Table of Contents
PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Iako se rukometna Srbija u dubini duše nadala da se neće desiti ono što je bilo neminovno, a nagovešteno u Osijeku decembra prošle godine, film koji smo već odgledali u svojim glavama mnogo puta od tada, imao je premijeru ili reprizu, kako za koga, u Herningu i Nestvedu.
Srbija je petnaesta u Evropi i na svetu. Onih 20.000 ljudi iz Arene od pre samo 24 meseca bili su svedoci nečega što je nestalo istom brzinom, kojom se i stvorilo. Kako se uspeh izgradio posle godina ničega, 0-9 na Evropskim prvenstvima, domaćim takmičenjima u 2012. i 2013. godini, tako je i ono što je trebalo da sledi, nadogradnja, nestala, a ženska reprezentacija resetovana i vraćena na početak.
Samo, ženski rukomet u narednom olimpijskom ciklusu neće imati ni Lekić, ni Damnjanović, ni Tomašević, možda ni Cvijić, u najboljim godinama. Nema igračica tog kalibra, neće imati momenat osvajanja Lige šampiona svojih igračica, ni zamajac dva velika takmičenja kod kuće u godinu dana, što je bila privilegija ove, i ni jedne više generacije u istoriji srpskog rukometa, i ne samo srpskog. Do Tokija će rukomet biti prošlost za mnoge koje su u Riju trebale da budu na vrhuncu. One su izabrale samokažnjavanje. Njihov deo odgovornosti je i to što ranije nisu ukazale na probleme, jasno i glasno, pre Osijeka, dok je sve bilo krasno i bajno, dok su se delile nagrade i lovorike. Deluje suludo, al trag kočenja bi bio duži, možda i brže otrežnjenje onih koji odlučuju.
Ukratko rečeno, nemamo na čemu da baziramo vrhunske rezultate do Tokija. Srbija svojih pet minuta nije iskoristila.
ŠTA SMO OČEKIVALI?
Upravo ovo. Ni manje, ni više. Ni bolje, ni lošije, što se rezultata tiče. Pojedinačna analiza igračica gotovo je i nepotrebna, jer su ove devojke igrale najbolje što mogu,borile su se, a više nisu mogle, niti znale. Ljutili se ili ne ljutili, ni mesto ispred, ni mesto iza, Srbija ne zaslužuje u ovakvoj postavci stvari. O sagorevanju i ostalim floskulama, uši su pune. Floskula ima koliko hoćete, vrhunskog kvaliteta nema. I to se sve znalo. Na ovo prvenstvo se išlo kao na klanicu, kao ka sudbini koju nije bilo moguće izbeći. Jasno je bilo da se u Rio možda može u najjačem sastavu, a u ovakvom – nikako.
NEMA RIJA – KRAJ PUTA
Ni o Boškovićevom znanju nema se šta dodati. Sa onim što je želelo da igra sa njim, napravio je prosečan rezultat i nije ispunio cilj. Od dana kada je doživljen debakl na EURO 2014 u Osijeku, svaku priču je započinjao sa Rijom, toliko, da je ta njegova “vizija” postala predmet ismejavanja u rukometnim krugovima. Rija više nema. Ubeđivao je da će uspeti i bez najboljeg sastava. Sada više ne postoji ni jedan jedini argument kojim bi se, još uvek aktuelni selektor, mogao odbraniti ili iza njega sakriti. Udario je u zid loših rezultata, poremećenih odnosa i nikada tako izraženog animoziteta javnosti prema jednom rukometnom selektoru u novijoj srpskoj istoriji. Od početaka sa Jovicom Cvetkovićem i Časlavom Dinčićem, do današnjih dana, niko nije imao manji “rejting” u rukometnom puku od Saše Boškovića. Stvar je jasna, sve ostalo je maltretiranje i guranje prsta u oči. Potrebno je skinuti balast sa nejakih leđa ženskog rukometa u Srbiji.
