Ispovest Vuka Lazovića: Ja sam Srbin koji igra za Crnu Goru. U mom srcu mi smo jedan narod!

Šta je sport, šta su mediji, a šta istina? O tome već dva dana razmišlja Vuk Lazović, sportista, Beograđanin, Srbin koji igra za Crnu Goru, sin slavnog glumca Danila Lazovića, stavljen na stub srama i nezaštićen od onih koji su umislili da preko politike, sa raznim bojama, isteruju neke svoje ratove gde im mesto nije.

Kao novinar koji je dosta toga prošao u karijeri i koji je pet dana u hotelu „Europa“ u Gracu svedočio prijateljstvu srpskih i crnogorskih igrača i stručnih štabova na čelu sa Nenadom i Zoranom na EURO 2020, dižem obe ruke u odbranu Vuka Lazovića, a spuštam pogled ka arhitekti svega, onome ko je mislio da je mnogo pametno da pošalje momke u zelenim dresovima na teren u trenutku kada se pola zemlje diglo i šeta crnogorskim ulicama i trgovima. Sramota je da se više saosećaja ima za igračicu u dopingu, nego dečka koji se pušta na vetrometinu kada ga treba zaštititi od svakojakih „slobodnih strelaca“ i budala. Nema tu ni čojstva, ni junaštva.

Vuče, pretpostavljam da nisi očekivao da će te ovakva medijska haranga zadesiti…

• Ni na kraj pameti. Ovo je već četvrta godina da igram za reprezentaciju Crne Gore, koja je bila maksimalno korektna u svakom trenutku prema meni, kao i ja prema njoj. Ova situacija do koje je došlo, to je novinarska manipulacija. Niti sam provocirao, niti mahao bilo kojom zastavom, niti je to meni bilo bitno u tom trenutku. Ja sam sportista koji uvek daje maksimum na terenu i koji gine za svaku pobedu, da li za reprezentaciju ili klub. Tako sam vaspitan, takve gene imam u sebi.

U hotelu između momaka vladalo je više nego prijateljstvo. Ovo nije pitanje, već konstatacija…

• Više nego prijateljstvo, mi smo zajedno odrastali, igrali zajedno po Evropi. To je ta ista generacija. Čujemo se, vidimo se, prijatelji smo. Tu nema mesta nikakvim zlim namerama, provokacijama i teškim rečima. To je manipulacija. Bio si svedok svega toga. Video si kakva je atmosfera vladala pre i posle utakmice. U Gracu nije bilo mesta za politiku.

U celom ovom haosu, spominju ti oca Danila i pitaju „šta bi ti on rekao?“

• To je za mene…bolna tema jako – kaže Vuk, i prekida intervju u suzama.
• Otac mi stoji istetoviran na ramenu. Jako mlad sam ostao bez njega. Ceo život se borim da njegovo ime nikada ne obrukam. Mislim da nisam i nikada ga neću obrukati. Teško mi pada, dva dana se to provlači kroz medije, pišu mi raznorazni ljudi neke ružne poruke, ima i onih koji pišu lepo. Nikada nisam hteo, niti dozvoljavao da iko loše kaže nešto o mom ocu ili da ja prezentujem njega u lošem svetlu. To je za mene jako bolna tema. Juče sam tokom celog dana pokušavao da se isključim iz cele situacije i skoncentrišem na utakmicu iako je bilo jako teško. Dao sam maksimum protiv Belorusije, nije bilo dovoljno, idemo kući.

Ti si Beograđanin…

• Tako je, rođen sam u Beogradu, otac mi je iz Brodareva, Srbin, majka mi je sa Cetinja, imam rodbinu u Crnoj Gori. Posle poziva koji nisam dobio od srpske reprezentacije, zbog mnogih razloga, nekih ljudi koji su mi rekli da „nikada neću zaigrati za Srbiju“, a koje neću spominjati. Zbog tih nekih ljudi nisam u reprezentaciji, a sada se provlačim kao izdajnik i neko ko je nešto napravio. Samo sam igrao rukomet i borio za svoju porodicu.

Za Crnu Goru imaju pravo da igraju i momci koji se osećaju kao Srbi…

• Mi smo jedan narod. U mom srcu mi smo jedan narod. Meni je majka Crnogorka, otac mi je Srbin. Volim obe države isto. Ja sam Srbin koji igra za Crnu Goru. Volim Crnu Goru i Srbiju. Nikada nikoga nisam provocirao i nikada neću. To što je sada takva situacija, što neki ljudi odozgo nameću takvu situaciju, manipulišu nama sportistima…

Da nije bilo zelenih dresova, verovatno bi se drugačije gledalo na tu utakmicu?

• Verovatno, verovatno. To je opet politika, neću da ulazim u to jer me ne zanima. Momke nisam hteo da ostavim na cedilu i da kažem da neću da igram. Oni su za mene braća, prihvatili su me kao svog. Doživljavam ih kao svoje. Izašli smo na teren, pobedili, proslavili. Nikoga nisam provocirao, niti mahao zastavom.

Da li si bio svestan šta bi mahanje tom spornom zelenom zastavom moglo da proizvede?

• Kako ne, kako ne. Zato nisam uopšte prilazio toj zastavi, upravo iz tih razloga. Moj otac je bio veliki Srbin, znam ko je on, znam ko sam ja i cela moja porodica. Baš iz tog razloga nisam želeo da dođe do bilo kog kontakta i provokacije. Osuđujem laži koje su iznete povodom te situacije, a koje su naštetile mom prezimenu i porodici.

Ovih dana, nešto najgledanije na Jutjubu je izvođenje „Gorskog Vijenca“ u režiji tvog oca…

• Znam, sigurno da jeste. Znao ga je celog napamet.

Posle svega, prijaće ti povratak klupskim obavezama u Koreji…

• Prijaće mi, da odem da ohladim glavu, da se smire stvari koje nisam prouzrokovao, ali su pojedini novinari izneli laži i konstruisali. Tu sam nemoćan. Mogu samo da kažem da nisam bio blizu te zastave, ni mahao njom, ali haos je napravljen – kaže Vuk Lazović na kraju razgovora za Balkan-Handball.com.

Mandatory Credit © Jozo Cabraja / kolektiff