Darko Jevtić za DO Handball: U srpskom rukometu se ponašamo kao da ćemo živeti 200 godina

Sedamnaesti intervju u projektu DO HANDBALL #handball2thepeople Balkan-Handball.com, uradili smo u Novom Sadu pre utakmice sa Vespremom, a gost nam je bio dugogodišnji direktor RK Vojvodina, Darko Jevtić. Na razne teme, od sedmogodišnje dominacije u nacionalnom prostoru, nedostatku novca za iskorak u Evropi, „vrućim glavama“ na tribinama tokom važnih utakmica, pitanju novog selektora reprezentacije, ali i oceni situacije u srpskom rukometu, mogli smo da čujemo dosta toga.

Sedam titula zaredom u vitrinama Vojvodine. Kada je došao prvi pehar, pa drugi, da li ste mogli da pretpostavite da ćete vladati ovoliko dugo?

• Ja i frontmen cele priče, gospodin Milan Đukić, volimo da kažemo još samo ovaj put, ali to „još samo ovaj put“ traje već sedam godina. Naravno, mi cenimo i onu prvu titulu Bogdana Rodića i posebno trofej Kupa na Cetinju koji je otvorio riznicu. Vojvodina je postala nešto iznad rukometa, iznad sporta, to je sada pokrajinski projekat, a mi se trudimo da ispratimo to sa rezultatima i za sada nam dobro ide.

Svaki put novi plej-of nova priča, ove godine će biti interesantnije nego prethodne kada ste se prošetali do titule…

• Pa dobro, svake godine imamo problem koji se odražava na ekipi, a to je učešće u SEHA ligi. Ima to svoje prednosti, ali ima situaciju da nam izbaci ekipu iz takmičarskog ritma, jer se desi da čekamo na utakmicu po 20 dana zbog timova koji igraju Ligu šampiona. Ove godine smo u SEHA ligi napravili najbolji rezultat do sada, ali ranijih godina smo imali teške poraze od ekipa koje su mnogo jače od nas. To se odražava na psihu igrača i trenera, gubio se kontakt u poverenju igrača i trenera, posle takvih poraza koji su u tim momentima bili realnost.

Vojvodina je pored Metaoplastike i Dinama jedini klub u zemlji koji radi u određenom sistemu već duži niz godina. Kakav je to sistem?

• Vojvodina je skup stručnih ljudi, na svakom nivou. Mi smo profesiju sportskog radnika usavršili bolje nego drugi. To cenimo i u egzistencionalnom delu, ne tražimo da neko bude volonter nego profesionalac. Gospodin Milan Đukić je pokazao izvanredne menadžerske sposobnosti koje je doneo iz svoje struke i ubacio ih u klub. Svako radi svoj posao na svim nivoima. Ovakav projekat smo ponudili rukometu u Srbiji i pre četiri godine, tada smo naišli na zatvorena vrata, ali smo nastavili da radimo kako umemo. Nažalost, mislim da srpski rukomet i dan danas plaća cenu te odluke da se Milanu ne da šansa da povede rukometni savez i da u kratkom periodu uspostavi neki red, a to je ono što fali.

Klub funkcioniše, ima svoju dvoranu, prostorije, šta još ima klub od onoga što se ne vidi na terenu?

• Klub prati onaj program koji mora da ima. Morali smo da imamo VIP salon, Mediko boks, najsavremeniji za oporavak igrača. Hala nije u našem vlasništvu, ali mi svake godine ulažemo ogromna sredstva kako bi to bilo sve bolje i bolje. Promenili smo i stolice i opremu, trudimo se da pratimo rezultate i mislim da nam ide dosta dobro. Problem je kvalitet i širina igračkog kadra zbog finansijskih ograničenja. Bojim se da ćemo oko toga imati problema i narednih sezona.

Da li je problem u rukometu i novac, i ljudski resursi?

