Povod za pisanje ovog teksta bilo je nedavno takmičenje juniora I juniorki,zvanično prvenstvo Srbije u organizaciji Rukometnog saveza Srbije. Naziv manifestacije zvuči prilično pompezno. I treba da bude,radi se o turniru na kome bi trebalo da se nađu najbolje srpske ekipe u obe konkurencije, nadolazeća generacija,rukometašice do 17 I dečaci do 18 godina. To su momci i devojke, koji uglavnom imaju iskustva i u igranju za prve ekipe svojih timova, uglavnom…To je budućnost, na njih u najbližem periodu hteli mi to da priznamo ili ne moramo da se oslonimo, na njih i na njihove malo mlađe drugare iz klubova.
Vratimo se Topoli i Aranđelovcu gde su ova takmičenja održana. Turniri su bila pozivna prvenstva Srbije, dakle ekipe koje su u svojim regionima prolazile kroz kvalifikacije,po formuli 2 Vojvodina, 2 Beograd, po 1 klub iz istočne i zapadne Srbije i 2 kluba za koje je matična organizacija smatrala da kvalitetom mogu da podignu nivo takmičenja.Kod rukometaša taj broj je bio I veći, prijavilo se šest ekipa više od predviđenog broja, tako da je Takmičarska komisija RSS donela odluku da se sve uključe u borbu za medalje. U Srbiji inače postoje takmičenja na nivou Beograda i Vojvodine, kao i takmičenje u centralnoj Srbiji I to je svojevrsno rešeto za Prvenstvo države na kome je nekada učestvovalo po 16 ekipa koje su igrale turnirski. Pre samo par godina imali smo skoro savršeni sistem takmičenja u kome je učestvovalo 16 ekipa podeljenih u po dve grupe, igrao se turnirski jednokružni bod sistem (dva kola za vikend) i po četiri najbolje ekipe išle su na završni turnir, takav sistem takmičenja imale su, recimo, generacije ’86 I ’88. Samo da podsetimo ’86 je iznedrilo pola sadašnje reprezntacije Srbije i to je bila generacija koja je osvojila evropsko i svetsko zlato u kadetskoj konkurenciji. Naravno,neko će reći da je to bila ekstra talentovana generacija i u pravu je. Ali isto tako to je bila generacija kao i one pre i posle njih koje su kroz sistem takmičenja imale, veliki broj utakmica i dobru konkurenciju,iz svega toga izašla je dobra selekcija. Takav sistem takmičenja više ne postoji. Opravdanje je teška materijalna situacija klubova. Teška jeste, ali ne toliko da ne može da se posveti pažnja deci I našoj budućnosti.
Da vidimo kako sada stoje stvari. U Aranđelovcu je bilo 14 ekipa I evo kako izgleda profil klubova koji su bili na takmičenju. Bile su prisutne ekipe iz Beograda koje tradicionalno dobro rade sa mlađim kategorijama I koje se izdržavaju uglavnom od članarine I nemaju prve ekipe u visokim stepenima takmičenja (SC Voždovac,Novi Beograd, Studentski grad,od skora i Sinđelić),ekipe iz unutršnjosti koje takođe gotovo uvek imaju selekcije I nađu sredstva da se sa decom pojave na takmičenjima (Vrbas, Dubočica, Župa, domaćin Šamot) i samo šest superligaških klubova je imalo svoje ekipe na ovom prvenstvu (Smederevo,Naisus,Jugović,Radnički,C.Zvezda I Partizan)!
