Pošto je ovo bio prvi nastup reprezentacije Srbije na velikom takmičenju, za sve je bilo interesantno sa kakvom će se postavkom Srbija predstaviti. Ovde ističem jedan od retkih taktičkih detalja, koji nije često viđan na velikim takmičenjima, a i na reprezentativnom nivou uopšte, taktičko iznenađenje koje je Stručni štab Srbije upotrebljavao u nekoliko utakmica. To je miks kombinovane odbrane 5+1 i zonske odbrane 5-1, od lopte i ka lopti. To su sistemi koji su se ranije obično koristili kao iznenađenje u pojedinim momentima utakmice, trajali po nekoliko napada, dok se protivnik ne prilagodi, sa osnovnim zadatkom da poremeti organizaciju igre u napadu i protivnika uvede u seriju šuteva iz polušansi. Ta odbrana je najdelotvornije funkcionisala protiv Danske u prvom poluvremenu, kao i u jednom delu utakmice protiv Nemačke. Šta je time dobijeno i koliki su zaista efekti? Evidentno je da se danski bekovi u početku nisu snašli, nestalo je njihovog brzog prenosa lopte. Slično je bilo i sa Nemcima, koji su primenjivali neke kombinacije, još iz vremena kada se ‘‘flaster’’ igrao Zerbeu, sa Baurom, Švarcerom i Kermanom, (u prvom delu govorio sam o ovakvim primerima, igrali su u Lemgu, selektor je isti, Brant). Šta se pojavljivalo kao problem kod ovakve taktičke postavke? Ta odbrana je uska i bilo je puno šuteva sa krilnih pozicija. Protiv Poljaka, problemi toj odbrani su zadavani igrom 2 na 2, gde nismo mogli da neutrališemo igru pivotmena Jurašika. Moje mišljenje je da je pozitivnih stvari u ovakvoj postavci bilo, ali moram da primetim da je takva odbrana zbog svoje prirode, zahtevala ogromno trošenje igrača koji su igrali na sredini, Ilića, Šešuma, Bojinovića, te da je igrana u dužem vremenskom periodu, neekonomična u fizičkom smislu.
Svedoci smo stalne priče u rukometnoj javnosti da treba promeniti pravila, uvesti neke radikalnije promene, bilo je raznih verzija i predloga. Kretale su se u ravni da treba uvesti tri vremenske celine, ograničiti vreme za napad, dozvoliti izmene samo kada je ekipa u posedu lopte, itd. Namerno apostrofiram ovaj poslednji predlog. Ako pratimo logiku da su odbrane bile preduslov za uspeh, onda je prost zaključak da su specijalisti za odbranu, ti koji su nepravedno zapostavljeni u analizama, da su oni u stvari, ključni igrači. Sviđalo se to nekom ili ne, specijalisti za odbrambene zadatke su ponovo davali ogroman doprinos u igri svojih selekcija. Skoro sve selekcije su imale jednog, a nekoliko i po dva igrača sa isključivim zaduženjima vezanim za fazu odbrane. Da li bi Francuska bila isti tim bez Dinara, Hrvatska bez Špoljarica, ranije Dominikovića, i da ne nabrajam previše, jer sve su to godinama ista imena, Rogiš, Jensen, itd. Igrom tih velemajstora za borbu ispred svog šesterca, dobija se na čvrstini i kvalitetu (pošteno rečeno, mnogo je tu i neprimerenog korišćenja sile, da ne kažem grubosti), ali i mogućnost da se sačuvaju, i u toj fazi ne troše previše nosioci igre u napadu. Istina je da se u toj igri gubi u kvalitetu kontranapada, ali videlo se kako su pojedini selektori rešavali taj nedostatak. Obično je to bilo insistiranje na individualnom kontranapadu preko krila, potom grupni kontranapad po strani gde igraju igrači koji se ne menjaju ili pak jednostavan kontranapad sistemom igre sa dva pivotmena.
Kada je faza napada u pitanju, to je polje gde se malo novina videlo, skoro bez novosti, svaka škola sa svojim starim tendencijama. Tu i tamo po neki detalj, uglavnom nadgradnja na stare elemente. Izdvojio bih ideju selektora Hrvatske, Červara, taktičku varijantu sa izlaskom Vorija kao četvrtog beka na sredini i istovremenim ulaskom beka bez lopte na suprotnoj strani. To je taktičko nadigravanje pripremano za individualne duboke odbrane, gde je Vori ostajao 1 na 1 na sredini terena u velikom prostoru. Najviše puta dalo je rezultat protiv Koreje, mada mislim da je kao ideja trebalo da posluži i protiv Francuza. To je segment u kome se Vori sjajno snalazi, što zbog obučenosti za igru na takvom mestu još u mlađim kategorijama, što zbog sjajne forme u kojoj je odigrao čitavo prvenstvo. Pobrao je titulu naj, ne samo zbog silnih sati provedenih na tako zahtevnim mestima, kao što su pivotmen i prednji centar u zonskoj formaciji 3-2-1, već zbog raznovrsne i kvalitetne igre. I nije to prvi put. Setimo se možda i blistavijih izdanja na OI u Atini.
Za većinu nas koji smo rukometom zadojeni na ovim balkanskim prostorima, tehnika je uvek bila nešto čime smo se ponosili, u čemu smo se razlikovali i jedno od najvažnijih oružja iz tog sportskog arsenala. Ovog puta ostali smo uskraćeni za Balićeve solo partiture, improvizacije koje samo on može da osmisli. Nije ni čudo. Čudo je kako je tako povređen uopšte i igrao. Bljesnuo bi po koji put Abalo sa kretanjima i skokovima koji prkose Njutnovim zakonima. Preostali prostor u domenu tehnike popunili su šuteri. Istakao bih da je primetno da je broj šuteva upućenih sa tla sve veći od takmičenja do takmičenja. To je i normalno, jer su odbrane sve gušće i čvršće. U tom segmentu je bilo toliko divnih elemenata, da se zaista moglo uživati, počev od besprekorne tehnike izvođenja, pa da efektnosti postignutih golova. Kada su finte u pitanju, primetne su sve više varijante povezivanja finte šuta (sa tla ili iz skoka) sa driblingom i uskokom. Kvalitet igre u odbrani u odnosu 1 na 1 je porastao, pa je teško samo jednom zavaravajućom kretnjom nadigrati protivnika.
