Selektor reprezentacije Srbije, Veselin Vuković, dobio je podršku UO RSS, ali i rukometne javnosti za nastavak rada pred Evropsko prvenstvo, koje nas sledećeg januara čeka u Srbiji. Deseto mesto na planetarnom takmičenju, nije uspeh, ali su svi svesni da je kontinuitet rada nešto što bi trebalo da donese borbu za medalje, već na takmičenju, od koga svi u srpskom rukometu očekuju mnogo…
Kritika na račun reprezentacije ima, ali većinsko je mišljenje da bi trebalo da nastavite da radite sa ovom generacijom srpskih rukometaša?
– Iskreno, i kada sam pravio ugovor sa RSS, razgovarali smo, pre svega, o Beogradu. Iako smo bili otpisani, kvalifikovali smo se na SP. Očekivao sam podršku. Ne znam, da li bi u ovom trenutku bilo pametno praviti neke promene. Naravno da nisam zadovoljan desetim mestom, ali par lopti je odlučivalo o plasmanu nekoliko mesta unapred. Imam pismene odgovore igrača, njihova viđenja svega što smo doživeli. Ni jedan mi nije rekao, da nismo nešto napravili. Svi kažu da je napravljen pomak. Možda to zvuči pretpotentno, ali i ja delim takvo mišljenje. Mnoge stvari smo podigli na malo veći nivo i one su preduslov nekog boljeg rezultata.
Jedna od stvari, koja se sve češće spominje je i angažovanje psihologa?
– Imam nameru da pričam o tome. Pokušavali smo sve utakmice da otvaramo dobro, jer sam bio svestan, koliko je to pojedincima značilo. Veliki značaj, imaće podršku publike na EURO 2012. Imaću priliku da se susretnem sa nečim, što nisam doživeo kao igrač, jer ništa važno nismo igrali u tadašnjoj Jugoslaviji pred svojim navijačima. Vidim da će momcima to biti jedan od faktora samopouzdanja, jer smo pokazali u prijateljskim susretima da možemo odigrati kvalitetno. Radim individualnu analizu svakog igrača, sa mojim viđenjem šta bi mogli da poprave, makar u 10 minuta posle treninga ili 15, pre. Da posvete sebi pažnju u smislu reprezentacije. Velika većina igrača mi je to i sama tražila. Da dobiju programe, šta da rade, a da to bude u interesu reprezentacije…
Ova generacija srpskih rukometaša, koja je krenula 2006. godine sa Cvetkovićem, ima taj status „domaćinske“. Mnogi važni mečevi, u baražima za SP i EP, pa kvalifikacijama za EURO 2010, dobijeni su pred našim navijačima u Nišu. Jedini poraz je, praktično, onaj od Francuske u prijateljskom meču. Koliko će i to značiti u borbi zvanoj EURO 2012?
– Kao što sam rekao, kroz svoju reprezentativnu karijeru nisam osetio, šta znači domaći teren. Nisam siguran ni koliko je to treneru pomoć, sem da će ekipa igrati sa više samopouzdanja i odvažnosti. Ne kažu za džabe da je svaki petao jači na svom bunjištu. Moja trenerska filozofija je da je teren svuda 40 puta 20. Ne želim da imamo strah od gostujućeg terena. I protiv Čeha, kada smo pobedili u Nišu, rekao sam da idemo u Plzen da pobedimo. Teren je teren. Igrali smo da pobedimo i to smo trebali da uradimo, da nije bilo tog faktora, koji nas je omeo i u Švedskoj. Možda je ružno više eksploatisati taj termin „strah od pobede“, ali to je nešto, neka barijera, koju moramo da „probijemo“. Ne kažem da ova ekipa nema limite, daleko od toga, ali sve bi bilo bolje, kada bi tu jednu barijeru probili…
Izjavili ste da 3-2-1 odbranu, ne možemo da igramo u ovom igračkom sastavu. Da li mislite da 6-0 odbrana može da donese medalju? Da li je to nešto što je idealno ili nemamo idealnu situaciju ni sa jednom odbrambenom formacijom?
– Ako analizirate poslednjih 30 medalja, 80% su osvojene sa 6-0 odbranom. Imamo samo Francuze i Hrvate koji osvajaju medalje sa 5-1 i 3-2-1. U ovom trenutku, vrlo teško možemo da napravimo 3-2-1. U našoj prednjoj liniji, nemamo ni jednog igrača, koji to može da igra (krila i pivotmeni). Vrlo teško ili da to bude samo na papiru, odbrana. I tu bi, kada je naš rukomet u pitanju, klubovi mogli da pomognu, da se posvete pravljenju onoga što nam fali. To je u našim uslovima, vrlo teško. O tome i pričam sa predsednikom, generalnim sekretarom. Francuzi, Hrvati, Danci imaju bazu, svoj najjači klub, dok mi imamo 18 reprezentativaca u 18 klubova. To je to, na šta ne možemo da se oslonimo, a mogli su Pokrajac i Živković pre 20,25 godina, da kad god dođemo u tešku situaciju, kažu „Ajde Šabac“. Mi smo imali sve svoje, dogovoreno, uigrano, gde sve sve znalo. To sada nemamo. Zato pričam, a znam da liči na kukanje, da nemamo vremena.
Već su se u medijima pojavljivala imena Nenadića, Manojlovića, kao i još nekih momaka, koji bi mogli da konkurišu za reprezentativni dres?
– Opet dolazimo u situaciju, koliko je vremena i utakmica, u kojima nekoga možeš probati. Imam najširi mogući spisak od 54,55 imena. Vreme je takvo da ne možeš da stvaraš, već da sastaviš najbolje moguće. Prošlo je vreme, kada je mogla da se stvara reprezentacija. Tada se teško ulazilo u reprezentaciju, ali teško i ispadalo, jer sve što promeniš, trebalo je vreme da se namesti. Ta imena će samo pojačati konkurenciju za svaku poziciju u timu. Tu mogu da pomenem i Meštera, Milića, Zelenovića i još neke igrače, koji trebaju da pojačaju konkurenciju iz prostog razloga, da ne dođemo u situaciju, da bilo ko ima zagarantovano mesto. U sportu se moraš dokazivati svaki dan. Niko ne može igrati na staru slavu. Naravno da se može istrpeti neko ko nije trenutno u formi, a ko je već davao dosta toga reprezentaciji. Svako može imati problema u klubu, sa ugovorom, a tu ulogu imaju i menadžeri.
Imamo situaciju da su sve reprezentacije, koje su na domaćem terenu osvajale medalje na velikim takmičenjima, posle toga doživljavale velike padove ili pak, vraćale se u rezultatsku realnost. Da li možemo da obećamo ili bolje, predvidimo, da se to Srbiji, u
slučaju da osvoji medalju na EURO 2012, neće desiti već u Španiji 2013. godine, gde bismo ponovo bili, recimo, deseti?
– U ovom trenutku smem da garantujem, da ako napravimo uspeh u Beogradu, da ćemo nastaviti da ih pravimo. To je ta barijera o kojoj pričam. Biće teško napraviti uspeh, ali može i pretpostavljam da bi to bio taj momenat, koji bi okrenuo nešto u glavama. Ne smemo da se zanosimo da smo nešto posebno. To javno kažem i igračima. O tome sam pričao i vama novinarima, kada ste mi pričali, pogledajte gde igraju naši igrači? Pogledajte gde igraju Danci…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
