Kolumna Žike Bogdanovića: Znači „gas do daske“

„I opet ništa od srpskog rukometa.“

Nije se utakmica sa Norvežanima ni završila, već sam počeo da dobijam poruke ovog tipa.

„Vidi“, pokušavao sam da objasnim slikovito jednom od kolega koji nije iz rukometne priče.

„Trenutno su na terenu dva beka Kila i jedan Flensburga. Za ne daj Bože, na klupi su još jedan iz desni iz Flensburga i onaj srednji-levi iz Magdeburga.“

Uzmi listu i pogledaj. Naši bekovi su tamo gde jesu. Što zbog kvaliteta, što zbog godina. Neke ćemo sačekati da porastu, neki su na vrhuncu i daju sve što mogu, igraju na 99,99%. Ovo su činjenice sa kojima mora da se barata.

Ako hoćemo da pričamo o rukometu, a ne o „isterivanju đavola“

Ko želi. Ko ne želi, neka peva onu staru.

„Los Anđeles 84“, „mi smo ih učili, a sad će on da mi priča nešto“, „novinari plaćenici“, „ne zna on, JA bih to bolje“, „igrač drvo“.

Mega miks, A i B strana, još su kasete bile u modi kada su ovi refreni postali hit u rukometu ovdašnjem.

Rukometni brat Sreten Rašković mi je pomogao da sredim misli.

„Devet igrača iz ovog norveškog sastava igralo je finale SP 2019 protiv Danske.“

A ja mu odgovorio:

„A devet srpskih igrača iz ovog sastava je izgubilo finale Prezident Kupa od Argentinaca na istom tom prvenstvu.“

I tako dođosmo negde na pola, do istine.

Ovo mi je 24. Evropsko ili Svetsko prvenstvo sa koga izveštavam što bi se reklo „sa lica mesta“. Na nekima sam ostajao 5, na nekima 15, a sa nekih sam se kući vraćao posle 27 dana. Suma sumarum, od 24 samo na dva sam se vraćao kući pevajući i to kada je bilo organizovano „u mojoj ulici“ na Novom Beogradu. Dakle, godinu dana života u prethodnih 15 sam proveo po nekim evropskim hangarima pišući uglavnom o porazima, svedočeći svađama, lošoj energiji i glupostima najrazličitijih vrsta.

Što bi rekao Lino Červar „uzeo sam ih od svoje dece.“

Nema čoveka koji bi više voleo da je istina drugačija, ali i nemam pravo da bilo koga držim u zabludi. Toliko vredimo u ovom trenutku. Nemam pravo ni da ne branim nešto što je dobro ili bolje nego što je bilo juče jer sam povlašćen da neke stvari gledam iz „prvog reda“.

Napisao mi je jedan dobar prijatelj pre izvesnog vremena.

„Da si ubio čoveka, do sada bi već izašao na slobodu. Ali ti i taj tvoj rukomet…to je doživotna, izgleda.“

Nema garanta da nije tako, ali hajde da sačekamo da Oranje koje jako simpatišem pobedi Nemce večeras :😊

Olimpijske kvalifikacije kao desetoplasirani bio bi uspeh „kao kuća“. Biće to jurnjava sa Slovencima i gol razlikom. Oni su na +17 (još utakmica sa Crnogorcima), Srbija na +6, Islanđani (+7) imaju još jednu utakmicu i verovatno završavaju kao treći.

Nisu Nemci „nakantavali“ Gaučose za džabe do kraja (39:19) i naterali svoje navijače da pevaju Argentincima „Bez Mesija nemate šanse“. Za svaki slučaj, ukoliko završe kao treći.

Znači gas do daske.

Šta se desilo Argentincima pa da od ekipe koja pobeđuje Hrvatsku i ostaje za gol bez četvrtfinala na prošlom Svetskom prvenstvu za dve godine postanu neko na kome se popravlja gol razlika? Izgleda da više nisu hteli te „prljave i zle prodavce magle iz Španije koji se drže kao sekta“? Hm, i eto, tako i prolaze…a Manolo sedi kući i gricka semenke.

Još jedna istina za ove što što bi da prilažu žrtve na oltar lične frustracije životom ili neuspehom u rukometnoj karijeri. Ukoliko Srbija pobedi Argentinu i Holandiju, to će biti najbolji plasman i najveći uspeh od Beograda 2012. godine.

Ćao zdravo.