Prva asocijacija na pomen fizičke pripreme su Francuzi. Demonstrirali su nadmoć u fizičkoj pripremi, i iz tog razloga je izlaganje njihovog kondicionog trenera na seminaru pobudilo veliku pažnju. Nisam prisustvovao samom seminaru, ali sam dobio video materijal i sve na taj način propratio. Iz izlaganja može mnogo da se vidi, ali i pročita između redova. Naravno da gotov recept niko neće samo tako izložiti, već će prezentovati ideje, viđenja u odnosu na problematiku. Izlaganje je odrađeno profesionalno, sve je to na svom mestu, lepo složeno. Prikazana je većina poznatih principa i trenažnih operatera. Poznate šeme, treninzi, vežbe, sve je to uglavnom već viđeno, ali na kakvom nivou!!! I na ovom polju su demonstrirali moć. Karabatić se poigrava sa tegovima od preko 100kg, a maleni Abalo radi step na klupu sa 140kg!!! Razmatrajući prikazano, dolazimo do činjenice da to ne može da se trenira i utrenira u reprezentaciji, već od malih nogu u klubovima i sistematskim nadgledanjem i razvojem kroz mlađe reprezentativne kategorije. Dakle, na prvom mestu je pažljiva selekcija, model šampiona za određeno igračko mesto i sistem igre koji primenjuje reprezentacija, a potom subordinacija po vertikali, sve do seniora. Drugi aspekt su neophodni uslovi. Na primer, nakon završetka ligaških takmičenja, pred Olimpijske igre, Francuzi su otišli na planinu, na pripreme, ništa posebno, posvetiili se oporavku i regeneraciji. Za njih ništa posebno, a za nas… Pomalo im je zasmetalo što od hotela do najbliže teretane imaju 40 minuta vožnje, pa su uz hotel postavili montažnu halu i opremili je sa tegovima i trenažerima!!! Komentar je izostao, zanemeo sam, kao i ti poštovani čitaoče…Mikrociklusi ovog tipa za nas, a verujem i za većinu ostalih, samo su pusti snovi.
Da se sudije ne osete zapostavljenim, biću slobodan da primetim da je kvalitet suđenja bio tu negde, kao i kvalitet igre u proseku. Kvalitet suđenja je kod Svetskog prvenstva uvek problematičan zbog prisustva parova iz egzotičnih, ali ne po rukometu prepoznatljivih zemalja. Bilo je grešaka, bilo je oštećenih (čitaj Nemačka, mada ruku na srce, možda je to zadovoljenje kosmičke pravde i vraćanje milog za drago za mnogo drastičnije situacije kada su oni bili domaćini). Na velikim takmičenjima, sudijama se uvek u prvi plan stavljaju neki elementi na koje treba da obrate posebnu pažnju. Jedna
od njih je ovog puta bio doskok. Svirali su ga kao po zadatku, i kad jeste i kada nije, samo da im se ne zameri. Nas, obične gledaoce je to nerviralo, prosto je bilo prenametljivo. O igri pivotmena i šta se tu sve dešavalo, trebalo bi mnogo prostora izdvojiti za komentarisanje. Igračka pozicija pivotmena je ono što našu igru čini različitom, ali evidentno je da već duže vreme, najviše problema ima kod donošenja odluka o duelima na crti.
I na ovom prvenstvu viđeno je puno rezultatski neizvesnih utakmica. U velelepnim dvoranama, uz najčešće nadprosečnu posetu u odnosu na ranija prvenstva, videli smo nekoliko izuzetno uzbudljivih utakmica, u kojima su poslednje sekunde donele razrešenje dileme ko se raduje, a ko odlazi sa terena pognute glave. Naročito se to odnosi na grupu reprezentacija koje su igrale u Poreču i Zadru. Ta jedna lopta, gol, odbrana, tako su mali, a tako veliki! To nije sreća, to su detalji. Mnogo sitnih detalja koji otkrivaju posvećenost, logistiku, ulaganja, iskustvo učestvovanja na velikim takmičenjima i odlučnost u namerama da se bude najbolji.
Umesto zaključka, reći ću da svi mi kojima se rukometna lopta kotrlja negde u venama, imamo razloga da posle Svetskog prvenstva budemo zadovoljni. Zadovoljni, ali i iskreno zabrinuti. Da li će nas večiti konzervativizam, kada su pravila u pitanju, dovesti u opasnost da postanemo sport koji gubi trku sa ostalim iz porodice sportova sa loptom? Da li će se prevideti notorna istina da publiku u hale dovode, a decu opredeljuju za bavljenje rukometom, zvezde, asovi sporta. Svi hoćemo da gledamo Balića, Karabatića, Kristijansena, Lazarova, Nikolića… U ovakvom režimu velikih takmičenja, u ovakvom sistemu, sa toliko odigranih utakmica u toku godine, bojim se da će se brzo potrošiti. A meni ostaje pravo da radije odgledam meč Lige šampiona, nego neki od susreta sa ovog prvenstva. Ipak više volim 150 napada od 150 faulova. Po cenu tehničkih grešaka. I one su deo igre. Rizičnije jeste, ali sigurno se neće zaspati pored TV-a.
