Posle dosta nagađanja o tome i mnogo kuloarskih priča u zadnje vreme, srpsku rukometnu javnost trenutno najviše interesuje pitanje – Ko će voditi reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Austriji sledeće godine? Želeći da aktuelni trenutak srpske reprezentacije približimo posetiocima Balkan-Handball.com, razgovarali smo sa selektorom "Orlova", Jovicom Cvetkovićem o njegovom statusu, ambiciji, kao i prošlosti i budućnosti srpske reprezentacije…
Prošlo je tri meseca od Svetskog prvenstva. Kako sada vidite takmičenje na kome je Srbija osvojila osmo mesto, prvi put kao samostalna država?
– Nemam razloga da budem nezadovoljan onim što smo napravili na SP. Napravili smo jedan korak napred ka ciljevima koje smo zacrtali. Njih ima više. Nije to bio samo rezultat, već stvaranje jedne respektabilne reprezentacije za duži vremenski period, stvaranje baze za mlade, koji polako ulaze u sastav. Videli smo u tom periodu od tri godine, koliko se mladih priključilo u zdrav kolektiv, jednu pozitivnu atmosferu i ponašanje. Tog ponašanja nije bilo ranije. Reprezentacija tada nije imala rejting. Mnogi igrači koj danas nose reprezentaciju, ranije su bili epizodisti ili nisu bili uopšte u sastavu, i na njima gradimo svetlu budućnost, pod uslovom da sve bude idealno. Pre svega mislim na podršku ljudi koji rade u rukometu, koji moraju da osećaju ove promene i da prihvate sve ono što treba uraditi, da bi išli napred. Mi moramo biti jedno – selektor – stručni štab – reprezentacija – Savez. Zajednički rad čini budućnost rukometa, svetlijom ili ružnijom. Mislim da smo na SP mnogo ranije postigli dobar rezultat, nego što sam ja to očekivao. I prošlog juna sam rekao, kada smo izbacili Čehe u baražu, da smo izbacili bolju reprezentaciju u tom momentu. Sigurno bolju reprezentaciju. Naš cilj na SP je bio jasan, da prođemo u drugu fazu, i to je po meni bio podvig ravan zlatnoj medalji. Uspeli smo, pokazali da imamo potencijal i pokazali da možemo da pariramo svakome na svetu. Vreme radi za nas. Da li ono radi za nas, znajući naše navike i osobenosti da trpimo samo ono što se zove medalja, to ćemo videti.
Vreme koje je proteklo, sigurno vas je navelo i na razmišljanje, šta biste uradili drugačije, i sa ekipom, i sa okolinom, da možete naknadno?
– Mislim da ništa drugačije ne bih uradio. Bilo je mnogo teško, jer neke stvari nismo mogli da predvidimo. Imali smo 12 debitanata, za koje je SP bilo nešto nenormalno, i tu mogu da kažem da je to moja krivica, jer sam propustio da ih pripremim u tom nekom smislu, iako sam znao šta je veliko takmičenje, učestvujući ranije. Drugo, u moje vreme nisu postojali menadžeri, nismo ih imali. Imamo situacije gde su menadžeri dosta uticajni kada su u pitanju igrači, koji su, ’ajde tako da kažemo „njihovi“. Naši igrači su u rukama par menadžera. To je uticalo na njihovu psihu i odnos koji nije bio adekvatan od samog starta. Neke stvari sam mogao da predupredim i pripremim ih na ono što ih čeka. Međutim, sve drugo što se dešavalo, ja bih uradio isto. Treba nastaviti dalje, ovo shvatiti kao veliko iskustvo. Sada u svetu rukometa nismo više reprezentacija za potcenjivanje.
Dosta se pričalo o temi oporavka. Niko nije doživeo takav rezultatski pad u završnici Svetskog prvenstva kao "Orlovi", s obzirom da je Srbija posle serije egal utakmica, poslednje dva meča izgubila sa osam (Švedska), odnosno 12 razlike (Poljska)? Da li je medicina zakazala?
