Dok sam prošle sezone gledao meč polufinala kupa kupova
između Bosne i Hamburga u prepunoj “Skenderiji” putem Eurosporta, siguran sam da
nisam bio jedini televizijski gledalac, koji je tada preko usana prevalio “gde
je bio ovaj čovek do sada?”. To naše kolektivno pitanje je bilo upućeno golmanu
Bosne, a danas slovenačkog Kopera, Enidu Tahiroviću(36), zvanično najpopularnijem
i najboljem sportisti Bosne i Hercegovine u godini za nama. Kada se karijera
rađala u rodnoj Bijeljini, ratni vihor ga je oterao u Austriju, pa u Nemačku, gde je
dugo vremena igrao rukomet i radio, uporedo. Onda je rešio da se vrati kući.
Tada je sve počelo…
Zdravo Enide. Sigurno će našim čitaocima, pogotovo onima
koji nisu iz Bosne, biti interesantno da čuju malo više o tvojoj karijeri?
– Posle jedne višegodišnje avanture u Nemačkoj, koja je bila
rezultat svih glupih dešavanja na ovim prostorima, vratio sam se u Bosnu
1998. godine i tada tek malo ozbiljnije posvetio rukometu. Došao sam u Želju, pa
posle dve godine potpisao za Bosnu, kada je došla nova uprava sa Nerminom
Selmanom. Trener je bio Abas Arslanagić, profesor za trenere. Već prve sezone
smo uzeli titulu, a posle godinama imali veliki rivalitet sa Ljubuškim.
Gde si branio u Nemačkoj?
– Branio sam treću ligu, pa drugu jedne sezone. Sve mi je to
tamo dosadilo, jer sam i radio uporedo. Rešio sam da se vratim kući.
Kada si se vraćao pre devet godina, da li si očekivao da ćeš
danas postati najbolji i najpopularniji sportista države?
– Iskreno nisam očekivao. Tadašnja ekonomska situacija u Bosni, terala
me je da se malo ozbiljnije posvetim golmanskom poslu. Bio sam maksimalno
posvećen rukometu, tako da sam već 2000. godine debitovao i za reprezentaciju u
paru sa Dadom Mulabdićem. Evo već sedam godina branim za reprezentaciju, a sada
sam i kapiten. Od svih nagrada koje sam dobio, najdraža mi je nagrada sportiste
godine “Mirza Delibašić” koju mi je dodelio Sportski Savez BIH. Takvo
upoređenje sportskog i privatnog života sa takvom legendom mi jako prija.
Kažu da si veoma popularan lik u Sarajevu? Možeš li da
izanaliziraš sebe i kažeš nam, čime si to zaslužio? Da li su za to krive samo
odbrane ili je to sve začinjeno ljudskim kvalitetima?
– Sve te godine dok sam bio u Sarajevu, imao sam super odnos
sa publikom. Mnogi ljudi mogu da potvrde da se nisam promenio I da sam ostao
isti onaj Enid od pre sedam, osam godina, kada me niko nije znao. Možda se
ljudima to i najviše sviđa, jer postoji mnogo drugačijih slučajeva.
Da li misliš da si mogao da napraviš i bolju karijeru?
Koliko ima još ispred tebe?
– Momentalno se super osećam. Imam nepunih 36 godina, a
golmaske karijere sada traju duže. Primeri Belog Stojanovića i Svensona, koji
su zagazili u četrdesete, najbolje govore. Ja sam čovek koji ne planira neku
budućnost, jer se nikada ne zna šta će se desiti. Imam dvogodišnji ugovor ovde,
Ne gledam dalje, mada nikada se ne zna, jer ako bude bilo zdravlja, biće i
novih ugovora.
Kako gledaš na period u Sarajevu, Bosni? Par odličnih sezona
je iza tebe i kluba?
– Dolaskom nove uprave, napravila se dobra ekipa. I pored
razlike u budžetu, klub se ne razlikuje po organizaciji u odnosu na velike
evropske ekipe. Napravili smo veliki bum u svakom pogledu, jer kao što je
poznato, Sarajevo
nikada nije bilo rukometni grad. Mi smo našim uspesima pomaknuli košarku i
fudbal na drugo i treće mesto. Kada smo kretali, maštali smo da dvorana bude
puna, I na kraju smo to i postigli. Ljudi su se u Sarajevu zaželeli dobrog i
kvalitetnog sporta. To su u nama prepoznali i davali nam veliku podršku.