METAMORFOZA
Kako je Saša Bošković, od nasmejanog trenera koji otvara vrata svima, razočaranima, proteranima, zapostavljenima (Erić, Ognjenović, Filipović, itd), koje su svaka po malo donosile neku novu energiju, postao selektor koji sastavlja disciplinske prijave protiv igračica i čovek zbog čijeg je statusa, talac postala praktično čitava reprezentacija? Čovek koji je prva i poslednja tema kada se povede razgovor o ženskom rukometu?
VUKOVIĆ ZA PRIMER
Srebrni selektor Veselin Vuković, jasno je prepoznao momenat kada je energija nestala, a onaj srebrni potencijal sa EURO 2012 počeo da se kruni. Šapčanin je seo je za sto i oprostio se od RSS ne zatvorivši, kako narod kaže “vrata zadnjicom”. I ostao je srebrni selektor, učesnik Olimpijskih Igara, a ne vinovnik neuspeha zakačen na stubu svega lošeg, povlačeći na sebe gnev i onih kojima on nije prvi target.
Iako se mnogo spočitava da je Bošković to shvatio mnogo ranije, hajde da budemo uverenja da je čovek verovao u svoje mogućnosti. Meč sa Holandijom pokazao je gde su mu krajnje granice. izgubio ga je za 10 minuta.
OTIŠLI SU I KRUMBOLC, I PITLIK, TADIĆI, ALI…
Mnogo trofejniji treneri su padali zbog neslaganja sa igračicama. Možda nam nisu poznati detalji iz njihovih svlačionica, ali Francuska, Danska i Rumunija, ostale su bez Oliviera Krumbolca, Jana Pitlika i Tadicija . Da ne spominjemo medalje koje su osvojili. Našao se način da ljudi koji su osvojili toliko toga, nastave dalje, bez velikih ožiljaka na svom ponosu i CV-u. Izgubili su autoritet u svlačionici, to je bio jasan signal da su “gotovi”. To što Srbija nije to prepoznala, platila je, u krajnjoj liniji, neodlaskom na Olimpijske Igre.
NIJE SAMO ČETIRI…
Osim pokušaja gen-seka Božidara Đurkovića da razgovara sa igračicama koje su rekle da ne žele da igraju sa Boškovićem, da li je urađeno još nešto konkretno da se spreči ovakav scenario? Šta je kompletan stručnog štab, koji je bio nikad brojniji sa 10,12 članova, uradilo da bi ohladio atmosferu, iako su svi dobro znali za nezadovoljstvo, koje je krenulo još 2012. godine? Kada se povede priča o četiri, trebalo bi tu dodati i petu – pivotmena Slađanu Pop Lazić, koja bi itekako dobro došla u Herningu prošle nedelje. Srbija je od četiri pivotmena (nije se znalo ko je od koga bolji) pre samo dve godine, došla u situaciju da igra praktično sa nespremnom Sanjom Rajović, koja nije imala ni dan priprema sa ekipom za SP. To mu dođe kao paradigma svega.
ŠTA DALJE…
Reprezentacija će nastaviti da živi. Treba je sakupiti, pronaći novu energiju, neke nove heroje za izazove nove. Oprostila se Biljana Bandelier, koja je posle dobrog debija na EURO 2012 u reprezentativnom dresu bila sve lošija i lošija. Ni davanje titule kapitena nije puno pomoglo, jer se na terenu osim par solidnih rola u odbrani, iskustvo i rutina nisu videli ni u tragovima. Kraj jednog ciklusa je verovatno i kraj za najstarije Sanju Rajović i Anu Kačarević. U zenitu su Katarina Krpež, Kristina Liščević i Jovana Stoiljković, na čijim plećima će morati da se iznesu kvalifikacije za EURO 2016. Desno krilo je pokazalo najviše u Herningu, nikad sporna u odbrani, borbena i otresita, uz bolju realizaciju u napadu nego ranije.
Dovoljno iskusne, a mlade su Jelena Živković i Jovana Risović. Tu je i Anđela Janjušević, neko ko bi mogao da povuče srpsku reprezentaciju napred u godinama koje slede, baš onako kako ju je vukla Andrea Lekić pre 6-7 godina. Sanja Radosavljević na levom krilu je pokazala zavidan napredak, mogla bi biti dugoročno rešenje, a tu su i radilice Dijana Radojević i Tamara Georgijev sa svojim malim, ali ne beznačajnim rolama. Videćemo i gde su krajnji limiti Marije Petrović na crti.
