Vladan Matić – Kolekcionar trenerskih skalpova!

Reklo bi
se da niste bez šansi, čak i za prvo mesto i plasman u polufinale? Ko je
favorit grupe?

–
Barselona je možda najveći favorit. Moj plan sada iz ovog ugla je dobiti sve
utakmice na domaćem “Tarafleksu”, a na strani otkinuti nekome bodove.

I prve
izjave iz Celja govore da oni idu na prvo mesto?

– Pa
dobro, nije to loše. Mi ćemo pokušati da osvetimo Vesprem.

Jedina ste
ekipa pored bundesligaša i Asobalaca koja je bila prvak grupe u prvoj fazi LŠ. Imali
ste rekordan učinak od šest pobeda iz šest utakmica?

– Nikada
nismo imali takav skor u istoriji. Možda nam je grupa bila malo lakša, ali
mislim da u Evropi nema lakih protivnika, pogotovo na gostovanjima. Spremili smo
se dobro od prvog kola. Možda je Velenje bilo zavarano našom lošom formom na
letošnjem turniru kod njih. Ja sam na tom turniru dao šansu svima, igrao bez
Anđelkovića. Nije mi bio u planu rezultat, već sam želeo da ispitam mogućnosti
svog tima, budući da smo doveli šest novih igrača.

Budući da
se BH bavi i nekom vrstom edukacije, a ne samo pukim navođenjem rezultata,
sigurno bi za naše čitaoce bilo interesantno da nam malo opišete Seged, kao
grad i rukometnu sredinu.

– Ovde sam
već sedam godina. Segedin je pravi rukometni grad sa 200 hiljada stanovnika, gde
smo mi sport broj jedan. Naročito od ove prošle sezone, kada smo vratili
titulu posle 11 godina i skinuli neprikosnoveni Vesprem sa trona. Velika
euforija vlada ovde. Pogotovo sada posle odličnog starta u Ligi šampiona. Imali
smo jedan kiks u domaćem prvenstvu, ali to se da ispraviti na proleće. Hala u
kojoj igramo je kapaciteta 3500 sedišta, ali će protiv Celja i Barselone biti
sigurno 4500, 5000 ljudi.

Na titulu
se čekalo 11 godina. Navijači su vam dali nadimak “Zlatan” Matić?

– Ljudi su
ovde dugo čekali tu titulu. Mi smo uspeli to da vratimo. Sve se desilo brzo,
neočekivano. Mislim da sam uveo neke nove trendove u klub. Na mesto kondicionog
trenera sam doveo Vanju Banjkovića, koji mi je desna ruka. Trener golmana je
Haris Porobić. Vlada Radulović je fizioterapeut. Tu je još jedan mađarski
fizioterapeut. Malo smo se bolje organizovali. Bolje smo podelili posao. Sada
to mnogo kvalitetnije funkcioniše i daje rezultate.

Ko je
favorit za titulu u Mađarskoj? Da li je to još uvek Vesprem, iako imate titulu?

– Uvek su
to samo dva kluba. Vesprem je po budžetu ispred nas. Ipak mi imamo nešto što
oni nemaju. Imamo tu nadčovečansku borbenost i stvarno smo homogena ekipa. Naša odbrana je bolja od njihove i na tome gajimo optimizam. Mislim da smo sada
i u boljoj formi, mada će sigurno i oni od proleća da zbiju redove. Po trenutnoj formi, nisam daleko od toga da kažem da ćemo
odbraniti titulu.

U
intervjuu za Balkan-Handball.com, Marko Vujin je izjavio da je prošla sezona
bila slučajnost i da će se titula sigurno vratiti u Vesprem?

– Ipak sam
ja malo iskusniji od njega, malo više godina imam, malo više internacionalnih
nastupa i medalja. On može da priča, a naše je da radimo. Ja to nikome ne mogu
da zabranim, to je normalno i lepo, ali mislim da je preveliki optimista.

Čuli smo
čime raspolažete. Šta nedostaje u ekipi?