– Mislim da medicinski deo nije zakazao. Imali smo veliki problem koji je nastao povredama Nikčevića i Anđelkovića. Teško je nadoknaditi sedam, osam golova koje je davao Nikčević. Teško je nadoknaditi njegov uticaj u igri, ne samo kroz golove, već kroz ponašanje i odnos. Tako isto i sa Anđelkovićem u odbrani, koji je izuzetno dobro počeo. Tu smo bili uskraćeni za dva igrača, koji bi rasteretili ostatak ekipe. To se i pokazalo. Što se tiče oporavka, sve je urađeno kako treba. Moj stav je, i kao čoveka, i kao selektora, bez obzira koja je cena, da nikada neću dozvoiliti da se bilo šta nedozvoljeno koristi kada su moji igrači u pitanju. Ne želim da koriste bilo šta što njima može da šteti. Takav dogovor imam sa doktorom Džudovićem i lekarskom službom. Na startu sam rekao da hoću ono što je dostupno i normalno. Gledao sam šta koriste druge reprezentacije i to nije ništa drugačije. To su samo priče da je po pitanju oporavka trebalo nešto drugačije.
Da li ste podneli izveštaj sa SP-a Stručnom savetu? Šta je problem sa tim?
– Stručni savet neće dobiti izveštaj od mene nikada.
Zašto?
– Stručni savet koji je pre mog dolaska bio na čelu reprezentacije i bio sramno poražen od Češke u baražu sa 16 razlike u dve utakmice? Od mog dolaska se postavljaju zahtevno, kao da su… govoriću otvoreno. Oni kao trenerska organizacija i Savet nemaju nikakav učinak na napredak rukometa. Gledajući ove tri godine, ništa korisno nisu uradili, osim što ubiraju takse i skupljaju pare, i što su na neki način glasačka mašina, ništa drugo ne rade za rukomet. Prema tome, ja njima da podnosim izveštaj? Izveštaj koji ću podneti, podneću javnosti i RSS-u, da ostane zabeleženo, šta je urađeno u proteklom periodu. Šta je rukomet uradio. Da li je potrebno da se toliko insistira na tom izveštaju? Šta će se videti toliko u njemu, meni nije jasno.
Imali smo dva susreta kvalifikacija za EP u martu sa selekcijom BiH, gde nismo videli Srbiju na nivou sa Svetskog prvenstva. I pored rezultata, koji nas najverovatnije vodi u Austriju na EP, reprezentacija je odigrala lošije, nego što se to očekivalo…
– Neću da kažem da je bilo loše izdanje. Moramo da uzmemo u obzir da smo igrali protiv dobre reprezentacije. Zašto potcenjivati BiH? To je dobra reprezentacija, koja je dobro odigrala protiv nas. Uz to, mada retko komentarišem suđenje, igrali smo sa protivnikom, koji je u obe utakmice imao podršku sudija. Ako prihvatimo to u Sarajevu, gde je negde i normalno da domaćin ima podršku, mi smo imali apsolutno istu situaciju i u Nišu. Mi smo apsolutno bili različito tretirani. Nismo mogli da razvijemo svoju igru. Imali smo situaciju da nas je BiH u Nišu tukla, a da nije bila sankcionisana. Prosto smo bili sasečeni. Drugo, sve što se dešava od SP-a je jedna kampanja protiv mene, samim tim i protiv igrača, deluje na igrače. I to je provejavalo, i ne možemo da očekujemo da idemo napred, ako i dalje nešto negativno bude bilo oko nas. A otvoreno kažem da nema ništa negativno u srpskoj reprezentaciji, niti će biti dok sam ja selektor. Sprega između reprezentacije, RSS i mene kao selektora, više nije tako čvrsta. Ne znam zašto je tako, ali to deluje na naše igre. Još jedna stvar, nama fali Nikčević, a u Sarajevu smo igrali bez Nikolića i Anđelkovića. Pokušavamo da oformimo reprezentaciju i za budućnost, i sve to mora da se istrpi i odrazi na igru.
Analize pokazuju da Srbija ima adekvatnu starost, koju imaju selekcije koje osvajaju medalje i prave vrhunske rezultate, ali da igračima fali veliki broj nastupa u odnosu na reprezentacije, osvajače medalja. Ulaziti u problem Srbije i Crne Gore, već je negde ispričana priča. Kako rešavati taj problem?