Terzić, ti, Trivundža. Izgleda da se bosanski rukomet vraća na
period kada je štancovao velike asove. Sa kvalitetom, stigli su i pozivi iz
Slovenije, koja je najjača liga na ovim prostorima?
– Krenulo je od Izviđača iz Ljubuškog, pa smo mi nastavili
nisku dobrih rezultata. Hamburg
je prenošen na Eurosportu. Sve je to uticalo da se čuje za nas. Ti si nabrojao
dva, tri imena, ali sigurno da ima još igrača za Sloveniju, pa i za jače lige.
Reprezentacija BIH je sve kompaktnija tvorevina, sastavljena
od sve kvalitetnijih igrača. Kada ćete se plasirati na veliko takmičenje?
– Dolaskom Demirovića na čelo reprezentacije, ljudi iz
Saveza su videli da ne može ništa od danas za sutra, preko noći. Jednostavno,
ne možeš da nas sastaviš u decembru, pa da napraviš rezultat. Pustili su ga da
radi dugoročno, a on je napravio jedan dobar sastav od 16-17 igrača, Sve češće
se okupljamo. Sada smo bili u Tunisu u okviru EHF nedelje. Bilo nas je 12,
budući da je mnogo igrača otkazalo zbog povreda. Igrali smo protiv Danaca
nerešeno, koji su bili 90% kompletni, sa Kristijansenom i kompanijom. Izvukli
su se, budući da smo imali četiri razlike, pet minuta pred kraj. Sa
Norvežanima, koji su nas pre dve godine razbili u kvalifikacijama, igrali smo
egal, izgubili jedan, dva razlike. Od Tunisa smo doživeli težak poraz, od 15
razlike. Osvetili su nam se za poraz na “Yelow Cup-u”.
U kvalifikacijama vas čekaju Finska i Litvanija?
– Finska je totalni autsajder. Litvanija se mora ozbiljno
shvatiti. Kompletna reprezentacija igra u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji. Prvu
utakmicu sa njima igramo kući i moramo da napravimo neku razliku, za mirniji
revanš. Nadamo se plasmanu u baraž, a baraž je lutrija. Videćemo, šta bude. Daćemo
sve od sebe, jer je plasman na veliko takmičenje nešto što nam fali, a za mene
lično, bilo bi sjajno da završim reprezantativnu karijeru na taj način.
Da li si zadovoljan kako braniš ove sezone?
– U celini sam zadovoljan. Možda jedino ovaj poraz u Celju,
gde nisam bio zadovoljan kako sam branio. Jednostavno, dođe ti utakmica, kada
ne ide, kada se lopte odbijaju od stative, pa od tebe u nogu i ulaze u gol. Sve
u svemu, dobro je počelo. U Velenju smo sami krivi za poraz. Profulali smo
sedam zicera i tri sedmerca u zadnjih deset minuta. Teško možeš da dobiješ
jedan tim kao što je Gorenje sa takvom realizacijom. U Celju smo igrali
ravnopravno do pet minuta pred kraj, a onda izgubili 4:0 u poslednjih pet
minuta. Čekamo proleće, da nam dođu kod kuće, pa posle da im u plej-ofu
pokušamo pomrsiti račune.
Kako izgleda kada se juri drugo mesto? Brumen, Skoko,
Mrvaljević, tvoja malenkost, navikli ste da osvajate titule. Jel’ ste se
pomirili sa tim da vam je drugo mesto najveći uspeh?
– Cilj koji nam je zacrtan od strane kluba, jeste drugo
mesto i plasman u LŠ. Ne želimo se pomiriti sa činjenicom da budemo drugi, jer i
Celje nije onaj tim od pre par godina. Probaćemo da iskoristimo svaku šansu da
ih iznenadimo i osvojimo titulu, mada sam tek sada video, dolaskom u Sloveniju,
kakva je Celje institucija u slovenačkom rukometu.
Da li si zadovoljan u Koperu? Finansije su dobre, društvo
takođe.
– Klub ima velikog sponzora, Cimos. Nemam nikakve zamerke,
ljudi iz kluba, kao i saigrači su fantastični. Kao što je Bojan(Skoko) rekao u
svom intervjuu, fail nam samo Makedonac. Pričamo na našem jeziku, slabo se i
trudimo da pričamo slovenački, tek ponešto se zapamti. Lepo je živeti na moru.
