Imena finalista evropskih kupova, potvrdila su tezu većine o tome, ko vlada u evropskom rukometu. I ove godine ćemo imati neizbežna nemačko-španska finala u kojima se iz godine u godinu sve lakše tipuje pobednik, a on dolazi iz Bundeslige. Čast brani Siudad Real, konglomerat španskog fanatizma i uostalom, novca, pobedničkog mentaliteta Talanta Dušebajeva i izmešanog skandinavsko-balkanskog majstorstva na terenu. Za evropski tron, kao i prošle godine, boriće se sa nemačkim Kilom. Opisno-deskriptivna analiza „Zebri“ je lajt-motiv pesama legendarne grupe „Kraftwerk“ – „We are the robots“. I tako izgledaju igrači u „crno-belom“ na terenu, bez obzira, ko im „zadaje komandu“ sa klupe. Svi izgledaju kao „od stene odvaljeni“, sa „gumama za zube“ i karakterističnom stisnutom pesnicom u visinu ramena, nakon „izvršenog zadatka“, plaše sve oko sebe. Još ako im se doda buka, već godinama istog broja navijača oko parketa, njih tačno 10250 u glavu i nos, nije ni čudo što gosti, poput Lowena, izlaze isprani i izgužvani iz „Sparkasse Arene“, kao iz mašine. To deluje ponižavajuće kada čujete da su izgužvani Švarcer, Fric, Bielecki, Šmal, Jurašik, Sigurdson, Klimovec ili Ričardson, ali kada znate brend „mašine“, onda sve to lakše prihvatite….
Dakle, prognoza neumesna. Prošle godine je Kil dobio u „Don Kihot“ areni pa izgubio kod kuće. Možemo da navijamo, za „crno-bele“ ili samo „bele“, ali ipak da to ostavimo našim „komentatorima“. Ono što raduje na terenu će biti nekoliko momaka sa ovih prostora, a najviše Slovenaca – Aleš Pajovič, Uroš Zorman, Vid Kavtičnik, te Petar Metlićić i Arpad Šterbik, dok su tu i nekako „naši“ – Nikola Karabatić i Sergej Rutenka.
Drugi nemačko-španski okršaj gledaćemo u finalu Kupa kupova. Sastaju se Nordhorn i Valjadolid. Sa jedne strane, Ola Lindgren na klupi, sa Rastkom Stojkovićem i Goranom Špremom na terenu. Od ostalih imena, naravno, izdvaja se Peter Gencel (41), švedska legenda, koja će tako i završiti karijeru, s obzirom da će sledeće godine braniti u „Robotima“ iz Kila. Nordhorn je prošlogodišnji osvajač Kupa kupova, ekipa koja je i ove godine, da nije došlo do totalnog raspada sistema, prvo priča o „plaćanju na crno“, a onda i bankrota, mogla da se bori za plasman u Ligu šampiona. U međuvremenu, zbog besparice, otišli su Glandorf i Mamelund, a ostatak ekipe se skupio i pokušao da uradi „nešto za sebe“, pre svega, s obzirom da će svi napustiti mali ušuškani gradić na holandskoj granici na kraju sezone. To „nešto za sebe“ Lindgren (trener Lowena od sledeće godine) je pretvorio u sjajnu atmosferu i jednu opuštenost i rutinu, o kojoj najbolje govori lagano izbacivanje Pik Segeda i Šafhauzena iz Evrope.
Prednost Nordhorna u odnosu na Valjadolid, jeste što su u Bundesligi sedmi, i što tu rezultat više ništa ne znači, dok se Španci grčevito bore za plasman u Ligu šampiona, pokušavajući to da uskrate Leonu i Pamploni sledeće godine. Valjadolid nije „ekipa od juče“. Prvo, ono što je gotovo nemoguće u ostalim sportovima, jeste podatak da je gazda Valjadolida napravio dva od tri najveća transfera u istoriji rukometa (Urios u Siudad Real, Muratović u Flensburg), drugo, ta ekipa je pre dve godine igrala polufinale Lige šampiona. Treće i najbitnije, Valjadolid je u svojoj istoriji izgubio svih pet evropskih finala! Da, tako je, tri puta u Kupu kupova, jednom u Kupu EHF i jednom u preteči „Čelendža“, „City cup-u“. Žikica Milosavljević, Marko Krivokapić, Gregor Lorger i Nenad Bilbija iskušaće sreću protiv Nemaca…
Kup EHF donosi sudar Gumersbaha i Gorenja. Apsolutni favorit je Gumersbah, ali i „žoga je okrugla“, pa se ne bismo previše određivali. Gumersbah neće igrati Ligu šampiona sledeće godine, ali i Evropa je upitna, budući da su trenutno deveti. Ipak, posle 26 godina, legendarni klub je u finalu evropskog kupa i nema sumnje da je sada samo to u glavama trenera Hasanefendića, Momira Ilića, Vedrana Zrnića, Draga Vukovića i Gorana Stojanovića.
Sa druge strane, teška je glava Ivici Obrvanu, strategu Gorenja. Na koju stranu da krenu „Ose“, čekaju ih istorijske šanse. Nikada šampioni Slovenije, a u realnoj poziciji da se bore za prvu titulu, budući da šest kola pre kraja imaju samo dva boda minusa u odnosu na Koper. Nikada ni blizu finala evropskog kupa, a sada pred tronom. Još su najbliži bili, kada su za njih igrali Momir Ilić i Vedran Zrnić, kojima je klub iz Velenja bio odskočna daska za najbolju ligu na svetu. Maj će biti upisan u „zgodovini“ Velenja, po lepom ili manje lepom, ali jedno je sigurno, Gorenje ima šansu da od „odskočne daske“ postane pravi klub u narednih 30 dana. Ivan Čupić i Momir Rnić predstavljaju lep zalog i za narednu sezonu, ali kriza i sve što ide uz nju, ograničava nas da pričamo puno o budućnosti…
I na kraju, „Kup Rumunije“, aka „Čelendž Kup“ gde se za pehar bore Rešice i Suceava. A kako ga drugo zvati, kada će četvrtu godinu zaredom pehar otići na istok Balkana? Najverovatnije, po treći put zaredom u Rešice, gde gospodare Bojan Butulija, Nenad Damjanović i Dušan Pašić. Svi bismo želeli da vidimo te već čuvene „Rešice“ u nekoj ozbiljnijoj konkurenciji, a izgleda da ćemo dobiti šansu, budući da će Konstanca najverovatnije osvojiti titulu, a branilac evropskih trofeja biti vicešampion ili treći. Suceava je šesta u prvenstvu, i u najbolju ruku, moći će i sledeće godine da se takmiči u „Čelendžu“. O Rumunima „sve najbolje“, što se kaže, naročito posle onog rasturanja zrenjaninskog Proletera u četvrtfinalu. Priča o tome da igrači „idu u neku Rumuniju“, odavno više nema uporište ni u čemu. Mnogi EX-Yu države mogu samo da im zavide na organizaciji, budžetima i progresu, i u muškom i u ženskom rukometu.
I za kraj da svedemo – U finalima evropskih kupova, gledaćemo devetoricu Srba, petoricu Hrvata, petoricu Slovenaca-internacionalaca i jedan klub, Gorenje, te po jednog Bosanca (Harmandić) i Crnogorca (Stojanović). Nije loše…