– To je jedna priča, SCG. Imamo igrače koji su u dobrim godinama, a koji nemaju dovoljan broj nastupa. Kada su bili u godinama kada su trebali da stiču iskustvo kroz nastupe, to nisu imali. Mi to radimo sa njima u poslednje tri godine. Neko je imao 30, neko 27 godina, kada igrač ne bi trebao da debituje za reprezentaciju. Bili su prinuđeni na to. To se odražava na statistiku o kojoj pričaš. Te godine su nama donele neki drugi kvalitet, a to je kva
litet stvaranja kulta reprezentacije. Svi ti ljudi koji su se našli ovde, pre svega su kvalitetni ljudi. Oni su stvorili kult. Svi vole reprezentaciju, svi vole da dođu i to je za mene mnogo vrednije od neke igre, koju će neko da pomene. To nam omogućava jednu divnu bazu da se nadamo medalji u godinama koje slede. Mi, mala Srbija.
Do medalje nas vodi sklad prosečne starosti i prosečnog broja reprezentativnih utakmica igrača, koji čine ekipu. Sada imamo situaciju da novi član reprezentacije, Uroš Mitrović, ima 25 godina, a tek ulazi u sistem. Uz naravno, poštovanje kvaliteta svakog igrača, zar ne mislite da su to kasne godine za početak reprezentativne karijere i da ona ne počinje sa 20? Mi smo imali situaciju da na spisku igrača za SP u 28 imena, nemamo ni kapitena juniorske reprezentacije. Kako tu uspostaviti red?
– Dolazimo do uske vezanosti rada sa mlađim kategorijama i A selekcije. Dobra selekcija se pravi iz dobrog klupskog rukometa i kroz mlađe kategorije, a u nekom periodu od 22-23 godine kroz kvalitetne reprezentativne utakmice, turnire i velika takmičenja. Mi to nismo imali, jer smo u jednom momentu nastali kao samostalna Srbija, sa jednom izgubljenom reprezentacijom. U tom momentu ubaciti jednu generaciju „86“, prvo što je bila ispovređivana, Nenadić, Šešum, četvorica igrača sa operacijom ligamenata kolena… U tom momentu, baciti u vatru te igrače, bilo bi katastrofalno. To bi značilo gubljenje od svakog protivnika po 15, 20 razlike. Koje je to stvaranje i sticanje iskustva? Pravi ulazak u reprezentaciju je postepen, na velikim takmičenjima, bez forsiranja da mladi igrač nešto mora, bez tenzije. On mora adekvatno da bude provučen do velikog igrača kroz reprezentativne nastupe. Tome težimo, ali imamo loše nasleđe. Imamo te igrače 25, 26, 27 godina. Mitrović je sada ušao. Bez prave podloge ulazimo u oporavak rukometa. Da bi jednog dana imali podlogu, mi ne možemo ići normalnim putem, podizati njihov kvalitet, praviti od njih reprezentativce, ako ovde imamo ligu od 16 klubova, ako su svi klubovi siromašni, ako potencijalni reprezentativci odlaze rano u inostranstvo, kao recimo Malenčić, koji je napola igrač. Sutra odlaze Abutović, Krsmančić, putem nekih menadžera. I tu se postavlja pitanje, da li svaki menadžer može da radi sa našim mladim igračima? Tu bi trebalo Savez da obrati pažnju, da naš potencijal ne odlazi bilo gde, već tamo gde će se dobro razvijati…
Pomenuli ste Superligu od 16 klubova?