Vreme je mnogo lepše nego u Sarajevu, Beogradu. Društvo je odlično. Supruga i
sin su ostali u Sarajevu, pa mi je mnogo lakše, kada smo tu zajedno u kući,
Bojan, Brumen i ja. Koper je mali grad, do Koje i Doborca takođe dođemo brzo. Stvarno
se super slažemo. Još nam samo fali ta jedna velika gostujuća pobeda.
Kako provodiš vreme van terena?
– Pa iskreno, budući da smo svi sami ovde, sve teme su nam
okrenute ka rukometu. I kad pijemo kafu, samo se priča o rukometu. Otprilike, i
posle rukometa, prvo što ti padne napamet jeste rukomet. Posećujem rukometne sajtove
na internetu, malo se ode na handball-world i ostalih stranica, da se vidi šta
ima novo. Gledamo utakmice Lige šampiona na TV-u. Stvarno je non-stop sve
vezano za rukomet.
Kažu za golmane da su
ludi? Jel’ deliš takvo mišljenje? Da se opet vratimo na Hamburg, stalno si bio na kolenima posle
odbrana, stalno gestikulrao prema publici.
– U pripremi utakmice za Hamburg,
od svog velikog prijatelja Beširevića koji brani za Minden, dobio sam par saveta, šta Nemci ne
vole. Pa i to padanje na kolena je bilo deo taktike. Tako da sam posle odbrane
zicera, kretao ka igraču kojem sam odbranio šut korak, dva i padao na kolena.
To sam maksimalno koristio, a rezultat se video. Ne volim da gubim, pa ni kada
se igram sa sinom, jedan sam od retkih očeva koji ne dozvoljava da bude
poražen. Kada igram, hoću da pobedim uvek. Tako se ponašam i u Kopru, volim da
sam živ na golu. Bolje branim kada sam takav, a i lakše uspostavljam kontakt sa
publikom.
Ima li rituala pred utakmicu?
– Ne brijem se na dan utakmice. Imam neku čudno pravilo da
pre utakmice, na poluvremenu i posle tajm-auta, ne idem nikada preko terena
prema golu, već okolo pored kornera, pa iz gola-uta ulazim u šest metara.
Nikada ne prelazim liniju od šest metara.
Glupo je pitati čoveka u 36. godini života, ko mu je bio
idol, ali ajde, koga od kolega najviše ceniš?
– Ja sam odrastao u vreme EX-Jugoslavije, kada je
reprezentacija palila I žarila evropskim terenima. Zapamtio sam Metaloplastiku,
Mirka Bašića, Zlaju Arnautoviča, sa kojima sa dobar prijatelj, pa Ermina
Veljića i sve te ljude koje ove mlađe generacije možda i ne znaju. Od sadašnjih
golmana, tu je sigurno Arpad Šterbik, koji me fascinira svaki put kada ga gledam.
Tu je i Tomas Svenson, protiv koga sam igrao par puta i sa kojim sam dobar
prijatelj.
Da li je rešenje za rukomet ne EX-Yu prostorima, regionalna,
jadranska ili “kako god se zvala” zajednička liga?
– To bi bio pun pogodak. Pre par godina nije uspelo, ali
siguran sam da je to dobra stvar, od koje bi svi profitirali. Svi bi dosta
dobili, a bilo bi i publike, samim tim i više sponzora. Ljudi u Bosni, a kako vidim, i u
Srbiji, zaželeli su se dobrog rukometa.
Šta posle karijere?
– Imam dogovor sa ljudima iz Bosne, da posle karijere
krenem sa radom
u klubu. Upisao sam i trenersku školu, koja sada stoji zamrznuta, dok se ne
vratim kući. Nameravam da ostanem u rukometu i u Sarajevu, gde sam rešio
stambeno pitanje. Kao trener ili nešto slično, ali želim da svoje iskustvo
prenesem nekim drugim golmanima, igračima…
Kako ti se sviđa Balkan-Handball? Čuli smo da nas čitaju svi
u Koperu.
– Ja posećujem sajt od samog početka, još sa onom starom
grafikom. U Sarajevu na kompjuteru mi stoji među favoritima. Od kada sam ovde,
svaki dan ga posećujemo, čitamo šta se događa. Moram da te pohvalim i na
ažurnosti. Danas sam iz Sarajeva saznao da Jovica nije više trener, a odmah sam
to pročitao i kod tebe na sajtu. Sve pohvale.