• Jeste, problem broj jedan je novac. Rukometnog radnika možeš da napraviš ako ga dovoljno motivišeš da on radi. Mi smo rukomet sveli na amaterski nivo, posebno u ostalim klubovima, ne u Vojvodini. Tamo oni koji rade oko kluba od toga ne mogu da izdržavaju sebe i porodicu. Fale rukometni radnici, zbog toga fale i treneri, pa i igrači. Baza nam je vrlo uska i nije onakva kakva je nekada bila. Imamo mali broj igrača koji se bave rukometom i svake godine je sve gore. Teško je napraviti prelazni rok u nivou kakav nam treba.

ROJEVIĆ „ORGANSKI PROIZVOD KLUBA“

Vojvodina je specifična po tome što je proizvela trenera za prvi sastav. Kako ste zadovoljni radom Borisa Rojevića?

• Boris Rojević je, ono što volim da kažem, organski proizvod Vojvodine. Dečko u koga je ulagano mnogo godina i on je možda i najbolje što je Vojvodina dala. Mislim da je on jedan od najboljih trenera u regionu u ovom trenutku, ali ne bih hteo da zaboravimo da smo i Đorđa Ćirkovića faktički iz patika uveli u trenerski posao, a on je napravio ozbiljno ime. To što mi sedam godina sa različitim trenerima osvajamo titule dovoljno govori kakav je ovo sistem i kako mi radimo. Dokazujemo da je ova priča sistematski pravljena i da ne zavisimo od jednog čoveka, igrača, a Boris opravdava sva naša očekivanja. On je 24 sata dnevno u rukometu, prati trendove što zna da nas optereti, i mene i predsednika Đukića, ali mi smo tu damo damo uslove da njegove vizije ostvari na terenu.

Poznati ste kao neko ko je fanatičan prema rukometu, trenutno imate više funkcija, pa niste baš totalno fokusirani…

• To je jedan od problema kluba, ali mislim da od svega toga ima benefita klub. Ja i predsednik smo osvareni u nekim drugim stvarima kao što je privreda, politika, ekonomija, ali se uvek nađe vremena za rukomet. Meni je rukomet u krvi, Vojvodina mi je u krvi i nigde ne mogu da se iznerviram kao što se iznerviram na rukometnim utakmicama.

SEHA je promenila sistem takmičenja, rekli ste da vas je to poremetilo, da li planirate da se vratite i domaćoj ligi u narednoj sezoni?

• Mi smo preuzeli lidersku ulogu u formiranju ARKUS lige. Shvatili smo da je odluka od pre četiri da se ukine zajednica Superligaša bila kobna, katastrofalna. Ne jedina, već jedna od odluka. Mi smo prošlog leta uspeli da osnujemo tu zajednicu koja ove sezone pokazuje sve svoje prednosti, mislim da se na marketingu nije nikada više radilo i da posećenost nikada nije bila veća. Prošle sezone smo se obavezali sa Metaloplastikom da ćemo igrati naredne sezone i ARKUS ligu. To će biti novo iskustvo za klub i ne znamo kako će to funkcionisati, ali prosto dugujemo to srpskom rukometu i kao šampioni moramo to da vratimo i mi od toga ne bežimo. Loša stvar je što Vojvodina ove godine možda neće igrati u Leskovcu pred 5.000 ljudi i što publika neće videti rukometnog šampiona. E to iduće godine nećemo dozvoliti.

VRAĆAMO SE U SUPER LIGU OD STARTA

Dolazi plej-of, kako sagledavate konkurenciju?

