U želji da ljubitelje rukometa na Balkanu, upoznamo sa nekim evropskim
ligama koje nisu toliko popularne, za koje imamo određene kvalitativne
stereotipe ili naprosto se nasmejemo na njihov pomen, u narednim nedeljama ćemo
kroz razgovore sa igračima koji igraju u tim zemljama, pokušati da predstavimo
tamošnju rukometnu sadašnjicu u pravom svetlu. Krećemo sa Švajcarskom, u kojoj
je jedan od najboljih čuvara mreže, Vladan Krasavac(36). Rođeni Šapčanin,
karijeru je gradio u „Metaloplastici", a zatim ga je rukometni put vodio preko
Italije, Slovenije, Makedonije, sve do švajcarske „Amicitije", u kojoj planira
da završi karijeru.
Zdravo, Vladane! U švajcarskoj ligi igra 12 klubova. Igra se po
„slovenačkom" sistemu, sa razigravanjem za titulu i opstanak. Posle 20. kola,
na tabeli je izuzetno neizvesno, budući da tri ekipe imaju isti broj bodova
(Kadeten-Šafhauzen, Amicitija Cirih i Sent Otmar)? Ko ima najveće šanse za titulu?
– Mislim da smo sazreli kao ekipa i stariji za godinu dana. Prošle godine
smo u „Grashopersu" ispustili da osvojimo titulu, iako smo na kraju ligaškog
dela imali 12 bodova prednosti u odnosu na Šafhauzen. U plej ofu smo izgubili
3:1. Sada igramo bolje i veće su nam šanse zbog drugačijeg sistema takmičenja
koji vrednuje čitavu sezonu, svaku utakmicu. Veoma važan meć će biti 12. marta,
kada igramo sa Šafhauzenom, gde bi pobedom u gostima, praktično osvojili
titulu. No, ne treba pričati puno.
Svaki meč do kraja sezone je bitan?
– Mi radimo po istom sistemu. Šafhauzen se muči, nastavlja takmičenje u
Kupu kupova, u kome se troše dosta, tako da i tu vidim šansu da budemo prvi.
Iako realno, oni su za nijansu kompletnija ekipa. Imaju veći broj igrača.
Šafhauzen je imao i sjajne partije u
Ligi šampiona?
– Sjajno su igrali i mislim da su trebali da budu prvi u grupi. Ovde su
imali Leon, ali na kraju su odigrali nerešeno, dok su Skoplju izgubili sa
jednom razlikom. Sa ta dva boda, bili bi prvi u grupi.
Odmah razbijamo stereotip o švajcarskom klupskom rukometu, ako kažemo da je
Kadeten u Zagrebu kidisao na pobedu i plasman u drugu fazu LŠ?
– Glupo je pričati o stereotipima. Svi su napredovali i ne treba potceniti
nikoga. Pogledajte Metalurg, koji je izbacio Granoljers. Puno je primera da
sredine koje to žele i koje ulažu, mogu da naprave rezultat.
Prošle godine ste igrali u „Grashopersu", ali je gazda izgubio pravo na
licencu i prebacio većinu igračkog i stručnog kadra u „Amicitiju", koja takođe
ima šampionske ambicije.
– Pet stranaca i četiri domaća igrača su prešla iz Grashopersa u Amicitiju.
Tu je Edin Bašić, tri godine zaredom najbolji strelac lige, zatim smo doveli
Jan Herih Berens, Nemca iz Vilhemshafena, Francuza, Ivaknoa, iz Portokomba,
koji je zamena za Norvežanina Lokea, na crti. Da podsetim, Loke je zvanično
najbolji pivotmen Evrope. Nismo se kompletirali do kraja, ali smo rekli, da
ćemo dati sve od sebe da uzmemo titulu.
Koliki je budžet kluba?
