Uroš Zorman: Idemo sve iz početka. Tako se postaje šampion!

Reći da je on slovenačka verzija Ivana Balića, moglo bi se smatrati i uvredom, jer je Uroš Zorman –Uroš Zorman. Osvajač četiri EHF Lige šampiona sa tri različita kluba, tridesetšestogodišnji plejmejker poljskog Vive Tauron Kielcea i slovenačke reprezentacije, imao je poslednjih šest meseci iz snova. Kada je javnost krenula da ga stavlja u kalup rukometnog penzionera koji trči svoj poslednji krug, Ljubljančanin je podsetio kakav je majstor, osvojivši EHF Ligu šampiona sa klubom i igrajući četvrtfinale Olimpijskog turnira sa Slovenijom. Više nego dovoljno za opširan i nadamo se, zanimljiv razgovor, vođen u Dohi za vreme IHF Super Glouba 2016.

Neće postojati novinar koji i za 20 godina neće pitati –Šta se ono desilo u Kelnu maja 2016. godine u finalu EHF Lige šampiona? Verovatno ti je već dosadno da ponavljaš…

• Nije mi dosadno, kada se setim tako nečeg lepog. Podsetiti se na te stvari, evo naježim se svaki put, pa i sada. Već kada je počela sezona, mi Balkanci na kafi govorili smo da bi to mogla biti ta sezona. Znali smo i da odlaze Čupko i Bunta i bili svesni da nam je to poslednja šansa da uzmemo pehar. Imao sam neki osećaj. Bili smo na okupu već dve godine zajedno, počinjala je treća, bilo je u vazduhu da bi mogli napraviti nešto veliko. Kako su išle utakmice, videli smo da možemo. Osećala se dobra atmosfera u svlačionici. Na kraju smo zaslužili F4 –kaže Uroš i dodaje:
• Pariz smo odigrali vrhunski u polufinalu. To je moglo biti finale pre finala. O finalu da ne pričam. Bili smo umorni od polufinala.

NAJEŽIM SE I SADA KADA POMISLIM NA KELN

Šta bi rekao da se finale sa Vespremom završilo posle 45 minuta i da ste morali u svlačionicu?

• Uh, ne znam šta bih rekao. Ne bih ništa rekao, verovatno. Nadigrali su nas u svim aspektima. Bili smo toliko umorni posle polufinala. Pobedu nad PSŽ-om nisam slavio. Samo sam legao u svlačionici i tražio vodu. Retko ko je bio drugačiji, možda njih 3-4 što su manje igrali. Nisam mogao da pričam od umora.  U tom trenutku kada smo gubili devet razlike, niko nije bio frajer da kaže da ćemo da dobijemo. Nego, prvo pomisliš da odigraš jače, da se ne obrukaš, da ne bude deset razlike. Kada smo došli na pet, bilo je „ajmo ,tu smo, možemo“. Vesprem je pao, i gotovo. Dobili smo snagu,osetio se taj naš kolektiv. Izvukli smo to finale. Neverovatno. Nikada se to više neće desiti, jer će svi u glavi imati Kielce, kada budu imali toliku prednost.

U svakom slučaju, nikome za poželeti takvu traumu kakvu su doživeli igrači Vesprema te noći…

• Da sam bio igrač Vesprema, ne znam šta bih uradio, ušao u svlačionicu, slomio sve, šta znam. U tom nekom trenutku slavlja sam video Mošu (Momir Ilić), kada je gurnuo stolice, teško je bilo i za gledati. Trauma. Ne bih nikome poželeo. Veseliš se kao pobednik, ali kada izgubiš…

Sada vas svi love kao šampione. Evo, PSŽ se osvetio u Dohi…

• Priča se o Gloubu kao prijateljskom turniru, ko će doći, ko neće, ali svi žele ovo osvojiti. Ubio nas je Omejer sa 21 odbranom u polufinalu, ali pokazali smo igru i bili blizu Parižana. Imamo pozitivna očekivanja od ove sezone. Napadaćemo u grupi prvo mesto, pa ćemo videti šta dalje.Prvi cilj je da se plasiramo u Keln, a posle toga i da odbranimo titulu. Biće teško, mnoge ekipe su se pojačale, ali imamo i svoje adute. U glavi znamo da možemo. To smo pokazali, nema psihološke barijere. Ne bojimo se nikoga, a respektujemo sve.

Da li ćete biti jači, slabiji ili u ravni prošlogodišnjeg sastava? Promenila se nekolicina igrača…

• Ne volim to da komentarišem. Gledam ono što imamo sada. Imamo dobru ekipu, podmlađenu, jer neki igrači nemaju velikog iskustva, ali tu su stariji da potegnu kada treba. Mladost donosi kvalitet, brzinu, novu energiju. I ove godine imamo ekipu za F4.