• Svaka sezona ima neku svoju priču. Pre dve sezone smo titulu uzeli na stativi koju je pogodio Stanojević u Šapcu, a Železničar je imao i nož i pogaču u svojim rukama i titula je opet došla u Novi Sad. Prošle godine je to išlo mnogo lakše. Konkurencija je svake godine motivisanija, a mi moramo da damo nešto više od prethodne. Dinamo na čelu ima gradonačelnika i svoj sistem, klub koji je izuzetno uređen, Metaloplastika je takođe uspešan klub. Kad uđete u Zorku, to je tradicija, istorija. Još uvek ne znamo ko će biti u četiri, a svaka od tih ekipa može da nas iznenadi, i Leskovac i Novi Pazar. Biće zanimljivo i borbeno, mi sebi pravimo imperativ posle svih pobeda i trofeja, verovatno bi kod ostalih bilo drugačije, ali kod nas je tako.

Titule su iza vas i imate glad, ali često viđamo klinčeve tokom utakmica na tribinama. Jednom prilikom ste rekli da je to normalno, da je rukomet živ sport, ali utisak je da se ljudi baš i ne hvataju za guše kada gledamo derbi mečeve po Evropi, nikada to nismo videli u Mađarskoj na duelima Vesprema i Segeda…

• Pa dobro, zato oni sa svojim ambicijama na kojima rade strpljivo već decenijama, svoje ambicije nisu ostvarili. A jedan Vardar jeste. Šta smo sve viđali u Skoplju, i predsednik je uletao na teren, rukomet je takav sport, ako nema tenzije nije svoj. Nije salonski, nije odbojka, to su moderni gladijatori bez oklopa. I kada mi gledamo sebe kako smo izgledali na utakmici, bude mi neprijatno. Kada krene krv kroz vas i kada znate koliko ste učinilli da dođete do uspeha, naravno da se ponekad iskoči se iz šina. Bez te tenzije rukomet nije sport, i ’90 je bilo tako, mnogo su bile velike tenzije, svi mi koji smo bili u rukometu tada pamtimo to vreme. Tada su i sudije napadane, bilo je svega, ali smo igrali polufinala i finala evropskih kupova, reprezentacija je osvajala medalje. Kada je tog imperativa za pobedom nestalo, nestalo je i rezultata.

Negativni publicitet je to za rukomet, kako gledaš na to?

• Slažem se sa tim, ali i negativan publicitet je publicitet. Imali smo problema uopšte sa publicitetom kada je rukomet u pitanju. Da li nas drugi sportovi čekaju inteligentno na tim našim krivinama? O da. Mi smo imali mnogo lepih stvari koje se nisu iskomentarisale, ali smo se hvatali za tako neke propratne stvari i to je bilo zanimljivo. I vi novinari na tim stvarima predamo radite, puštate ono što prodaje priču, a ono lepo ostaje po strani.

NISAM OPTIMISTA U NAREDNA DVA CIKLUSA

Jednom prilikom je čovek koji vodi KK Crvena zvezda rekao „Imamo budžet od 9.000.000 evra i treći smo najsiromašniji klub u Evroligi, što o tome niko od novinara ne priča?“ Šta bi novinari trebalo da pišu o rukometu?