– Budžet je oko 3 miliona franaka (1,8 miliona Eura), dok Šafhauzen ima oko
3,5 miliona. Međutim, klub je potpisao ugovor sa trećom bankom na svetu, Credit
Swiss i još jednom auto kućom, koja će pomoći da se napravi još ozbiljniji
klub, koji će u naredne četiri godine igrati u Ligi šampiona. Planiraju da
igramo u najvećoj dvorani u Criihu, u kojoj se igra hokej, koja prima 10-12
hiljada ljudi.
Kakva je posećenost švajcarske lige i odnos medija prema rukometu?
– Sve to kreće sa dobrim igrama ekipa u Evropi. Zbog velikog rivaliteta i
neizvesnosti prvenstva, prenose se mečevi na TV-u, takođe, Liga šampiona u
kojoj je igrao Šafhauzen. Klub je napravio dogovor sa Star TV, koja će prenositi
naše utakmice, kao čin sponzorstva. Klub ima najbolji „sponsoring club",
društvo od 100.-150 sponzora, gde igrači imaju obavezu da po pozivu odlaze na
druženje, večere sa tim ljudima. Međutim, nemamo puno navijača. U Cirihu postoje
dva fudbalska kluba, Grashopers i Cirih, a mi nemamo to. Izuzetno je posećen
hokej, nenormalno gledan, sa 10-15 hiljada ljudi na svakom meču, gde dolaze
zvezde iz NHL-a. Cirih je specifična sredina. Sent Galen i Šafhauzen uvek pune
svoje dvorane. Sur, koji je sedmi-osmi na tabeli, ima uvek punu dvoranu. Mi
imamo jednu od nalepših hala, ali posećenost je takva, kakva je. Od 500 do 1500
gledalaca, u zavisnosti od utakmice. To je po meni malo, jer je dvorana
predivna, a mi imamo dobre rezultate. Moraćemo i u narednom periodu da dobrim
igramo animiramo publiku.
Ko su najbolji stranci u Švajcarskoj?
– Izdvojio bih dva golmana južnokorejanske reprezentacije, jednog iz Tuna, a
drugog iz Berna. U Amicitiji su Ankl i Stranovski, slovačka krila, zatim
bosanski reprezentativac Bašić, dva Litvanca u Šafhauzenu, Klinckauskas i
Marcikevicijus, zatim Rumun,desni bek, Jurka, koji je prošle godine bio u
Zagrebu. Kod mene u klubu je i levo krilo Starcan, koji sa Poljacima ima
vicešampionsku titulu sveta. Od Srba, tu je još Goran Cvetković. Ovde je
pravilo dva stranca (van EU), tako da nema puno igrača sa naših prostora.
Trener Amicitije je Robi Kostadinović?
– Po meni najbolji igrač Švajcarske svih vremena. Mogao je da igra bilo
gde, od Kila do Barselone, ali je hteo da ostane ovde. Rano je završio
karijeru, igrao je dva puta na OI. On sada ima 34 godine, ali se već može reći
da je legenda rukometa u Švajcarskoj, momak sa naših prostora.
Veliki broj stranaca predstavlja problem za razvoj domaćih igrača i Dragana
Đukića, selektora Švajcarske?
– Sigurno da je to veliki problem za Dragana, jer mu pola reprezentacije ne
igra po klubovima. Kod njega na okupljanjima svi oni živnu, obodre se, ali
sistem je takav. Ovo je Zapad, sve se gleda kroz rezultat i novac, nema vremena
za čekanje. Svaki klub ima 7-8 mlađih selekcija, ali to se radi, da bi se
radilo. Švajcarci žive kao mi u 70-80. godinama bezbrižnog komunizma. Šalju
decu na sport, kako ona ne bi bila na ulici. Sigurno da iz toga može da izađe
kvalitet, ali nema stručnjaka koji to mogu da urade. Koji god klub odvoji
veliki budžet, želi siguran rezultat i dovodi strance koji su kvalitetniji. Ceh
plaća domaći igrač, a najviše selektor Đukić sa svojom problematikom u
reprezentaciji.