– Problem naše lige je veliki problem. Imamo 16 ekipa, a nemamo dve prave ekipe. Naša druga, treća ekipa, gubi sa 10, 15 razlike od nekih Rumuna. To su stvari, van pameti. Razvoj igrača do reprezentativca zavisi od njihovog potencijala, naše selekcije, rada sa mladima i istovremeno, njihovog statusa u klubu u tom periodu. Imamo situaciju da pola juniorske reprezentacije ne igra u svojim klubovima. Imamo Holperta, koji je juniorski, olimpijski reprezentativac, koji ne igra u Crvenki. To ne sme da se dešava. Tu direktno prozivam ljude koji odlučuju o tome, kakva će nam liga biti. U suštini, kakva će nam reprezentacija biti. Odlučuju RSS, UO, zajednica Superligaša. Oni odlučuju o budućnosti rukometa. Ne može da se desi da jedan Abutović, jedan Malenčić, godinu dana ne igraju u svojim klubovima. Ne igraju u ovim klubovima ovde? U ovim klubovima koji gube 10, 15 razlike od klubova zemalja, da kažem, nižeg evropskog rejtinga? Naši kadeti i juniori ne igraju u svojim klubovima. Jedno je što ćemo ih izvući, izselektirati, uraditi nešto sa njima. Gde je nastavak? Taj problem smo imall i sa generacijom 86“. Gde su ti momci bili nakon osvajanje EP i SP? Nigde! Par njih je igralo, ovi drugi nisu. Jedan takav igrač mora adekvatno da bude prosleđen dalje, kroz kvalitetan rad i dalje uvažavanje kroz reprezentativni status. Ipak, i dalje se traži krivica u vrhovnom komandantu…
Ipak, poražavajuća je činjenica, da ni juniorska, a ni kadetska reprezentacija neće igrati na velikim takmičenjima ove godine?
– Juniorska reprezentacija je išla na kvalifikacije, bez da je iko posetio od strane rukovodioca. Putovali su 20 sati autobusom za Belorusiju, i ni jedan član UO, nije otišao sa reprezentacijom. Nije podržana i prošla je kako je prošla. Poražavajuće je ovo što sam rekao malopre, a što se zanemaruje. Da ti igrači budu adekvatno tretirani u svojim klubovima i zaštićeni od Saveza. Nije merilo vrednosti medalja kada su mladi u pitanju. Kada sam došao, postavili smo cilj, ne da osvajamo kadetska i juniorska prvenstva, već da stvaramo reprezentaciju. Pomenuću i problem da je selektirana nova juniorska reprezentacija sa sedam, osam igrača, koji nisu prošli kadetski uzrast. Od tih 15, 16 igrača, mi imamo 7-8 na koje računam u perspektivi i koji su na spisku. To je nama cilj. Da jedna kadetska i juniorska reprezentacija daju po 4 -5 igrača za „A“ selekciju, to hoćemo. To je kvalitet koji se stvara, a nije uvek medalja…
Ali treba da se ode na takmičenje…
– Slažem se, treba otići. Ali desi se situacija, kakvu smo mi sada doživeli. Otišli smo negde, gde je reprezentacija unakažena suđenjem, jer je trebalo da prođe domaćin, Belorusija, i ako smo bili kvalitetniji od njih. E sada, da je neko iz UO želeo da ide, danas bi drugačije pričao. Ali mi se ne sviđa, što nije hteo da ide, da na pravi način da podršku toj reprezentaciji…
Reprezentacija je jednom nogom već na Evropskom prvenstvu u Austriji. U junu nas čekaju četiri utakmice kvalifikacija, ali i Mediteranske Igre?
– U junu nas čeka, po mom planu, mesec dana rada. Mi ćemo sve podrediti individualnom radu. Krećemo 1. juna i biće maksimalnog individualnog rada, jer je to jedini period kada možemo da se posvetimo igračima. Nećemo obraćati previše pažnje na utakmice, nećemo se spremati taktički, već ćemo raditi individualno. Kroz taj individualni rad, sigurno ćemo biti kvalitetniji na utakmicama. Nemamo potrebe da se spremamo za te utakmice, mi smo do sada već obezbedili svoj odlazak na EP. Normalno, radićemo i na našoj igri. Dva treninga dnevno, 30 igrača ćemo zvati. Imamo dosta problema sa mladim igračima iz naše lige, koji dolaze neobučeni. Tu treba da se okrene trenerska organizacija, radu sa mladima i edukaciji trenera na pravi način. Onda bi imala neku validnost i značila razvoju rukometa.
Neizbežno pitanje ovih dana je – da li će Jovica Cvetković biti selektor Srbije i posle juna? U medijima se već govori o naslednicima, a makedonski „Dnevnik“ je objavio da ćete voditi skopski Metalurg sledeće godine?
