KOLUMNA ŽIKE BOGDANOVIĆA: „4 od 4“ prava mera

U Orhusu se, hvala na pitanju, oblaci ne razilaze. Kiša, sneg, pa sneg, kiša, onda vetar. Više i ne obraćaš pažnju na nevreme koje te snašlo, već pokušavaš da pretrčiš tu deonicu između parkinga i hale, odnosno, hotela, koju si osuđen da provedeš pod nebom. A snašlo nas je posle Rusije. Namrčilo se i namrčili smo se. Kada krene loše na velikim takmičenjima, a takva nam je sudbina poslednjih godina, krene neka čudna atmosfera izbacivanja igračkih i novinarskih poštapalica sa jedne i sa druge strane. Kao „mi ćemo dati maksimum i izginuti“ a sa druge strane mi „vama verujemo i uvek smo uz vas“. Svi se nešto držimo, kao pred oluju, želimo da se neko čudo dogodi.

Ne bih voleo da je igračima digitron najkorišćenije aplikacija na smartfonovima i tešim se da nije tako. Daj da se pravimo i da ne znamo ko igra prvu utakmicu. Nisam sanjao da će “Baćuške” da nas “spasavaju” od nas samih, a da će nam prethodno Skopincev i Bogdanov stavljati omču oko vrata. Ono što sam osetio u hotelu, nažalost, ne razlikuje se mnogo od atmosfere koju smo imali prošle godine u Saragosi, kada je došlo „stani-pani“. Nešto je i drugačije, pre svega, volumen emocija od strane selektora, koji ne sugeriše rasulo i to je nešto što ohrabruje. Matić neće dozvoliti predaju pre vremena.

O greškama i zabludama, nema potrebe sada govoriti. One mogu biti stavljene „ad-akta“ u slučaju da se odigra 60 minuta kako treba. I reč „borba“ je poštapalica. Borba se podrazumeva, svako jede parket za svoju državu. Nama treba taktička pismenost u svakoj sekundi utakmice, i to da pojedinci zbace taj nepostojeći pritisak od ne znam koga, koji ih tera da prave stupidarije, zbog kojih sigurno nemaju takve statuse po klubovima.

Ne razumem, čemu suženje svesti kada se igra za reprezentaciju? Stvarno ne razumem.

Čitav rukometni svet se plaši od prezimena i u isto vreme podsmeva ekipi koja može tako da prosipa svoj individualni kvalitet, kao ni jedna druga na planeti. To nikome nije jasno. Verujem ni Alfredu Gislasonu koji je prevalio 250 km od Kila kako bi gledao duel sa Rusima.

Da li je Francuska nepobediva? Da, ako momci budu igrali onako kako su igrali do sada. Ne, ako dođe taj dan. Taj „dan“ nikako da dođe, a postoji sigurno, ne bi ga uludo prizivali.

Hajmo da vidimo jednu utakmicu na 100%, pa nek bude šta bude.

Francuzi – priča stara. Ruse su “oladili” jednom rukom, razgoropadili su se Grebil i brat mu na Abaloa – Njokas. Protiv Poljske, međutim, kada je teško, znalo se kod koga ide lopta. Karabatić, kao što ste i pročitali, zna da je mikrofon njegov u poslednjih par napada kada se lomi. Jedan gol, pa asistencija do Anića, to je to. Na treningu im odbranu postavlja Dinar. Onesta se u to ne meša, zbija šale sa fizioterapeutima, dok ovaj radi. Anić i Karabatići, puštenih brada čekaju srpske bekove. Kažu mi da ne uteruju strah protivnicima, već da je takva moda kod njih.

A nekih 85 kilometara dalje u Herningu, pesma. Probudio se Borko Ristovski, osvojio i svoj drugi sat na ovom EP. Sada cimeri Borko i Kire imaju “tri od tri”, prodavnica u Skoplju je spremna za otvaranje. Najbitnije je da se sve nije završilo na Lazarovu, već i da su ostali preuzeli odgovornost, kada su ga Austrijanci u jednom trenutku uzeli pod svoje. Tražio ih je po terenu, razigravao i na kraju, razigrao. Sada stiže i Pribak, koji je u trenutnim okolnostima i više nego potreban. Lucidan je to igrač, hrabar, ima “ono”, ali ovo su svetla pod kojima još nije stajao, ako se izuzme onih 11 minuta zbog kojih ga je Vuković vodio na SP 2011 u dresu Srbije. Videćemo kako će se snaći. Veliki uspeh je već napravljen, jer je realno da je Makedonija već na poziciji devet i deset. Svaki naredni bod je premija.

Voleo bih da vidim Mladena Rakčevića kako slavi večeras oko deset. Uvek je uživanje da gledaš kako neko fanatično igra za svoju zemlju. Crnogorci to znaju i to vole, a uz to, kao ružni pačići se bore za ljubav i naklonost svoje majke RSCG. Inat radi sigurno, a on zna da bude najveće oružje “otpisanima”.  Napred Čiko, napred momci! Pobeda nad Belorusijom je ravna zlatnoj medalji posle svega doživljenog.

Vreme je da vidimo i šta Hrvatska može. Kako je lako pratiti Hrvatsku na velikim takmičenjima. “No stress”, hrvatske kolege biće najdugovečnije, kada se podvuče crta posle svih ovih godina obilaženja hala po Evropi. Oni će najduže uživati u zasluženoj penziji. Večeras će biti malo zategnutije, ali opet, sve zavisi od Duvnjaka i drugara. Ako budu zaigrali kako znaju, Šveđani će moći samo da se poklone…

Imamo dva od četiri. Četiri od četiri u TOP 12, bila bi prava mera.