Gledajući poslednje minute utakmice Poljaka i Danaca u utešnom finalu, pomislih, kako će ti isti igrači za koji dan nastaviti sa pripremama u svojim klubovima!? Setih se kako sam te iste likove gledao nedavno na OI u Pekingu, većinu samo nekih mesec dana ranije u derbijima Bundes lige, Lige Šampiona… Ali oni su savremeni gladijatori… . Ispražnjeni, emotivno i fizički, ispovređivani manje ili više, bilo da su slavili ili tugovali zbog plasmana svoje repke, ponovo ulaze u ‘mašinu’, jer ih raspleti Evro kupova i nacionalnih šampionata tek očekuju. Pauza i odmor su nepoznanica, pusta želja…. I tako i u budućnosti… . Do kada?
Šta je to doneo nedavno završeni Svetski šampionat? Pokušaću da iz svog ugla ukažem na neke detalje, iznesem neke svoje stavove, a da se pritom pozabavim nekim temama koje nisu previše obrađivane u sličnim komentarima. Pa da potkrepim uvodna razmišljanja jednom surovom činjenicom. Gotovo da nema reprezentacije bez ozbiljnije povređenih igrača. Povrede su jedno od obeležja ovog turnira. Sve je vidljivije da termini odigravanja i sistem velikih takmičenja odgovara svima osim akterima, porazno utiče na kvalitet, razvoj i napredak rukometne igre.
Svetska rukometna federacija pokušava naravno da rukomet ovlada svim meridijanima. I ovaj šampionat je potvrdio poznati odnos snaga. Konačan plasman ukazuje na jasnu dominaciju evropskih reprezentacija. Može se konstantovati da su osim Koreje, Tunisa i Egipta, sve ostale selekcije rukometna ikebana. Ako se pritom zna da se na prvenstvo nisu plasirale reprezentacije Islanda, Češke i Slovenije, te da su Španija, Rusija i Rumunija ostale u donjem delu, dolazimo do zaključka da prvih 12 reprezentacija na svetu treba tražiti među Evropljanima. Upravo nedostatak tog takmičarskog iskustva u jakim ligama Starog kontinenta je nešto što vidljivo nedostaje igračima Koreje i Egipta. Koreancima je švajcarska liga godinama bila domaći teren. Tih par igrača, uz legendarnog Juna, donosili su to neophodno iskustvo. Sada je drugačije. Ipak igrači koji igraju univerzitetska prvenstva, ne mogu mnogo u ovoj, elitnoj konkurenciji. Prisetimo se samo organizacije napada u egal završnici sa domaćinima na otvaranju. Najpre u kontranapadu 4 na 3, dodavanje utrčalom igraču bez vizuelnog kontakta, a malo kasnije u pozicionom napadu pokušaj odigravanja duplog cepelina, bez uspeha!! Iskreno rečeno, lepo ih je gledati, malo za promenu, tako fizicki specifične i naizgled inferiorne. Ko se dobro taktički ne pripremi za njihovu duboku individualnu odbranu, od očekivanog zicera, lagano postaju kost u grlu! Egipat je jedna od reprezentacija od kojih sam više očekivao. Posle odličnih igara na OI, imajući u vidu da su zbog specifičnosti u organizaciji domaćeg prvenstva u mogućnosti da najduže budu na okupu, mislio sam da “Faraoni” mogu ka vrhu rukometne piramide. No, najpre povrede, potom i otkazi nekih bitnih igrača, organizaciono kadrovski problemi nastali zbog smene Dr. Hasana Mustafe i njegove garniture, doveli su ih uz promenljive igre do finala Prezident Kupa. Imamo sličnu situaciju kao kod Koreje, samo tri igrača igraju u evropskim ligama. U ovom navedenom trouglu, po mom mišljenju, Tunis je u najboljoj poziciji. Veliki broj njihovih igrača igra u vropskim klubovima, a duži vremenski period im reprezentaciju vode proslavljena trenerska imena. Sada su ih povrede ključnih igrača izbacile iz trke za najviše domete, ali moram da kažem da su i tako oslabljeni (bez Hmama), igrali dopadljivo i nisu bili topovska hrana, naprotiv. O reprezentacijama koje se uglavnom svrstavaju u grupu autsajdera, nemam šta mnogo da kažem. Čuda se ponekad dešavaju, pa nekada Argentina pobedi Hrvatsku, sada Brazil Srbiju. Vidi se napredak kod tih timova i njihovih igrača, ali realno je reći da oni na Svetska prvenstva dolaze da uče, a ne da se takmiče.