– Za
mađarsko prvenstvo imam sve što mi treba, ali mi nedostaje malo bolja klupa za
evropsku scenu. Nedostaje mi dobra izmena za Denija(Anđelkovića) na srednjem,
izmena za Krivokapića na desnom beku. Opet, koliko toliko, sa Marjanacem smo
dobili zamenu za Puljeza. Eto, za Evropu bih mogao da imam malo jaču klupu.

Znači
zadovoljni ste igrama igrača sa ovih prostora?

– Nisam
zadovoljan, već prezadovoljan.

Čini se da
ste bivšeg igrača Zvezde i Partizana, Vladimira Osmajića, jednog neosporno
velikog potencijala, posle par godina stagniranja vratili u život?

– Drago mi
je zbog Osmajića, jer sam ga ja doveo ovde na preporuku Denija Anđelkovića.
Ljudi iz kluba su bili skeptični u početku, ali već sada mislim da će doći do
produženja ugovora. Svi su prijatno iznenađeni njegovim igrama. Jedan bitan
momenat je da je jako inteligentan igrač, što nije svojstveno visokim igračima.
Nemojte pogrešno da me shvatite, nisu glupi, ali nisu pametni kao krila(smeh).
Jako je vredan, pozitivna ličnost i brzo se uklopio u našu sredinu, među momke
koji su radni i vredni. Došao je do dobre forme, sada ima problema sa
povredama, ali biće još bolji na proleće. Dobar je u oba pravca, i u napadu i u
odbrani. Vidim da su ga pozvali i u reprezentaciju. Samo treba verovati u njega
i dati mu šansu.

Imate li u
planu dovođenje još nekog igrača “odavde” i sa kim biste voleli da radite? Ima
li kakva želja?

– Ima
jedan igrač, ali mi je izmakao. Milutin Dragićević, moj Šapčanin. Gledao sam ga
na turniru u Velenju. Veliki potencijal, već je sada veliki igrač, i uz Ratka
Nikolića, pivotmen broj jedan, dva na našim prostorima.

Kako je
došlo do toga da preko noći zamenite igračku klupu trenerskom? Kada ste
shvatili da želite da budete trener?

– Budući
da sam se ovde oženio i rešio stambeno pitanje, ideja se sama nametnula po sebi,
budući da osim rukometa ništa ne umem da radim. Izrazio sam želju da budem
pomoćni trener, što bi se verovatno desilo, budući da sam imao jedan lom noge,
posle koga karijera nije više išla tako dobro. Sadašnji sponzor sa kojim sam u
odličnim odnosima me je pitao, da li sam spreman da preuzmem ekipu. Rekao sam
da hoću da još malo učim zanat od nekog trenera. Onda je došao Kurteš, za koga
mislim da je kvalitetan čovek i dobar stručnjak. Nije imao sreće i kratko je
ostao ovde spletom nesrećnih okolnosti. Tada su mi ponovo ponudili da preuzmem
ekipu. Već je bilo vreme, 36 godina.

Je l’ bilo
straha tog prvog dana, kada ste shvatili da ste trener?

– Ne mogu
da kažem da nije. U subotu sam igrao utakmicu, a već u sredu vodio prvu
utakmicu.

Sve
podseća na početak košarkaša Željka Obradovića, koji je iz dresa preko noći
krenuo da trenira bivše saigrače. Već je u prvoj sezoni osvojio Ligu šampiona?

– Isto,
samo što bih voleo da ponovim tu karijeru kao njegovu(smeh). Dosta je čudno
bilo u početku, ali sam imao pomoć od momaka i nije bilo nikakvih problema. Tim
pre što su im moji rukometni stavovi i filozofija poznati. Krenulo je to nabolje,
malo sreće, malo svega i uzeli smo titulu. Sam sam sebi postavio neke visoke
standarde i sada ne smem da idem ispod toga.

Evropska
titula kao Obradović?

– Pa
dobro, prerano je za tako nešto. Bio bih zadovoljan osvajanjem duple krune u
Mađarskoj i dobrim igrama u Evropi. Nije baš neskromno.

