Daleko od toga da je Gijom Žil uživao opšte poverenje rukometnog auditorijma pred olimpijski turnir u Tokiju. Rezultati nacionalnog tima od trenutka kada je slavni srednji bek preuzeo dirigentsku palicu od Didijea Dinara, kojem je do tada bio pomoćnik sa skoro podjednakom odgovornošću, nisi indicirali da bi Francuska mogla ponovo do medalje na najvećoj svetskoj smotri sporta, a kamoli do zlata!
Međutim, kao puno puta do sada, ispostavilo se da su „Trikolori“ sve podredili uspehu na Olimpijskim Igrama. Od Pariza 2017. Francuska nije imala zlato, pa čak ni finale na velikim takmičenjima, a nije se proslavila ni u kvalifikacijama za naredno EP, pošto je u dva meča sa Srbijom osvojila samo bod. Optimizam pred Tokio baziran je na adekvatnim uslovima za pripremu, ali pre svega na povratku Nikole Karabatića, najvećeg imena rukometnog sporta.
Uprkos neuspesima, Žil nije želeo ništa da menja. Ostavio je van tima nadolazeće vedete poput Dilana Naija i Emerika Mina i dao šansu veteranima Giguu i Abalou da se veličanstvene reprezentativne karijere okončaju na najimpresivniji mogući način, što se na kraju i dogodilo.
Izdržao je sve, ostao pri svome i dokazao da zna šta radi. Čak i da je osvojeno „samo“ srebru, učinak na Igrama bi dobio vrlo pozitivnu ocenu, ali je Gijom otišao nekoliko koraka dalje i upisao se masnim slovima u knjigu rukometne istorije.
Naime, francuski stručnjak, a nekada veliki igrač, postao je tek treći ćovek u istoriji koji je osvojio olimpijsko zlato i kao igrač i kao trener. Pre njega, takvim podvigom mogla su se pohvaliti dva legendarna velika našeg sporta, od kojih jedan više nije među nama – Vladimir Maksimov i prof. dr. Branislav Pokrajac.
Prvi u istoriji koji je to uspeo bio je Branislav Pokrajac. Sa Jugoslavijom je na terenu osvojio zlato 1972, a sa klupe, kao selektor, 12 godina kasnije, 1984. Maksimov je kao igrač osvojio zlato sa SSSR 1976, a kao trener sa Rusijom 2020. godine.
