Od viška ne boli glava

« A je l’ mogu ja da se upišem isto na taj rukomet? «

Zvučalo bi kao sasvim normalno pitanje postavljeno od najboljeg drugara iz klupe u 5. razredu osnovne škole. I odgovor bi bio – naravno da možeš. Obuješ patike, dodješ na betonski teren ispred škole nakon poslednjeg časa i postrojiš se, dok nas Toma sve ne prozove. Trčiš. Dodirneš loptu. Diviš se starijima od sebe koji njome super barataju. Dva treninga, dve fotografije, sportska knjižica, neizostavni pregled na Tašmajdanu i eto te na „Mini ligi“ u Šumicama. Osećaš se važno u svom dresu za 4 broja većem. Tebi je najlepši na svetu, ali…

Samo što mi je to pitanje postavio moj 35-godišnji budući muž (a da još to ni ne zna). Prasnula sam u smeh. Drži se bolje ti te tvoje daske za surf i patika za trail. Naljuti se čovek. I upisa na rukomet dve nedelje kasnije.

Bio je bolje informisan od mene. U mom klubu postoji amaterska, takozvana “hobi” ekipa koja ima jedan trening nedeljno i takmiči se na primer u 10. ligi u regionu. Prvobitnu sramotu zbog toga što sam se podsmevala njegovoj želji, zamenila je oduševljenost načinom na koji sve to funkcioniše.

Znam da imamo dve seniorske ženske ekipe, jednu mušku ekipu, mladje kategorije, kao i da u Francuskoj postoji do 12 seniorskih liga. Ali za ovu “loisir” tj. „hobi“ rukometnu aktivnost još nisam čula. Imaš jedan trening nedeljno, licencu, svoj dres i regionalne utakmice svake druge nedelje. Samo što “dečaci” i “devojčice” igraju zajedno. I da bi jedna “loisir” ekipa mogla da se takmiči mora da ima u svakom momentu na terenu barem jednu “devojčicu”. Naravno kada žensko postigne gol, isti se važi kao dva. Jedno popodne odem sa njim na trening da vidim kako to izgleda. Kada sam se uverila da devojčice “i nisu neke” apsolutno sam podržala ovu ideju. :) A i zašto bi bilo kasno da se prvi rukometni koraci nauče sa 35 godina?

Na terenu, grupa izgleda kao da je trener nasumice birao svaku četvrtu osobu koja je prolazila ulicom. Matorci sa stomacima do kolena, ali ledjima koje svojevremeno odaju «najboljeg pivotmena u školskom takmičenju », bubuljičave pubertetlije napaljene od silnih francuskih medalja u ovom sportu, veterani kluba, keve koje su došle jer im je otkazan pilates ponedeljkom i grupice onih sa malo boljom kordinacijom koji ne žele da treniraju više od jednom nedeljno. « Ovaj moj » se još i dobro snašao. Trči, skače, ne razume još uvek šta je to dupla lopta, ali trudi se.

Sada ne mogu da verujem da sam se nedavno smejala na samu pomisao da neko može tako kasno da uzme rukometnu loptu u ruke. To je kao da mi je bilo neverovatno da pored profesionalnih skijaša koji treniraju kao mrcine po osam sati dnevno, postoje i oni koji eto odu na skijanje jednom u dve godine, iznajme opremu i u roku od nedelju dana se polome makar pet puta u spustu. Ipak, rekoh sebi, drugačije je sa kolektivnim sportovima. Krugovi su mnogo zatvoreniji za one koji se odluče kasnije. Svaka čast izuzecima koji toliko « zagrizu » da uspeju da nadoknade visegodišnji minus.

I tako, vraćam se sa jutarnjeg treninga, nije ni 11h. Sunce opalilo, da ne poveruje čovek za mesec februar i ove predele. Zviždućem i razmišljam šta bih mogla danas lepo da radim. Ovo nam je prvo slobodno popodne nakon četiri dana gde smo trenirale po dva puta dnevno. Bacam torbu pored vrata i već mu vičem : “Vidi kakvo je vreme, hoćemo do grada malo?” zamišljajući sebe u isto vreme u nekoj lepoj bašti Lila sa cappuccinom na slamčicu. Predivno je vreme, gde li su mi naočare za sunce? A on izleće iz spavaće sobe u šorcu i majici sa sve loptom koju ne znam iz kojeg je bunara izvukao: “Super! Ja sam mislio da odemo do parka, da se malo dobacujemo!”