– Te priče nemaju veze. Nisam imao kontakte u tom smislu. Bio sam u Skoplju, gledao utakmicu sa Vardarom. Tamo su moji prijatelji. Tamo sam napravio prve i najbolje rezultate u njihovoj istoriji, i normalno da sam ostao prijatelj sa tim ljudima. Te priče su samo priče. Naravno, to ne znači da neće možda biti nešto u budućnosti. Do sada ništa nije bilo i nema mesta toj priči.
Posle SP-a, na videlo javnosti je izašlo da ste nezadovoljni finansijskim delom ugovora. Gde je tu problem?
– Problem ne datira od februara meseca. Dogovor između mene i predsednika, još iz januara 2008. godine, bio je da nakon kvalifikacija, ako prođemo Češku, dođe do korekcije mog statusa, koji je bio jadan. Prvih godinu i po dana nisam postavljao uslove, jer sam razumeo stanje i ljude u rukometu. Pružena mi je šansa, ali zato što je neko verovao u mene. Nije bilo lako dati ekipu bilo kome. Ljudi su bili odgovorni i oprezni, jer nisu znali kako će da funkcioniše. Ništa nisam prebacivao. Prebacivao sam što se stalno isticalo da sam najjeftniji selektor u ovoj zemlji, ali sam i to prihvatio. Nakon godinu i po dana sam bio spreman da pričam o produžetku saradnje. Jasno je svima, pod drugim uslovima, jer samo bi budala nastavila da radi pod ponižavajućim uslovima, ako
se konstantuje da je napravljen pomak u reprezentaciji. Međutim, još uvek nije bila zrela situacija da se nešto promeni. Čekao se još jedan napredak, prolazak na SP, jer je bio januar. Znam da nisam prošao kvalifikacije da bih bio smenjen. Prihvatio sam da se nakon kvalifikacija promeni moj status. Međutim, kada su prošle kvalifikacije, čekao sam još šest meseci da se moj status promeni, što je bilo nekorektno. U međuvremenu, mi smo gazili u kvalifikacijama za EP, otišli na SP, i pred samo SP, predsednik je dobio mandat da razgovara o mojim uslovima. To je bilo nekorektno. Nisam želeo da pričam o svom statusu za vreme priprema, odložio sam priču kada se vratim sa SP-a i rekao da će doći do određenih korekcija, koje sam već čekao šest meseci nakon kvalifikacija. Mesec dana nakon SP-a, seli smo za sto. Sve što se dešavalo kasnije, bio je moj dogovor sa Savezom iz januara 2008. godine. Nikakve dodatne uslove Cvetković nije postavljao, zbog uspeha na SP, već samo da se realizuje dogovor iz 2008. godine.
U medijima se pojavila i i razlika u mesečnoj plati, za koju se razmimoilazite sa čelnicima Saveza. Da li ste tada zatražili da radite i u klubu?
– To je bio dogovor iz januara 2008, da radim uporedo. Meni je potrebno da zbog mog kvaliteta rada, imam kontinutitet u radu. To sam dogovorio sa predsednikom 2008. godine. Tu ništa nije sporno. E, onda sam primetio da tu postoji neka druga želja. Izašao sam na sastanak sa predsednikom, koji je zahtevao da tu budu i potpredsednici, bio je i gen. sekretar. Videvši da tu provejava nešto što nije bilo ranije, da nema one podrške i saradnje iz perioda pre SP-a, izašao sam i rekao – recite šta želite. Da li želite da budem profesionalac? Ne vidim da se isplati Savezu da radim kao profesionalac, jer ne postoje uslovi za tako nešto. Ne postoje uslovi, imamo preglomaznu ligu, gde nema slobodnih termina za rad sa potencijalnim reprezentativcima, jednostavno, nema prostora, ni baze za pravi profesionalni rad. Imate mogućnost da budem poluprofesionalac, sa enormno iskorigovanom platom do 2012. godine, sa tim što bih mogao da radim i u klubu. I treća varijanta da naša saradnja prestane u junu mesecu, uz dodatak da mogu da radim i u klubu. Tako je i bilo. Mi smo potpisali aneks ugovora, gde naša saradnja prestaje u junu, ali su me molili da pregovaram o nastavku saradnje. U celoj toj priči, ja to ne razumem.
