Legendarna Dragica Đurić o prošlosti i budućnosti: „Sve menjam za medalju u Srbiji“

Puno je razloga za razgovor sa Dragicom Đurić, jednom od najboljih i najdugovečnijih golmana svih vremena u ženskom rukometnom svetu. Preko 30 godina vrhunske karijere, kontinuitet koji vodi od SFRJ do Srbije, angažovanje u novom Upravnom odboru i status „prve dame srpskog rukometa“ (zadužena za ženski rukomet) uz mesto u stručnom štabu ženske reprezentacije, samo su bili neki od delova zanimljivog razgovara, vođenog u Petrovcu na Mlavi:

– Prihvatila sam poziv Saše Boškovića oko nove godine da se priključim radu sa reprezentacijom. Poslednjih godina nisam bila u rukometu, iako poslednje dve godine imam svoju školu za golmane. Na neki način sam se već vratila, a reprezentacija je bila izazov, tako da nisam mnogo razmišljala. Iskreno, nadala sam se i očekivala tako nešto – kaže Dragica o svom povratku u državni tim u trenutku kada ga očekuju dva velika takmičenja na domaćem terenu:

– To je fenomenalna šansa za ovu generaciju. Igrala sam trideset i nešto godina rukomet, ali nikada nisam imala priliku da igram pred svojom publikom na domaćem terenu. Ova generacija ima šansu da odigra dva velika takmičenja kod kuće. To je prilika koja se ne propušta…

Kakav je današnji kvalitet srpskih golmana?

– Nažalost, malo je pravih golmana. To je jednostavno tako, a pokušavam da sve što znam i mogu uradim da se to popravi. Po tradiciji smo uvek imali dobre golmane, to nam je bio uvek oslonac, nekada Jugoslavije, kasnije Srbije i Crne Gore. To je bio i garant dobrih rezultata. Zna se da je dobar golman, da ne licitiramo previše, ali 50% ekipe. Nadam se da ću doprineti da reprezentacija Srbije u najkraćem roku dobije još dobrih golmana…

Katarina Tomašević i Jovana Risović su dobile šansu u mečevima sa Hrvatskom…

– Kaća je iskusan i kvalitetan golman. Malo joj fali da bude baš vrhunski golman, a nadam se da će to nešto pronaći na ova dva velika takmičenja. Nadam se da ću joj pomoći u tome. U godinama je u kojima može najviše da pruži. Igra u dobrom klubu, ligi, spremna je, mislim da će odraditi dobar posao. Jovana je svojim odnosom i odbranama zaslužila da bude tu.

Ušli ste u novoformirani Upravni odbor RSS i bićete zaduženi za ženski rukomet. Kako vidite svoju ulogu u novoj rukometnoj vladi?

– To za mene nije novo, jer sam kao direktor reprezentacije (SP 2003) bila u UO pre desetak godina. Otprilike mi ništa nije strano, s tim što se drugačije radi. Ovaj UO na čelu sa Veljom Marjanovićem, po meni, kvalitetno i odlično to radi. Posle prvog sastanka mogu reći da je drugačije nego ranije. Zadovoljna sam, to je velika čast i obaveza. Imam i obavezu da predstavljam i da se borim za prava ovih igračica. Pokušaću da prenesem njihove želje i napravim dobru komunikaciju. Velike su obaveze, ali sam zaista počastvovana. Pogotovo, zato što se takmičenja dešavaju u zemlji Srbiji. Ceo svetski i evropski rukometni svet nam dolazi na noge. Deo sam nečega što će predstavljati našu zemlju i biti deo istorije…

Branili ste do 45. godine, po sopstvenim rečima, malo i preterali…

– Žao mi je što nisam ranije krenula u trenersku priču. Nisam osoba koja se mnogo žali, nikada nije kasno. Imamo puno energije, volje i želje, trudim se da se ponašam 10,15 godina mlađe. U svakom poslu iskustvo je jako bitno. Možda bi bilo dobro da sam ranije ušla u celu priču, bilo bi lakše – kaže golmanka koja je na EP 2002.godine poslednji put nastupala za selekciju Jugoslavije i tada, bila drugi golman po broju odbrana na prvenstvu.

Imali ste sjajnu klupsku karijeru, osvojili i Kup Šampiona sa Licelindenom 1991. godine. Krenuli ste iz šabačkog Medicinara, posle uspešne karijere u Nemačkoj, Makedoniji, Austriji, Švajcarskoj, završili u Jagodini…

– Iz Šapca, put me vodio u Sombor, Obrenovac, Voždovac. Sa Licelindenom sam osvojila Kup Šampiona, ali sam u karijeri i tri puta gubila u finalu – kaže Dragica, koja je nastupala i za Budućnost, Kometal, Hipobanku, Cirih, Amiciciju.

O reprezentativnoj karijeri, mnogo toga se zna, ali nije zgoreg da zbog mlađih naraštaja napomenom. Dva puta sa Jugoslavijom na Olimpijskim Igrama, zlatna u Los Anđelesu, četvrto mesto u Seulu. Tu je i srebro sa SP u Južnoj Koreji 1990. godine.

