Čudni su putevi Gospodnji, kao i definicije tragedija ljudskih. One se u sportu prevode kao povrede, a što ih manje ima i što su lakše, to su sportisti zadovoljniji i uspešniji. Nažalost, nekada su takve prirode da ispod čitavog jednog života u koji ste uložili sve, morate da podvučete crtu, pre nego što je stvarno vreme za to. To je morao da uradi i Alen Muratović (23.11.1979.), jedan od najboljih igrača sa ovih prostora u protekloj deceniji i jedan od najboljih bekova u Evropi u periodu od pre dve, tri sezone. Posle sjajnih igara u dresu Valjadolida, sa kojim je došao do TOP nivoa evropskog rukometa, crnogorski reprezentativac je Španiju zamenio Nemačkom, a posle samo pet meseci, stigla je i teška povreda ramena u dresu Flensburga, januara 2009. godine. Od tada, pokušavao je Nikšićanin da se vrati na parket i nastavi tamo gde ga je zaustavila bezazlena prijateljska utakmica za vreme pauze zbog SP-a u Hrvatskoj. Operacije, oporavak, iščekivanje, a poslednje analize lekara su rekle "Ne može dalje".
– Završio sam. Tako je to u sportu. Doktori su rekli da nikada neću moći povratiti jačinu šuta i da će rame uvek biti u opasnosti zbog velikog broja kontakata. Život ide dalje i mora na njega pozitivno da se gleda. Čovek treba biti zadovoljan sa svim. Samo da smo zdravi. Biće svega. Upisaću školu za sportske menadžere u Beogradu. Ona traje tri godine. To mi je plan – zaključio je Muratović.
Kapa dole, majstore, za karijeru. Bilo je uživanje gledati te na terenu i komunicirati sa tobom van njega. Za sve ono što si napravio, neka i ovaj tekst bude podsetnik, kada znatiželjni klinci budu "guglali" – Alen Muratović.