Izvesno je da Srbiji treba jača konkurencija na golu, da će i pozicija desnog krila morati da se popuni, da se skine anatema sa Valdevitove generacije 1992 u potpunosti, pa da i bekovi Sandra Filipović i Marija Obradović uhvate zadnji reprezentativni voz, ako već nije kasno posle višegodišnjeg zapostavljanja. Igrača velikog formata i ozbiljnog reprezentativnog profila sada nema na vidiku, ali uvek se neko nađe. Nije dovoljno samo prepoznati igrača, već i znati naučiti, dati mu prostora i vremena.
Od večeri kada smo arhivirali Rio, da završimo pola u šali, pola u zbilji, barem vremena imamo na pretek. Četiri i po godine je pred nama.
8 komentari
Dokle smo stigli najbolje pokazuje to što u ključnoj utakmici za ostanak u trci za Rio (što je, je li, ultimativni cilj svega) u reprezentaciji debituje „mlada i perspektivna“ golmanka koja za mesec dana puni 26 godina, dalje od domaće raspad lige nikad nije stigla te je samim tim šutere kalibra Grot i Abing eventualno mogla da vidi samo na TV-u ili nekom live streamu na internetu, ako rukomet uopšte prati, pošto je za mnoge naše igračice i to upitno.
Recept kako dalje bi mogla da nam bude reprezentacija Poljske. Dve igračice ozbiljnijeg formata (Kudlač i Ahruk), trener stranac i maksimalno organizovana i disciplinovana igra, i ostanak u konkurenciji za Rio do kraja. Samo, to kod nas neće ići, jer bi na sam pomen stranog trenera „rukometna javnost“ zavrištala kako smo mi osvajali medalje neke 1735. godine i učili te Dance rukometu, šta da nam oni sole pamet. I doći će neki Bošković #2 i ajmo sve ispočetka.
Da,upravo tako.Sve si napisao.Tuzno i skoro do zadnjih granica jadno.Umesto da se sazove sednica i odmah razgovara o svemu ovome ,bice pojeo vuk magarca.Obrukani i ponizeni.Ekipa je uvek bila i bice odraz trenera.A,sta pricati o sadanjem treneru,nista…..Vazno je da postoje nove prostorije u RSS,lepo i treba da postoje.Samo sto ce te prostorije krasiti uspesi iz proslosti,i sedeti sadasnji ljudi bez vizije napredka srpskog rukometa.Tu se prica zavrsava ,zavrsila se jos pre par godina.Ostaje nama ljubiteljima rukometa da se nadamo ,to bar mozemo zar ne….HVALA DEVOJKAMA ,BOLJE NISU MOGLE .a BOSKOVIC NEKA KUPI KARTU ZA RIO.
Goco,svaka cast za komentar.Devojke se borile koliko su znale i umete i vise se nije moglo.Problem definitivno jeste trener,i kako i sama kazes-ekipa je ogledalo trenera.Desilo se ono tesko i najteze sto se desiti moglo.Treba dignuti glavu i traziti resenja ili resenje,posto sam veoma dobro upoznata sa rukometnom pricom,stvari nikada nisu bile gore u zenskom rukometu defitivno,a i u muskom se valjaju sivi oblaci,kako reprezentativnom,tako i klubskom.Zalosno veoma!
Kao neko ko se jako dugo bavio rukometom, a mnogo ozbiljnije nego sto to cine sada u velikom broju nase reprezentativne rukometasice, imala bih par pitanja tj komentara (nadam se objavljenih).
1.Kome je uopste palo na pamet da je Boskovic trener, a kamoli slektor? Secam ga se iz vremena Knjaz Milosa, kada ga je na poziciju sportskog direktora doveo Dusan Medic, a on mu nedugo zatim urucio otkaz.Kasnije se covek izgubio, a onda reinkarnirao kao trener tog istog Knjaza, posle Partizana, pa kratak izlet u Rumuniju i onda na celo reprezentacije. Dokaz da u Srbiji sve moze i svako moze da bude i trener i selektor, ne treba ni skola, ni znanje, pa cak ni poznavanje rukometa…samo par politickih ili kakvih god veza.