• Naš budžet je 450.000 i mi smo 333. po tome u Evropi. Opet kad to kažete nekome iz Obilića ili Dubočice on vas gleda kao svemirski brod. Sport sistemski nije uređen u Srbiji. Imali smo tri kruga privatizacije gde su ozbiljni državni giganti padali u ruke privatnika, a to nisu pratili zakonski akti i ti ljudi nisu ostali motivisani da ostanu u sportu. To je veliki problem, rukomet nije profitabilan, nema ekstra zarade, nema transfera, nema TV prava i ako nema pomoć države u sistemu nastaje problem. Granski savezi su na neki način sigurne kuće i tu država radi dobar posao. Obezbveđuje uslove reprezentaciji i Savezu za aktivnosti da pokrije troškove. Moja zamerka je da rezultati mlađih kategorija učestvuju u raspodeli sredstava. Tada neki sport zbog neke loše generacije dobija manje i onda su mu i manje šanse da izađe iz problema. Mislim da bi svi savezi trebali da imaju podjednaka sredstva, a da se ostali rezultati nagrade kroz bonuse. To je najsportskije i najpravilnije. Dok ja i moji saborci iz klubova ne budemo partneri velikim privatnim gigantima i sistemima koji posluju u Srbiji, teško ćemo izaći iz ove situacije. Mi moramo da privučemo decu na sport, mora da bude asova u ekipi, stranci, treneri strani možda, da se stvori ambijent i da ta deca vide kako se oblači sportista, koji automobil vozi, da bi imao idola i da dobije želju da imaju iste karijere kao oni. Naša liga je puna „no name“ igrača. Oni jako teško žive od bavljenja rukometom, to je daleko od profesionalizma, stipendije su 200,300, maksimalno do 500 evra, što ne pokriva ni ishranu kakvu jedan sportista treba da ima. Najviše tenisera imaš kada imaš Đokovića, odbojku kada si svetski i evropski prvak, sve ostalo nema priču. Ali nije rukomet jedini u toj situaciji, izuzmite Zvezdu i Partizan u košarci i videćete da je to jako loše. Mi smo prvaci Evrope u odbojci, a naša liga je na izdisaju. O tome se malo piše, o tome se malo priča i nisam optimista. Naredna dva olimpijska ciklusa mogu da nas dovedu na nivo za koji i ne sanjamo kada je sport u pitanju.

Vojvodine u Evropi nema i to je glavna kritika, da li misliš da će ozbiljnog novca biti u klubu bilo kom, a da nisu Zvezda i Partizan?

• Ovako kako radimo i razmišljamo jako teško. Za to što nas kritikuju, imali smo iskustvo Lige šampiona pre par godina. Godinu dana smo kaskali u svim obavezama da bismo to ispeglali. Liga šampiona donosi ozbiljan profit u klubovima u Nemačkoj i Francuskoj svi drugi nemaju benefit u ekonomkom smislu. U to sam siguran. Nema šanse da prodate kartu kao što je prodaju Vesprem i Kil, nećete nikada prodati TB prava kao što ih oni prodaju, čak se traži da mi platimo TV prava. EHF je napravio takmičenje koje treba da finansiraju klubovi, a to je totalno suprotno od onoga što rade Evroliga u košarci ili Liga šampiona u fudbalu. Na taj način klubovi iz našeg regiona iz Skandinavije su u podređenom položaju u odnos na centralu Evrope. Ne znam dokle će tamo biti. Mi imamo budžet koji ozbiljni ljudi moraju da nivelišu i mi smo našu bazu utakmica kao gradu i klubu našli u SEHA ligi. Dolaze nam vrhunski igrači, treneri, vrhunski klubovi, a čak dolaze i jače ekipe nego kada smo igrali Ligu šampiona. Mi smo u grupnoj fazi Lige šampiona imali mnogo slabije klubove nego sada u SEHA ligi. Da bi pokrili u sledećoj sezoni učešće u ARKUS ligi, SEHA ligi, kvalifikacijama i grupnoj fazi Lige šampiona to je sa ovim sredstvima koje poseduje Vojvodina to je nezamislivo. Ako se već ciframo, takav jedan klub da bi ispratio sve minimalno moramo da imamo 1.500.000 evra što je za nas misaona imenica.

Proizvodite trenere, igrače, pa se u Vojvodini afirmisao Milan Jovanović, zatim Todor Jandrić, Jovica Nikolić… Kako vidite njihove priče?