Znači, vi praktično niste više selektor po završetku kvalifikacija za EP?
– Neću da razmišljam o tome. Ne želim da idem. Sve što se dešava na ovakav način, nečija je želja, ne moja. Neko želi da ja odem.
Ipak, ako se ne povedu razgovori sa Vama o produžetku saradnje, vama će isteći ugovor…
– Tako je, ako ne žele da povedu razgovore samnom, onda me ne žele na mestu selektora. Jun je želja ljudi koji su sedeli prekoputa mene. Moja želja je da napravimo jedan korektan ugovor, gde niko neće biti oštećen i da nastavim da radim, da radim mirno. Moj ugovor do sada je bio smešan. Po tom ugovoru, ja sam mogao u prvoj tački ugovora da budem smenjen pet puta. Pre tri godine, nismo postavljali pitanje plate, ničega. Želeo sam da uradim nešto za rukomet, za Srbiju. Sve drugo je bilo sporedno za mene. Međutim, čovek vremenom oseti potrebu da bude uvažen. Ja nisam preterano opterećenje budžetu, niti rukometu, ali ako sam nešto korisno doneo, smatram da treba adekvatno da budem nagrađen. Tražim poštovanje… Saradnje će biti. Ja ne želim da odem. Otići ću samo ako me oteraju. Sport ne laže. Ako ne pokaže danas, u junu, pokazaće za godinu dana, ko je šta uradio. Na ovom nivou mora da postoji odgovornost. Ovde se radi o budućnosti jednog sporta. Znamo šta je doneo ovoj zemlji, šta može da donese i da od njega živi armija ljudi. I svakako je bitno, kako će da žive. Mi radimo na tome da oni žive lepo i želimo da nastavimo gde smo stali… A koliko je bitna ta razlika u novcu o kojoj se priča, ja ću da je poklonim rukometu, mlađim kategorijama. Eto, koliko mi je bitna. Ovde je u pitanju nešto drugo, saradnja svih nas, koji radimo u reprezentaciji i oko nje. Ta sprega, koja mora da bude bezrezervna. Sve ovo što se pominje, meni je žao što niko iz Saveza ne demantuje te priče. To ljulja čvrstinu među nama. Sigurno je da niti ja, niti igrači to nismo poljuljali.
Da li mislite da ste počeli da gubite poverenje rukometne javnosti nakon one „istorijske“ konferencije za medije, kada niste želeli da odgovarate na pitanja mojih kolega?
– Mislim da nisam izgubio podršku medija nakon toga. Sve što se desilo na SP, desilo se sa razlogom. Svi problemi koje smo imali od strane pojedinih novinara strašno su negativno delovali na sve ono što smo radili. Šta je razlog jednog takvog odnosa prema meni i reprezentaciji, ne znam, ali to je bio razlog za moju reakciju. Rekao sam da sve negativno može da se usmeri prema meni. Sve što igrači urade na terenu je odraz onoga što ja radim sa njima. Da li ja danas imam podršku? I ne treba da je imam ako nešto loše uradim, samo za dobro. Rukomet ne treba da se gleda kroz jednog čoveka. Koji su to mediji i koji je to novinar, koji zbog neke mržnje zapostavlja svoj posao.
Ipak u Srbiji, ako oduzmemo novinare opšte prakse, koji pišu o rukometu samo kada dođe do nekog skandala ili vrhunskog rezultata, ima pet-šest ljudi, koji se svakog dana bave u medijima samo rukometom. Ako selektor reprezentacije ne govori i sa jednim, dvoje njih, onda je to veliki problem i jedna totalno nezdrava atmosfera…
– Sve može da se popravi. Sigurno nisam krivac što se ta netrpeljivost produžila. Bio sam spreman da se nađe rešenje. Svi smo mi tu u korist rukometa, u korist armije koja živi od ovog sporta. Ne može samo da bude Cvetković kriv, a ni predsednik, ni bilo ko drugi. Treba sve prevazići i zbog opšteg dobra, potisnuti ono lično. U pitanju je naš sport…
