Kad bi znali da se ovakve utakmice završavaju na ovakav način, da se ne mučimo i ne nerviramo sat i po vremena? Čuh ovaj, mozga oslobođeni, komentar u prolazu SPENS-a kao neku naknadnu pamet i uzdahnuh jer šta bi onda sport predstavljao? I stvarno, verujem da neke stvari jednostavno moraju da se dese u određenom trenutku sa određenom simbolikom. Tako je i gol-bomba Uroša Borzaša mnogo više od dva neka boda u kvalifikacijama koje su i ovako završene i pre nego što su počele s obzirom na razliku u klasi u odnosu na Finsku i Slovačku. Momka oko koga su se dugo lomila koplja, koga je Srbija vratila iz Mađarske, kao što je Pešmalbeka „otela“ Francuzima, što je opet bio simbol jednog novog početka.
Prvo i osnovno, savladana je Norveška, a Norvežani su TOP5 svetskog rukometa, sada i u budućnosti, samo je pitanje vremena kada će im se otvoriti da ponovo osvoje medalju. To je jedan psihološki nadražaj za sve, igrače, stručni štab, javnost. Dokaz da ove tri godine rada sa Tonijem Đeronom itekako predstavljaju temelj za uspešnu deceniju srpske reprezentacije, jer postoji i popuna, dolaze dobri mlađi igrači. Čak i kada se na dva-tri dana pred utakmicu na mrežama pronese glasina o tome da će selektor postati trener Partizana od narednog leta, za šta koliko znam trenutno nema pokrića, drago mi je da to ne može da poremeti ništa u repki, a nadam se ni u Partizanu koji igra odlično na početku druge polusezone.
Drugo i presudno, kontekst u kome se pobeda dešava. Minus od četiri gola sredinom prvog poluvremena, povrede Abutovića i Milosavljevića koji je bio planiran da zameni izostalog startera Petra Đorđića (uz dodatak Vladimira Cupare i Jovice Nikolića), a onda preokret. Nema puno mečeva koje je reprezentacija Srbije unazad 15 godina dobila na ovakav način sa rivalom ovog kvaliteta jureći minus 50 minuta. Bez malodušnosti, gubitka koncentracije, onog tradicionalnog „našeg“ ostajanja bez glave posle serije grešaka, a sa jasnim idejama i planovima čak i kada mogućnosti isforsiraju da se igra sa bekovima kojima odbrana nije jača strana u situaciji kada ti Norvežani trče u leđa. Sa smanjenom rotacijom protiv onoliko Skandinavaca i opet se izdržalo i pobedilo.
Epilog utakmice sa Norveškom je još jedan dokaz da je Srbija tim. Tim koji nam je pokazao neke svoje trenutne limite na Svetskom prvenstvu 2023, ali koji može još korak napred. Ne, možda do borbe za medalje, barem dok ne reši tu razliku u napadačkim i defanzivnim kvalitetima svoje bekovske linije i tu uspostavi balans, što se generalno ne rešava u EHF nedeljama seniorske reprezentacije kroz par treninga već kroz drugačiji odgoj mlađih generacija koje dolaze kroz sistem i klubove. No, što bi rekao Miloš Žutić u ulozi Lazara Hrebeljanovića „tu smo gde smo i to smo što smo“.
Srbija ima odlične igrače i jednog superstara čiji je procenat odličnih utakmica za reprezentaciju impresivan. Za klince koji su odrastali osamdesetih i bili osuđeni na dva TV kanala figura BIG MUZZY-a je nešto familijarno. Lik koji je strašan, jede i lomi sve što mu se nađe pod rukom. Imamo i mi jednog takvog – iz Dolova. Kada god je zdrav, to je to. Kada bi poređali Vargasa, Milosavljeva, Landina, Volfa, Burića, Nilsena, ne bi znali za koga da se uhvate selektori tima sveta…
Najvažnije je da je svako okupljanje mali pomak unapred, da se bilduje samopouzdanje i pobednički mentalitet, da se nosi sa pritiskom i traži način izlaska iz teških situacija.
Suma sumarum, Srbija ima reprezentaciju.
2 komentari
Bravo Žika ,
Pozdrav iz Makedonija
Posle revanša i dalje važi. Srbija ima dobre igrače ali je daleko od dobre ekipe. Srbija jednostavno nije TIM. Ne postoji sinergija ni dobra energija. Gubiti 10 razlike kakva god je Norveška je neprihvatljivo.