• Bilo je tu mnogo momaka. Doveli smo Miljana Pušicu koji tada nije znao da li je bek ili pivotmen, a sada je napravio ozbiljnu međunarodnu karijeru. Bio je tu i Zoran Nikolić i mnogi drugi momci. Ne stavlja se uvek u prvi plan klub. Što se tiče Todora Jandrića, odluka je bila na meni i Milanu Đukiću. Da li ga ostaviti u Vojvodini gde imamo Svetislava Verkića, gde će svaki trener dati sigurnosti i iskustvu prednost. To dete da je ostalo još dve godine na klupi u Vojvodini, ne bi bilo ono što danas jeste. Mislim da u svom talentu ima još mnogo da pokaže, odluka nije bila laka, ali nismo bili sebični i smatrali smo da mu treba profesionalni klub gde će imati priliku da radi i mislim da nismo pogrešili. Da ponudimo golmana za srpske uslove za narednih 10-15 godina. Stali smo iza te odluke i nismo pogrešili.

Jovica Nikolić je najnoviji proizvod vaše škole, mlad za vrhunski rukomet, često ga zdravlje omete da uspostavi jedan kontinuitet…

• Možda je ušao prerano u ritam koji zahteva ozbiljnu fizičku pripremu. Rukomet je jako težak sport, veliki je trend povreda svuda u Evropi. Milan Jovanović je bio biser, koji se povredio, ali sada izlazi iz povrede i nadam se da će biti nosilac srpskog rukometa. Što se Nikolića tiče ja sam prezadovoljan, on radi dobro, napreduje iz meseca u mesec, trudimo se da pojačamo odbranu i da dobijemo dvojku za 6-0 odbranu. Dečko je sa obe noge na zemlji, zna koliko mu treba da napredjue,  zna šta može i siguran sam da će biti oslonac reprezentacije u narednim godinama.

NIKOGA NE INTERESUJEŠ KADA SI 20.

Spomenuli ste da su poslednje četiri godine mogle da budu drugačije, kakve su to bile te godine?

• Jako teške za sve činioce. Od nas po klubovima do predsednika saveza. Svi smo se borili za neke pozicije, statuse i da to bude što normalnije i produktivnije, a dobili smo kontra svega toga. Izgubili smo tu izbornu trku 2016. Godine u zadnjim metrima. To je bilo pogubna odluka za srpskim rukomet. Ne želim nikoga personalno da krivim, ali kakvi smo mi bili takav je bio i rukomet. Godinu dana posle izbora doživljavali smo osvetničku politiku, kršenje statuta, promena statuta, ukidanje zajednice superligaša, mnogo stvari je urađeno kontra rukometa. Kancelarija saveza nije uređena, sistematizovana, bilo je mnogo posla, a malo je urađeno. Svi zameramo na selektorima, ja prvi to mogu da radim jer mi je to posao. Ne možeš da budeš trener Vojvodine tek tako, pa ni selektor selektor reprezentacije Srbije tek tako. Katastrofalne greške su napravljene, takav smo sport, ako nisi u žiži, ako nisi u osam u Evropi, onda nikoga ne zanimaš više sa 17., 20. mestom. Nikoga ne interesuješ u zajednici kakva je Srbija. Ogrešili smo se o neke ljude, nismo uspostavili sistem, ne može da bude personalna odluka predsednika saveza ko će da bude selektor. Mora da bude telo koje ima odgovornost, koje svojim odlukama ne traži sebi neku poziciju već želi da pomogne rukometu. Ako nemaš velike igrače, moraš da imaš velikog trener. Moraš da napraviš taj balans, da imaš nešto o čemu će se pričati u Srbiji. Posebno nešto što će srpske trenere da povede napred – rekao je Jevtić i dodao:
• Mi stipendiramo mlade igrače, ali moramo da nađemo sredstva da stipendiramo i igrače koji završavaju karijeru. Oni su sada u Francuskoj, Španiji ili Nemačkoj. Deset godina rade i treniraju tamo u sistemu koji je vrhunski. Ne možemo da iz našeg nivoa pravimo trenere i situacije da budu vrhunski. Jedan primer, Rastko Stefanović je igrao u Evropi ozbiljan rukomet, u sistemu Francuske koji je izvor modernih trenera, a mi ga ne koristimo u našem sistemu. Nemamo sistem. Sead Hasanefendić je bio poslednja šansa struke u Srbiji. Potrošili smo ga za mesec dana. On je trebao da bude selektor četiri godine, a posle toga da bude predsednik stručnog saveta do dana današnjeg i da bude taj koji će da stvara nove trenere za rukomet. Mi takve ljude potrošimo vrlo brzo. Dejan Perić je najbolji trener golmana u Evropi. To potpisujem. Dejan Milosavljev je njegov proizvod. Šta smo uradili? Mi smo mu dali da bude selektor i od najboljeg trenera golmana napravili smo neuspešnog selektora. E to ne smemo sebi da dozvolimo. Srbija ne sme da dozvoli da ima najboljeg igrača u Evropi, a da on nije u reprezentaciji. Srbija ne sme da dozvoli da ima najbolju rukometašicu u Evropi, a da nije u reprezentaciji. Nemamo vremena da propuštamo takmičenja, ne smemo da gubimo ni jedan kvartal, a mi gubimo godine. Nećemo da se zapitamo zašto se igrači ponašaju tako kada dođu iz sistema u ovu našu anarhiju. Kako se ponaša Nenadić u Vespremu, a kako u reprezentaciji, šta on tamo dobija, a šta ovde? To su pitanja. Tek kada damo odgovore na ta pitanja, ,imaćemo lakši prolaz prema rezultatima koji su nam potrebni u ovom našem sportu.

