi sudije 100 duvanja u pištaljku, svaki put kada treba ritualno proći liniju centra koja treba da služi samo za reklamu, brojanja pasova na prste i sličnih koještarija, a ne da sve bude u svrhu odbranu kaste koja drži nož i kolač oslobođena vapaja najboljih igrača, trenera i ljudi koji vole i znaju ovaj naš sport.

Bravo majstori!