Za godinu
dana imate dva značajna trenerska skalpa, Zovka i Elezovića. Kako vam izgleda
to kada se okrenete unazad?

– Zovko
spada u sam krem trenerskog sveta rukometa. Drago mi je da sam uspeo da pobedim
takvog stručnjaka kao što je on. Možda nije imao sreće sa povredama Lapčevića I
Lazarova, ali to je sport. Jako ga cenim, veliki smo prijatelji, dok sam još
igrao. Pobediti takvog čoveka nije laka stvar. Spremali smo se stiduozno za
Vesprem. Ja i Vanja Banković smo puno vremena proveli seckajući i montirajući
posebne segmente odbrane i napada. Nismo imali klasično gledanje kasete, stereotipno.
Puno smo vremena potrošili na pripremu, ali je dalo rezultate. Što se tiče
Jovice, nije imao sreće, jer se našao u nezgodnom trenutku na klupi Bosne.
Očigledno su bile jake veze igrača sa starim trenerom. Naišao je na početku na
otpor, ali dobro to je već problem Bosne.

Da li je Močai
(trener Vesprema) sledeći za skalpiranje?

– Gospodin
Močai je najcenjeniji trener u Mađarskoj, njihov profesor rukometa i legenda.
Biće mi drago da pokušam i njega da skinem. Nikad se ne zna, videćemo.

Znamo da
ste se oženili i zasnovali porodicu u Segedinu. Kada gledate u budućnost,
gledate prema Zapadu ili prema Srbiji?

–
Trenerski posao vam ne dozvoljava da puno gledate u napred. Imao sam ja teških
trenutaka posle poraza u Debrecinu. Znate kako, odmah vam se drma klupa. Džabe
titula, džabe sve, gleda se svaka sledeća utakmica. Ne gledam puno unapred.
Zadovoljan sam ovim sada, kako igra ekipa. Sigurno je gde god budem želeo da
radim, voleo bih da imam Vanju Banjkovića za svog pomoćnika i Denija
Anđelkovića u ekipi, koji je jedno blago od igrača.

U Srbiji
se lome koplja
oko definicije modernog rukometa. Ovde
kada se primi 40 golova, kaže se da ekipa igra moderan rukomet. Izgleda da vi
niste iz te priče, budući da vaša ekipa igra veoma čvrstu odbranu?

– Ja igru
svoje ekipe prilagođavam profilu svojih igrača. Ja trenutno imam igrače koji su
sposobni da odigraju kvalitetnu odbranu i iz te odbrane brzo prenesu loptu i
zabiju što više lakih golova. To ne znači da mogu igrati brzopleto u napadu.
Moji su igrači dobri, ali nisu takvog kalibra kao Karabatić i Kil. I ja bih
voleo da moja ekipa igra kao Kil, ali ne može. Zato pokušavam da prilagodim
igru koja najviše odgovara mojoj ekipi. To je u ovom trenutku dobra odbrana i
kontranapad. Imam vrlo dobra krila, Luku Zvižeja i Rumuna Gioneu na desnom krilu.
Obojica su blago, veoma brzi i pametni.
Oba rezervna mađarska krila su veoma dobri igrači. Tu je Deni koji brzo
prenosi loptu. Igrati brzo ili sporo, zavisi od sastava ekipe. Ne mogu ja da
igram brzo kao Kil, kad ne može. Mogu da probam, ali će me to odvesti u
propast. Ne mogu ni da postavim odbranu kao Kil, svako da čuva svog čoveka. Momci
su jaki i visoki. I moji su momci jaki, ali nemaju baš takve predispozicije.
Tako da moram da se baziram na kolektivnoj igri, pa ko iskoči iz toga još bolje,
uz Puljeza, koji odlično brani. U napadu to nije još savršeno, ima mesta za
napredak. U suštini, volim brz rukomet, ali ne po svaku cenu. Malo je ružno da
ekipa primi 40 golova. Nadam se da moja ekipa nikada neće primiti 40 golova,
ali ćemo uvek dati preko 30.