Da li selektor treba da bude stranac?

• Ja sam pre osam godina i pre četiri godine rekao da selektor mora da bude stranac, a mi smo izgubili sve to vreme. Ponašamo se kao da ćemo živeti 200 godina. Kao da naš rukomet ima vremena da se razvija 100 godina, a danas je problem društveni razvoj koji ne prati tehnološki razvoj. Naša deca i mladi rukometaši – sportisti imaju mnogo stvari gde mogu koncentraciju da usmere, za razliku od nas pre 20 godina. Ni to nismo prepoznali. Pre osam godina smo bili spremni za selektora, pa pre četiri i sada smo kao sazreli? Pa koja to biljka zri toliko vremena? Gubimo trku svaki metar. Više se ne trče maratoni u takmičenju već trke od 100 metara. Sad su stotinke u pitanju, a mi gubimo ozbiljno vreme. Imali smo Vujina koji je bio u pet desnih bekova u svetu u zadnjih deset godina. On nikada nije dao više od 30% reprezentaciji. Nije valjda samo on kriv? Imamo Nenadića koji neće da igra, pa nije samo on kriv? Imali smo Andreu Lekić koja nije bila  reprezentaciji, imamo Iliju Abutovića koji je u tri igrača u odbrani u Evropi, on nije u reprezentaciji? Moramo graditi odnos sa tim ljudima. Ovo je puno za Hrvatsku, a ne za Srbiju. O tim stvarima niko u Savezu, niko od selektora ne vodi računa, a svi kažu „ma pričao sam, ali nisam uspeo“. Ma tvoje je da uspeš. Ako nisi uspeo, pusti nekoga ko će uspeti. Oni moraju da znaju da je ovo država, reprezentacija, ne može da se lepi dres flasterom, da napraviš 100 ispada i da očekuješ da će ljudi isto funkcionisati kao i u svom klubu.

BIĆE OVO TEŠKA GODINA

Izborna je godina u rukometu, kakva će to godina biti?