Ruku na srce, sto se tice nasih devojaka:
1.Sanja Rajovic (Belka), je bila najtalentovanija u svojoj generaciji, pre nekh 15-20 godina…i nije mrdnula mnogo odatle. Postala je prosecan pivotmen, daleko od svetske klase. Solidan igrac, od koga se ipak ne ocekuju cuda (gradja joj ne ide na ruku).
2. Filipovic (Bandelier), kao devojcica jos u ORK, visinom prednjacila u generaciji, ali nikad nista drugo nije imala. Tu istu svoju visnu nije umela (a sad je ipak pomalo kasno) da iskoristi na pravi nacin…veliki problem sa kooridnacijom i rukometnom inteligencijom…plus uz visinu nije isla i tezina, pa da (setimo se Tanje Medved) bude strah i trepet za zonu i 6-0 odbranu, te se i ona smestila u tek neki prosek.
3. Kacarevic, ako se dobro secam, a secam se i ona bi trebala da bude “dete“ Knjaza, koje nikad nije bilo ni u top 5 Srpskih golmana(bez obzira o kojim kategorijama se radilo), tesko da ce u ovim godinama biti u grupi top 10 svetskih golmana.
4.Krpez prosceno krilo, koje nije nosilac igre (po prirodi stvari ne moze ni biti), a kod nas je forsirana vise od bilo koga drugog, samo i jedino jer je levoruka (verujem da u Srbiji ima jos levorukih desnih krila, koja nikada nisu dobila sansu)
Ostale ne bih da komentarise, bile su u moje vreme tek neke klinke koje su trckarale po terenu (neke cak ni to).
Devojkama koje se nisu odzavale ne zameram nista, skoro nista…zameram im sto su se uopste odzvale i pre dve godine i zameram svakom rukometnom radniku koji je cutao i tad nekad, a i sada kada je u pitanju izbor selektora.
Da veliko razocaranje iako se odmah videlo posle prvih utakmica da ovaj tim nema nikakve shanse ni u chemu. Devojke imaju znanje kakvo imaju pruzile su maksimum. One su produkt srpske lige i nemamo boljih. Treba se priviknuti na tuzhnu istinu da nismo nikakva rukometna sila ni u zhenoskoj ni u mushkoj konkurenciji. Na zhalost survali smo se na dno i tavorimo reprezentativno kao i ligashki. Trener nije kriv. Da ima neku novu Cecu Kitic, Emiliju Ercic, Djuricu..mogao bi samo da im da loptu i pusti ih da igraju i da pobedjuju. Ovako sa ovakvim kvalitetom igrachica ni David Copperfield ne bi napravio cudo.
Naravno da je trener kriv. Ne zamenjuj teze.
Neki ozbiljan trener bi imao i Lekic, Damnjanovic, Cvijic i Tomasevic, ali i Zeljku Nikolic, Maju Lukovic, pa Colic, Vojcic na golu…Ne bi igrao sa skoro pa komplet pivotima, golmanima i krilima iz jadne srpske lige. Da ne govorim o bolesti zvanoj 1 desno krilo koje pod muss igra 60 minuta – jer se vodi 9-10 vanjskih igracica (od toga 4-5 neupotrebljivih u modernom rukometu) za 3 pozicije. #facepalm
Молим све новинаре у Србији (у било ком медију) да почну тачно да изговарају и пишу страна имена. Овде мислим на бившег селектора женске репрезентације који се презива Тадић, а не Тадићи јер је Србин пореклом ( Белодедић, а не Белодедићи, Фенић а не Фенићи). П.С. Поуздано знам да нашој малој заједници у Румунији то много значи јер су сви поносни на своје порекло и увек то истичу. Поздрав.
Ovaj selektor je mnogo igracica zapostavio koje su potencijal za reprezentaciju,nikad mi nije bilo jasno odvodjenje jednog levog i desnog krila na prvenstva…pomenuli ste sva ta desna krila a Anastasija Djokovic Budai i te kako bi dobro dosla na mesto levog krila i halfa u odbrani.