– Najznačajnija medalja je svakako zlatoiz Los Anđelesa. Zbog jednog lošeg poluvremena smo ostali u Seulu bez borbe za zlato, četiri godine kasnije. Moja generacija zaista nije imala sreće, jer su nam zabranili da idemo u Barselonu 1992. godine, a te godine, na svim turnirima, bili smo ubedljivo najbolja reprezentacija. Igrali smo odlično. Realan domet te generacije je bio tri olimpijska zlata…

Kakva su sećanja na Los Anđeles?

– Bila sam treći golman, Jasna Ptujec i Slavica Đukić su bile ispred mene. Bila sam najmlađa u sastavu i realno najmanje vremena provela na golu. Baš sam na promociji knjige „Medalje zauvek“ na Senjaku u sportskoj Gimnaziji, na jednom okruglom stolu govorila o svojim osećanjima u vezi te medalje, i ono što mi je prvo palo napamet je da je to bio fantastičan osećaj i da je bilo jako davno. Imala sam 21 godinu, a uspomene su tako jake kao da je juče bilo. Čovek u tom trenutku i nije svestan šta je uradio. Imaš 20 godina, mlad si, ceo svet je pred tobom, kažeš, pa šta sada, zlatna olimpijska medalja, to ti izgleda sve normalno. Kako vreme prolazi, shvataš koliko je teško osvojiti…

Za reprezentaciju ste debitovali sa nepunih 17 godina, ali interesantno, i pored reprezentativnog staža, niste igrali u najboljem evropskom klubu toga doba, beogradskom Radničkom?

– Debitovala sam u rodnom Šapcu 1980. godine na pripremama za Balkanijadu. Bila sam talentovana, još dok sam išla u osnovnu školu, dolazili su, sada već pokojni, David Kalinić i Kokan Kosović, obletali moju kuću i roditelje. Bila sam premlada, roditelji nisu dozvolili da odem od kuće dok ne stasam. Tek kada sam napunila 18 godina, otišla sam u „Bane Sekulić“ – Sombor. Tamo je trener bio pokojni Josip Samardžija, izuzetan stručnjak.

Poslednje godine u srpskom rukometu karakteriše i povratak Šapčana u epicentar dešavanja. Selektor „Orlova“ je Veselin Vuković, vaš sugrađanin…

– Ljudi kažu da ako jednom pobediš, verovatno ćeš uvek pokušavati da pobediš ponovo. Znamo rukomet, u njemu smo čitav život. Ljudi su to prepoznali, dali priliku. Vuković je opravdao poverenje, nadam se da ću i ja.

NAJBOLJA SEDMORKA DRAGICE ĐURIĆ

Stavili smo Dragicu na muke postavljajući joj pitanje o tome, ko su bile najbolje igračice sa kojima je ili protiv kojih je igrala u svojoj karijeri. Ona se hrabro uhvatila u poduhvat i pokušala da nam iz perspektive golmana koja je branila na vrhunskom nivou osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, dočara, koje su to žene žarile i palile svetskim rukometom…

– Igrala sam sa mnogo sjajnih igračica i teško je setiti ih se, a tek odlučiti. Ne bih volela da propustim neku. Pokušaću da iz moje vizure golmana, postavim ekipu, za koju smatram da bi bila pobednička. Na levom krilu ruska reprezentativka Nemeščuk, igrala u periodu SP u Holandiji 1986. godine. Levi bek, isto Ruskinja, Morskova, moja generacija, sjajan šuter. Sa njom sam imala velike duele, nadmudrivanja i moram da kažem da sam često izlazila kao pobednik. Igrala je u Rostovu, pa u Španiji. Srednji bek, Zinaida Turčina, opet Ruskinja. Svetlanu Kitić ću staviti na desnog beka. Što se tiče levorukih igračica, tu je bila jedna sjajna Ruskinja, Vidrina. Ogromna i sjajan šuter. Teško joj je bilo braniti.

I desno krilo, došlo bi sa naših prostora…

– Svetlana Anastosovski Obućina. Sjajan i pametan igrač. Ako bi se gledale fizičke predispozicije, nije bila nešto specijalno, ali je jako pametno igrala. Njen šut se uvek završavao golom ili sedmercem. Na „crti“, uz ponovno ograđivanje da je bilo možda i boljih, ali iz moje perspektive, tu je Svetlana Mugoša Antić. Sa njom sam igrala u reprezentaciji…

A na golu, pored vas?

– Jako sam cenila Vesnu Milošević. Kada sam počinjala, ona je bila u usponu. Tu su i Tatjana Šalimova, Ruskinja, pa Jasna Ptujec. Svako je imao svoj stil. Bilo koga da pomenem, neću pogrešiti, ali ove su mi ostale u sećanju…

Konačno, na kraju, posle svih uspeha u karijeri, čini se da bi Dragici mnogo više značio neki sledeći…

– Fanatik sam, rukomet je zaista obeležio moj život. Svaka medalja, takmičenje, Kup šampiona, ne mogu da se odlučim, sve je to jedan veliki uspeh. Sada sa ove funkcije trenera i člana UO, sve bih to stavila po strani i zamenila za medalju na domaćem terenu. Idealno bi bilo da pevamo srpsku himnu. Bilo koja medalja bi bila zlatna. Ne očekujem je sada na EURO , ali sledeće godine na Svetskom prvenstvu – da – zaključila je Dragica razgovor za Balkan-Handball.com jasnom porukom za blisku budućnost.