Šta je sa preostalih deset klubova koje se takmiče u najelitnijem srpskom takmičenju u Superligi? Nemoguće je da nemaju selekcije ili je upravo to razlog ne dolaženja? Ili je novac problem? Šta god da je ne deluje afirmativno. Matična oraganizacija ovim problemom mora da se pozabavi. Skupština, Upravni odbor, strukovne organizacije…
Kako je moguće da se klub takmiči u eliti a nema mlađe kategorije? Barem ih nema na rukometnoj smotri u organizaciji RSS-a. Da li je samo važno da se prvi tim takmiči u Superligi? Kako gradske uprave koje su u navećoj meri finansijeri klubova,pogotovo u manjim mestima gledaju na taj problem i ne reaguju? Šta je sa stručnim savetom? Da li se sastaje, ako ga uopšte više i imamo, u obe konkurencije, samo kada se bira selektor? Idemo dalje sa podpitanjima na koje verovatno nećemo dobiti odgovor…zar nije najprirodniji i najjeftiniji način puniti igrački fond iz mlađih kategorija a ne neplanski kupovati i gomilati igrače? Jedan igrač sa “strane“ godišnje košta klub koliko i jedna starosna kategorija, odprilike. Pa zar nije onda jeftinije i bolje imati svoju decu, sa njima i publiku, podršku gradskih struktura i ostale povoljnosti koje to nosi (kasnija prodaja)? Jeste,ali treba to sve organizovati i puno raditi…
Rešenje bi moglo da bude u nekoj vrsti dekreta pošto je to najefikasniji način da se nešto uradi. Recimo,Superligu mogu da igraju samo ekipe koje imaju svoje, minimum juniore, koji moraju da se takmiče sa vršnjcima na nivou lige. To, naravno, košta (termini u halama, autobus za putovanje) ali postoje fondovi i programi i na nivou države i grada koji obezbeđuju novac upravo za takve programe, u nekim mestima čak grad plaća i trenere,ne sve, mlađih kategorija. Mi nismo finansijski moćni pa da imamo klubove koji preko noći mogu da nabave budžet od par miliona evra i ne moraju da vode računa o mlađim selekcijama,za njih to rade klubovi ekspoziture. U Srbiji je najjeftinije imati svoju decu pod uslovom da ima ko sa njima da radi. Tu imamo problem što je rad trenera koji rade sa decom potpuno devalviran (čast klubovima koji su izuzeci . I finansijski i stručno,na njih se gleda kao na trenere drugog reda. A kada bi se stavilo na papir koliko šta košta za godinu dana sigurno da materijani aspekt ovog problema ne bi bio osnova za potpuno zanemarivanje problematike o kojoj pišem.
Sve ovo je još izraženije kod rukometašica. Verovali ili ne na Prvenstvu Srbije je bilo samo pet klubova!!! Od toga samo dve ekipe iz klubova koji igraju Superligu. Žale se u klubovima po gradovima odakle dolaze da im je odbojka uzela svu decu. I uvek je neko drugi kriv. Ali priča je ista,rad u klubovima sa decom je skoro zamro i to je osnovni razlog. Ne besparica,ne odbojka..nemar i nebriga…ukoliko ovako nastavimo doći ćemo u situaciju (rukometašice pogotovo) da uskoro i ne bude takmičenja mlađi kategorija. Ako to nekoga uopšte i zanima. Deklarativno se svi slažu i razumeju problematiku,ali niko nije kriv i nije za korenite promene u radu sa mladim rukometašima. Tema ovoga teksta je samo sistem takmičenja,što se tiče drugih problema koji su prisutni u radu sa decom kao što je stručni rad sa decom i svremeni metodi treninga je problem kojim moraju da se pozabave ljudi koji su za to i zaduženi. I da ne bude da samo iznosimo probleme koji su evidentni,u tekstu smo ponudili i resenje,te utakmice juniorskih ekipa ne moraju da se igraju u istom terminu sa prvim ekipama ali moraju da budu odigrane kao redovno kolo. U tom slučaju ekipe bi imale 30-tak kvalitetnih duela,dugu takmičarsku sezonu i zdravu konkurenciju. A selektori uvid u kvlitet i formu igrača. Takođe zašto juniorska reprezentacija ne bi igrala prvu liu Srbije kao 16.član, a kadetska neku od drugih liga? Utakmice bi mogle biti odigrane ,recimo,ponedeljkom a bodovi bi bili u drugom planu. Prednost bi bila u velikom broju takmičarskih utakmica i kontinuitetu trenažnog procesa a selektori bi mogli imati uvid u veći broj kandidata.
Možda to nisu najbolji predlozi,ali bi ih neko barem mogao razmotriti i u krajnjem slučaju argumentovano odbiti. Može,samo ako nisu dobri,nađite bolje rešenje.Sadašnje stanje nije dobro a ako ovako nastavimo biće još gore. I samo još za kraj,nemojmo da se krijemo iza teške finansijske situacije,to je dobro opravdanje ali kratkog daha..ajmo nešto i da preduzmemo i promenimo rukometnu sliku Srbije.