• Biće teška, postali smo sitno-sopstvenički, za 200 evra pada glava. Takvo  je vreme. Imamo Rukometni savez Vojvodine, koji po mom mšljenju sa punim pravom, ne učestvuje u radu RSS, imamo problem. Dok se selektori biraju po principi 51%-49% imamo problem. Sportska istorija Srbije kaže da ta mala većina nije većina. Predsednik može normalno da radi ako ima više od 85% podrške i plus, a ne 51%, a ne spuštanje ruku na skupštini, prebrojavanje, ucenjivanje , pretnje i zloupotreba nekih „legendi“ i sve što je pratilo izbore 2016. godine. Ja sam sa Milanom Đukićem, i prijatelj i kum i saradnik, on je bio paket koji je trebao rukometu. Sistematičan, legalizovan rad, na svim nivoima uspostavljena struktura, sistem na svim nivoima. Mi to nismo izabrali.  Stiže ova 2020. godina, boli me što smo četiri godine izgubili, opet četiri godine. Vratio bih se na Dejana Perića. Možda je Božidar Đurković bio vrhunski generalni sekretar 2016. godine, vrhunski operativac, vrhunski kontakt sa Evropom, ali možda nije bio spreman da bude predsednik. Tu nismo pokazali snagu. Umesto da se sabiramo, mi se oduzimamo. Izabrali smo da u jednoj jako ružnoj atmosferi ostvarimo neke svoje lične ambicije i  po ko zna koji put nasrnemo na rukomet.

Šta dalje? Ima li optimizma da će kriza između RSV i ostatka Srbije da se reši?

• Teško je biti optimista. Pratim stvari, pričam sa ljudima koliko mi obaveze dozvoljavaju, Nisam direktno uključen, ali možda je tako i bolje. Direktno sam vezan za Vojvodinu i to je maksimum angažovanja u rukometu koji priželjkujem. Vidim da su još tvrdi stavovi, za mene je statut ustav jednog sporta. On je grubo urušen i razvaljen 2016. godine. Pitajte te ljude zašto, verovatno niko neće znati da kaže zašto. Odnosi se menjaju na dnevnom nivou, ali generalno u rukometu je još uvek tenzija i zla atmosfera i mislim da će nam dugo trebati da to prevaziđemo.

Kako vidite Vojvodinu u daljem periodu, postoji li šansa za iskorak, Liga šampiona se zatvara, a da li je Liga Evrope realna mera?

• To zatvaranje Lige šampiona će biti problem i klubovima sa mnogo većim budžetima nego što je Vojvodina. Liga Evrope je možda neka mera, ali nam treba još jedan budžet za tako nešto. Treba 1.200.000 evra da ste konkurentni. Sa onim što raspolažemo, to je nemoguće. Dosta će zavisiti i od privrednih i od političkih tokova. Imamo predsednika koji je čovek sporta, odrastao je u sportu, prepoznate su neke stvari, ali nije to završeno do kraja. Klub pravi selektora, reprezentativca i reprezentaciju. Moraju klubovi da se osnaže. Kada budemo imali klubove u Nišu, Novom Sadu i Beogradu od po milion, a u Zrenjaninu 500.000 evra, tada će rukomet biti na dobrom nivou da dobijemo model da imamo reprezentaciju u pravom smislu. Da li će to biti garant da ćemo ostvariti neke vrhunske rezultate? Neće. Evo gostuje nam u Novom Sadu Vesprem sa neograničenom podrškom države, neograničenim budžetom i logistikom, a još uvek sanjaju Ligu šampiona. Možda će ga ove godine ostvariti, a možda i neće. Kada je sve urađeno i kada je budžet preko 10 miliona evra i sve na dlanu, onda je ta odluka igrača, stativa, lepak, odlučuje. Da pitate ljude  u Vespremu da li još uvek sanjaju +9 sa Sabateom, pa sanjaju. Da li je jedna cela garnitura pala u Vespremu zbog toga, pa pala je. A da li je to realno da se desi na terenu? Pokazao je Keln da je realno, a bilo je do tada nezamislivo – zaključio je Darko Jevtić.

ZAPRATITE NAŠ „DO HANDBALL“ KANAL NA YOUTUBE I DAJTE PODRŠKU NAŠEM PROJEKTU

https://www.youtube.com/channel/UC3irtRfkSDMcYtJU5-Aac0w?view_as=subscriber