Radili ste
sa svim najvećim srpskim(jugoslovenskim) trenerima. Od koga ste najviše
pokupili znanja?

– Od
svakog pomalo. Radio sam sa profesorom Pokrajcem, Živkovićem, Elezovićem,
Obradovićem. Čak me je i Abas Arslanagić trenirao kratko u Metaloplastici. Od ove
mlađe garde, tu su Dragan Đukić i Veselin Vujović. Malo mi je teško sada, da ne
zaboravim koga, posle će mi neko sigurno zameriti što ga nisam spomenuo.
Sigurno je da od starih najviše cenim Tutu i Kraju, a od mlađih Vuju i Đukića.
Cenim i svoje Šapčane, mada ih mnogi ne vole, Vukovića i Isakovića, koji je
uvek pokušavao da uvede neke novotarije. Izuzetno sam zadovoljan time kako je Dragan
Đukić izrastao u jednog velikog trenera, koji vodi jednu evropsku
reprezentaciju. Čovek zna sve, prati sve i mene nije sramota da kažem da ga često
nazovem da mi da par saveta, da prokomentarišemo nešto, budući da čovek poznaje
sve igrače u Evropi. Na vezi sam i sa Veselinom Vujovićem.

Pratite li
dešavanja u srpskom rukometu? Kako vam se čini sve ovo što se događa? Seged je
blizu…

– Nisam
daleko, ali nemam taj RTS2 na kome nekada prenose utakmice. Nemam šta lepo da
kažem. Slovenci su digli svoju Ligu na viši nivo, Hrvati imaju Zagreb, Bosanci imaju
Bosnu, a mi to ne možemo ni sa Partizanom, ni sa Zvezdom. U Partizanu se
svađaju. Ja sam bliži srcu strani sa Peruničićem, Mikijem Stevanovićem i Acom
Lupšićem, jer su mi prijatelji, ali sada ne bih komentarisao ko je tu u pravu,
a ko ne. Bilo bi bolje da su se udružili i napravili klub sa budžetom od milion
evra, a ne da ih torpeduju ovako sa 20, 30 razlike. Malo je ružno. Prijatno me
iznenadio Proleter sa dva izdanja protiv Šamberija, ali u suštini, vrlo, vrlo
siromašno. Na niskim smo granama.

Reprezentacija?

– Zadnju
medalju smo uzeli u Francuskoj 2001. godine. Posle toga je krenuo sunovrat.
Boža Đurković je moj dobar prijatelj i verujem u njega. Mislim da ljudi oko
njega koji vode rukomet čine pogrešne poteze. Tužno. Tužno.

Neki od
vaših saigrača, sadašnjih igrača, odlučili su da igraju za druge
reprezentacije. Kako gledate na taj trend, da li pričate o tome?

– Puljez
je povređen odnosom prema njemu još od ranije, jer su šansu dobijali neki drugi
golmani. On je sada u reprezentaciji koja igra na nekim prvenstvima, koja je
prisutna. Mi nismo prisutni nigde. Odbranama u Nemačkoj na SP, digao je sebi
cenu, sada je u prvih 5-10 golmana na svetu. Šterbik želi da ispuni san, osvoji
olimpijsku medalju. Nema se tu šta zameriti. Ja ne vidim ništa loše u tome.
Mora se srediti stanje u društvu, da se donese Zakon o sportu. Moraju
privatnici da vide interes da ulažu u sport i to će proizvesti rezultate. Ona
narodna “koliko para, toliko muzike”, to je to.

Da li baš
finansije trebaju da budu primarni motiv kod igranja za reprezentaciju? Zar tu
ne postoje neke druge stvari?

– Jeste
tako, ali samim tim što nas nema nigde, ne idemo na prvenstva, igračima padaju
cene i ne mogu da nađu inostrane angažmane. Tako nam igrači igraju po Rumuniji,
Makedoniji, Grčkoj, Italiji, a sve manje na Zapadu. Igrač se prodaje kroz
reprezentaciju. U našem rukometu se vuče puno pogrešnih poteza. Dajem podršku
Đurkoviću, koji može mnogo toga da ispravi, ako se i on ne povuče.