Domaći igrači shvataju rukomet kao jedan običan posao?
– Sport je zabava, za švajcarsku decu i sportiste. Retko ko tu napravi
veliki novac. Nema ih ni deset, koji imaju respektabilne ugovore. Većina njih
se odlučuje da sebi finansira studiranje igrajući rukomet. Ovde kad se završi
fakultet, to je već status, koji garantuje dobar posao i budućnost. Oni se
odlučuju za to, pre nego za karijeru rukometnog profesionalca. Ovde „x" vrhunskih
igrača, tipa Baumgartner, ne ide na utakmice, ne gledaju rukomet, kao da nikada nisu bili u tome. Pravi zapadni
sistem. Radim to do određenog vremena, a posle se prekvalifikujem. Za pet
godina niko neće znati ni da si igrao. Za nas je to moranje, način da
preživimo, da odemo vani. Oni to ne mogu da razumeju. Ne mogu da razumeju da ja
sa završenim fakultetom moram ovde da igram, jer kući ne mogu da radim u struci.
Mislim, niko mene ne tera. To je odraz sređenog društva.
Dokle ćeš braniti?
– Imam problem, ne osećam se starim (smeh). Dosta sam fizički očuvan i
sređen. Imam divnu familiju, ženu i decu. Sve to daje pozitivne efekte na
produžetak karijere. Nemam nekih problema sa kilažom i treniranjem. Još uvek
sam srećan na svakoj utakmici. U glavi sam mlad, tako se i ponašam. Među mladim
ljudima se osećam isto tako. Nema puno kvalitenih golmana. To je globalni
problem. Vidite, puno ekipa ima golmane koji imaju preko 35 godina.
Kraj karijere u Švajcarskoj?
– Potpisao sam na dve sezone. Prošle godine me je zvao Šafhauzen, ali sam
se dogovorio sa ljudima iz kluba da prekinemo trenutni i potpišemo novi ugovor,
sa novim uslovima. Ostajem ovde. Iako je bilo boljih finansijskih ponuda,
mislim da bi bio zločin prema porodici, da se više selimo.
Šta posle? Ostaješ u rukometu?
– Ostajem u rukometu 99%. Imam firmu sa rođakom, menadžerom Sašom Bratićem, koja čeka
mene, da završim karijeru i krenem da radim. Dok igram, moje mogućnosti su
sužene, tako da on obavlja većinu posla. Dugo sam u rukometu, poznajem mnogo
ljudi, govorim tri-četiri strana jezika i imam mogućnost da uz njegov rejting,
koji je sada jedan od najviših u Evropi, radim to kvalitetno. Takođe, voleo bih
da pomognem svom klubu, Metaloplastici. Da pomognem u pronalaženju sponzora i
tako se odužim klubu koji mi je dao sve. Situacija je kakva jeste, ali Šabac je
uvek bio rukometna sredina i mislim da mogu da pomognem da vratimo publiku i
dignemo klub na viši nivo.
Kako ti se sviđa Balkan-Handball.com?
– Od prvog dana vas pratim. Ovo je divan projekat. Predstavlja veliki
prozor u svet za naše ljude. Ovima kući, jer nemaju puno kontakata sa
inostranstvom, a nama u inostranstvu da vidimo šta se radi na našim prostorima.
Znam da pravljenje internet prezentacije nije toliko skupo i voleo bih da se
odnos prema internetu u ovoj eri informatike promeni. Loše je da neke rukometni
klubovi nemaju sajt, a ovi što ga imaju, imaju jako loše prezentacije. To nije
stvar novca, već volje i želje da se klub, igrači i grad predstave u najboljem
svetlu. Na Zapadu velikane dižu na nivo legendi, a kod nas, ne možemo da vidimo
sliku ljudi koji su osvajali olimpijska i svetska zlata na internetu. To mora
da se menja.
Srećno u nastavku sezone…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
