Posetu
reprezentativcima Srbije u njihovoj bazi, hotelu „M“, iskoristili smo i za
razgovor sa selektorom juniorske reprezentacije Srbije, Zoranom Ivićem. Posle
jedne sjajne generacije 86’ od koje se puno očekuje u seniorskoj konkurenciji,
došli su neki novi klinci, a mi smo pokušali da saznamo o kakvom se potencijalu
radi.
Srbiji se
predstavila nova juniorska generacija 88’. Kakvim potencijalom raspolažemo u
ovom godištu i kakve rezultate očekujete?
– Želimo da nam se ne
desi slučaj „Malenčić“. Nije ga bilo u kadetskoj reprezentaciji. Pozvao sam ga
u juniorsku reprezentaciju, a evo, ovih dana je trenirao i sa seniorima. U
razgovoru sa trenerima klubova, pokušavamo da izvučemo najbolje igrače, da damo
svima šansu. Selekcija nije jedan trener, jedna utakmica. Selekcija je vreme. Ono
je bitno za stvaranje reprezentacije. U kadetskoj i juniorskoj reprezentaciji,
sve je podređeno stvaranju igrača za „A“ selekciju. Uporedo sa tim, pokušavamo
da ostvarimo i dobar rezultat.
Ovo je četvrto
okupljanje „novih“ juniora. Ko se izdvojio?
– Malenčić(desni
bek) i Holpert(levo krilo) su sada iskočili, a ima dosta igrača koji
signaliziraju da mogu biti veliki igrači. Na nama je da kroz trenažni centar i
sve češća okupljanja od njih stvorimo nešto. U dogovoru sa selektorom
Cvetkovićem, planiramo da taj trenažni centar radi svake nedelje, gde ćemo okupljati
najtalentovanije momke. Moramo se baviti procesom stvaranja, a ne sastavljanja,
kao do sada.
U martu nas čekaju
kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, koje se ove godine održava u Rumuniji? Čini
se da imamo laku grupu?
– Estonija,
Letonija i Holandija su nam protivnici. Grupa je korektna, imamo domaćinstvo.
Još ne znamo gde ćemo igrati. Želimo da igramo u sredini sa rukometnom publikom.
Atmosfera je veoma bitna, da se ovi momci naviknu.
Niste uspeli da se
kvalifikujete sa generacijom 86’ na Svetsko prvenstvo u Ohridu?
– Često se to
ponavlja. Ljudi koji su upućeni u dešavanja sa ekipom u tom trenutku, ne
kritikuju. Nismo bili kompletni. Četiri igrača su imala operacije prednjih
ukrštenih ligamenata! Nismo želeli da rizikujemo, da vodimo te igrače, koji su
bili povređeni(Nenadić, Rnić, itd). Na šta bi to ličilo, da rizikujem na
primer, karijeru mladom Rniću, zbog nekog rezultata u juniorskoj konkurenciji? Sa
druge strane, još jedan od razloga je to što to više nije bila SCG, već Srbija,
kojoj je iz te kadetske generacije falilo nekoliko igrača. Trebali smo da
vidimo i šta je to dovelo da imamo četiri teške povrede mladih
reprezentativaca? Ali ja tada nisam bio u reprezentaciji, i ne želim da
komentarišem.
Radili ste i sa
generacijom „1980“, koja je pored ove Nenadićeve i Šešumove, bila
najtalentovanija u poslednjih petnaest godina.
– Ja sam te 2001.
radio sa kadetima, ali posle događanja u Savezu, kada je Ljuba Obradović
napustio selekciju, prihvatio sam odluku Saveza i preuzeo tu generaciju. Tada
sam i tražio da Obradović nastavi da radi sa juniorima, sa kojima je ostvario
uspeh. Desilo se, šta se desilo. Nisam mogao da ne prihvatim, iako sam znao da
to nije bilo dobro. Osvojili smo 7. mesto na SP-u, ali sam i tada govorio, da
je bitno da izbacimo igrače kao rezultat, a ne rezultat zbog rezultata.
Već u junu ste
krenuli sa stvaranjem nove juniorske reprezentacije?
– Na akciju u
Nemačku, poveli smo 88, 89 i 90. godište koje je igralo tri utakmice sa
nemačkom juniorskom reprezentacijom, 86. godište, koja je u Ohridu postala
vicešampion Sveta. Svesno smo gubili sa 15-20 razlike, ali smo odmah zatim odigrali
dobro na turniru na kome su učestvovala dva bundesligaša, koja smo pobedili. Sa
tim turnirom smo mnogo uradili. Već u oktobru smo osvojili turnir u Rumuniji, u
konkurenciji domaćina, Slovačke i Austrije. Generacija „88“ ima potencijala i
ja sam optimista.
Kakvi nam igrači
dolaze u reprezentaciju? Obučeni, neobučeni? Kako se radi u Superligi?
– Pred akciju u Nemačkoj,
rekao sam da nije dobro. Moramo da radimo više na sebi. Ubijamo igrače sa
šablonima. Mlade treba što kvalitetnije obučavati, razvijati individualni
potencijal, a ne sputavati ih nekim ograničenjima u formi sistema. Momci su već
u Nemačkoj mogli da vide, gde smo mi, a gde su Nemci u svetskom rukometu. I znam
da su im tada već bile jasnije moje reči.
Postali ste profesor
rukometa u šestoj deceniji života? Kako gledate na hronično nepostojanje želje
kod domaćih trenera za usavršavanjem?
– Mora stalno da se
radi na sebi. Treba posećivati trenerske seminare. U poslednjih deset godina,
retko koji sam propustio na velikim svetskim takmičenjima. Tamo može mnogo da
se čuje. Standardi se svuda pomeraju, pa i u rukometu. Uvek studiozno prilazim
radu, iznositi plan i koncept.
Dugo ste u
reprezentativnim selekcijama, a sa mnogim seniorskim reprezentativcima ste
radili? Kako vam se čini „A“ selekcija?
– Ova generacija pokazuje
da na nju može da se računa i da ostvari rezultate koje očekujemo i mi, i javno
mnenje. Na Farska Ostrva smo vodili podmlađenu reprezentaciju i to je zalog za
budućnost. Domaćinsko suđenje, atmosfera, agresivni domaćini, važnost utakmice,
sve je to dobra škola za mlade igrače. Problem sa kojim se sudaramo je
prevremen odlazak tih mladih igrača u inostranstvo. Ljuba Pavlović je bio
najbolji junior Evrope, a sada nije u reprezentaciji. Nepripremljeni odlaze
preko, tamo nemaju vremena da ih podižu kao igrače, treneri jure rezultat. Staju
u razvoju i mnogi od njih ne dostignu onaj kvalitet, koji su objektivno mogli
da imaju.