Priča se
da će preći u FK Partizan?

– Mislim
da smo došli do dna i nadam se da će zaživeti ova ideja sa Škrbom. Pametan je
dečko, neće da uzima od ovog sporta. On je obezbeđen, pametno je uložio svoj
novac i verujem da ima ideju da sredi stvari, pronađe dobre sponzore, jer bez
para nema ništa! Verujte, samo tako se može postići rezultat. Hrvati ništa nisu
talentovanji od nas, ali su organizaciju digli na jedan viši nivo. To se vidi
kroz Zagreb,
koji ima budžet od 4 miliona, što je fantastično za naše prostore. U svakom
slučaju, glasam za Škrbića.

Ostali ste
nedorečeni oko našeg reprezentativnog potencijala. Koliko vrhunskih igrača
imamo?

– Nabrojaću
ih: Nikčević izuzetno krilo, Ilić, Deni Anđelković, Milorad Krivokapić.

Krivokapića
nema u reprezentaciji?

– Ja sam
jednom postavio to pitanje, ali neću da pametujem. Da vam pravo kažem, meni je
bolje da je sa mnom u klubu i da nije povređen. Tu su još Nikolić, Šarić, i uz
ove nove klince, Markovića, Prodanovića, može da se napravi dobra
reprezentacija.

Sada vaša
generacija dolazi na red. Opšti je utisak da su nam “Švajcarci” posle svojih
igračkih karijera uzeli, onoliko koliko su nam dali za vreme igranja. Imali su
šansu da naprave nešto u zadnjih desetak godina, ali učinak je poražavajući. Da
li verujete da će vaša generacija dati više u trenerskom i organizacionom delu?

– Mi smo
imali taj čudan put, taj nesrećni rat i sankcije, koje su nas odvojile jedno
vreme. Politika je umešala prste. Kada smo bili svetski juniorski prvaci 1991.
godine u Atini, niko nam nije bio ni blizu. Nas je pojeo rat, sankcije, a zatim
te trzavice oko nas i između nas.

Poznata je
ona Vujovićeva izjava sa Olimpijskih igara u Sidneju: “Kako da vodim ekipu i
osvojim medalju, kada svi sede za stolom, a niko ni sa kim ne priča?”?

– Dobro,
nije bilo to baš tako. Poznato je i šta se dešavalo na pripremama za Sidnej. I
pored svega toga, mi smo bili četvrti. Da smo imali bolju atmosferu,
garantovano bi uzeli medalju. Mnogo smo manje uzeli nego “Švajcarci” kao
igrači, ali eto, nadam se da ćemo kao treneri uzeti ono što su oni uzeli u
igračkim danima. Stalno postoji taj jaz između naše i njihove generacije, ali
meni nije jasno, zašto? Trudim se da sa svima budem korektan, jako ih cenim kao
stručnjake i ljude, i ne vidim zašto se to toliko naoštrilo, umesto da svi zajedno
grabimo ka vrhu? Možda je to odgovor na
pitanje, zašto nam je tako kako nam je.

Dvadesetosmog decembra ste u “Pioniru” na oproštaju generacije?

– Da, tamo
sam.

Da li bilo
ko u Mađarskoj razmišlja o regionalnoj ligi?

– Probali
smo sa srednjoevropskom ligom pre par godina, ali to je propalo. Iskreno,
mislim da nema ništa od te lige. Mislim da su Zagreb, Celje i oba mađarska kluba više
zainteresovana za tu evropsku ligu sa najboljim evropskim klubovima o kojoj se
sve više priča. Razmišljanje našeg rukovodstva više je usmereno na tu stranu.

To bi bila
neka vrsta rukometnog ULEBA?

– Tako je,
koliko sam ja upoznat.

Videli ste
Balkan-handball.com. Kako vam se sviđa?

– Dobar je
sajt, sve pohvale. Nastavite tako, da izvučemo malo ovaj naš rukomet iz bede i
očaja. Samo napred!

Hvala na podršci i puno sreće u odbrani titule…