Pošto se o rezultatima i plasmanu reprezentacija u gornjem domu dosta pričalo, izneo bih neke svoje stavove vezane za samu igru i njeno prezentovanje. Evidentno je da nivo igre u odnosu na prethodno prvenstvo nije podignut, da nam ni Olimpijske Igre nisu donele bitan pomak. Ogrešio bih se ako ne bih apostrofirao sjajni Island, koji je prikazao puno i osvojio tako puno u Pekingu. Igra se mnogo sporije nego u Ligi šampiona ili u vodećim šampionatima. Reći će neko – "Pa naravno, isuviše je utakmica u tako kratkom intervalu, štedi se energija". I uz taj logičan odgovor ide i pitanje – "Da li velika takmičenja treba da budu takva da se na njima promoviše unapređenje rukometne igre ili gledamo samo borbu za plasman i igru u službi tog cilja?"
Što se faza igre tiče, faza odbrane je bila temelj uspeha. Nisu li finalisti najjupečatljiviji primer!? Po pozicijama se jasno izdvaja učinak golmana kao gradivni element uspeha. Ovde bih dodao i učinak spoljnih igrača, dalekometne artiljerije, koja je dolazila do izražaja u momentima kada od umora telo nije slušalo. Nestajalo je igre i nadigravanja, posustajala je dubinska pokretljivost u odbrani, i ona reprezentacija koja je imala više šuterski raspolozenih bekova, imala je prevagu. Najbolji primer je pomenuta utakmica za treće mesto.
Sistemi igre u odbrani kod reprezentacija koje nisu menjale selektore su uglavnom isti. Može se reći da su zaštitni znak ili element te rukometne škole, koji gledamo godinama i poprilično predvidljiv segment. Pošto su odbrane bile dominantne po mišljenju većine stručnjaka, zadržao bih se malo duže na ovom segmentu igre. Rukometni teoretičari predviđaju da će u budućnosti igra biti takva da će zahtev biti univerzalni igrač, kako u fazi odbrane, tako bez jasnog vezivanja za pozicije u fazi napada. Gledajući igru Karabatića i ne samo njega, nego igru Francuske uopšte, može li se reći da su aktuelni Svetski i Olimpijski prvaci reper ne samo uspešnosti, nego i takvih težnji? Imamo primer igre sa tri desnoruka beka, koji stalno menjaju mesta, bez klasičnog srednjeg igrača, a u fazi odbrane gotovo svi igrači mogu da odgovore zahtevima igre na dve pozicije, ponekad i na suprotnim stranama odbrane (2 i 4) u toj individualnoj 5-1 odbrani. Generalno, na taktičkom planu kao suštinskom segmentu rukometne igre videli smo najmanje i na tom planu je prvenstvo bilo najsiromašnije. Može li se za tih petnaestak dana, koliko je većina imala za pripreme, pripremiti puno toga? Naravno da ne može. Zato je lakše reprezentacijama koje su dugo zajedno, pod komandom istog selektora, ili kojima grupe igrača igraju zajedno u klubovima. Pa kao potvrda mojih reči, pasionirani ljubitelj ili stručnjak koji radi skauting prepoznaje kod određenih timova iste pravce i sistem razvoja kontranapada, godinama iste i do perfekcije uigrane kombinacije sa igračem više, itd. Mnogo je ovakvih primera, možda najuočljivijih kod skandinavskih timova i reprezentacije Nemačke.
(nastavak sledi…)