IDEMO IZ POČETKA

Za Kielce kažu da se „napaljenost“ na rukomet u gradu počinje meriti sa onom posvećenošću u Vespremu, Kilu i sličnim klubovima – gradovima…

• Popularnost u Poljskoj je velika. Prate nas navijača svugde. Da su imali još 5000 karata za Keln, kupili bi i došli. Slavlje je bilo spektakularno na trgu. Šteta što nismo išli direktno sa aerodroma na trg, bilo bi još bolje, ali imamo mi još protokola, misu i te stvari. Digla se lestvica. Ljudi će očekivati više i više. Treba biti strpljiv. Idemo iz početka. Moraš da dobiješ svaku sledeću utakmicu. Tako se postaje šampion.

SUPER SARADNJA SA TALANTOM

Da li je Talant „čvrsta ruka“?

• Kada treba, naravno da jeste. Ne bi imao takve rezultate kakve ima, da je drugačiji. Ima karakter i harizmu. S tim dobija igrače. Sa druge strane, kada treba mekoća, pruži ti je. Kada treba dati slobodno, nema problema. Kada je minimalna šansa da odmorimo, nema treninga. Može i tri dana slobodno. Kada te nešto boli, poštedi te. Što se toga tiče, nema greške.

Da li se promenio iz vremena Siudad Reala? I tamo ste sarađivali…

• Tada sam bio mlad, imao 26 godina, on je bio mlad trener. Sazreli smo za ovih 10 godina. Gledamo se drugim očima, ali se nije puno promenilo. Disciplina je ista, sistem je isti. Naravno, u nečemu smo napredovali, i on, i ja.

Kreator si igre, ali koliko zavisi od njega, s obzirom da je on bio neprikosnoven na toj poziciji?

-Imao sam sreću da sam u karijeri prošao sve najbolje trenere na svetu. Od svakog sam uzeo po nešto, ali meni taj Talantov stil, španski, najviše odgovara. Imam i neke svoje detalje, individualne stvari koje vidim na svoj način. Nas dvojica super sarađujemo. U sistemu je sve postavljeno. Svaka utakmica ima svoje zakone. Priča mi, kada vidi da mi ne ide, da nemam ideju, pozove me, kaže mi da odigram nešto. Tu se ja malo rifrešujem i tako to ide. Sve u svemu je super.

„UROŠE, NEMOJ U SLABIJU STRANU“

Za neke stvari u rukometu ne pomaže ni skauting, ni gledanje videa. To su El Ahmarova ili Narsisova finta u jaču stranu, tvoja u slabiju. Jednostavno, svi znaju, i niko ne može to da spreči.

• Teško je to objasniti. Pričamo o Egipćaninu u Riju, znamo šta će da radi, ali nas opet doslovno izuje. A pričali smo o tome. Kažemo, u slabiju je odgovornost trenera, u jaču je tvoja, i opet… Ovde smo videli Air France kako izbacuje iz patika više puta. To nije stvar da se uči, to je neka vrlina, s tim si se rodio, samo ne znaš dok ne kreneš da se baviš tim sportom. To jednostavno izađe iz tebe. Isto pričaju i meni. „Uroše nemoj u slabiju stranu, tu te svi čekaju“. OK, krenem u jaču i napravim faul u napadu. A onda prođem pet puta u slabiju i sve bude OK.  I sam se pitam, kako to, šta to ljudi rade, pa ne mogu da zaustave.

Tu video ne pomaže…

• Ne ne, to su zakoni igre i tako to ide. Idem automatski u tu stranu, i prođem nekako. Isti odgovor bi dali i Narsis i Ahmar. To je nešto prirodno. Izvan okvira igre.

NIKADA VEĆA PODRŠKA IZ SLOVENIJE

Odigrali ste preliminarnu fazu sjajno u Riju, ali se pad očekivao. Danska je postavila taj zid preko koga niste mogli, ali više od poraza bori način na koji ste pali…

• Sigurno, jer smo od kvalifikacija pa sve do te Danske, igrali vrhunski, super. Nadmašili smo puno ekipa koje su po rejtingu ispred nas. Utakmica ima uvek neki ključ, momenat, koji lomi na dobru ili lošu stranu. U prvom delu kada smo ih imali i igrali gol za gol, umesto da odemo na odmor sa minus jedan, mi završimo na minus tri. Tu je bio ključ. Da smo uspeli da odemo u egalu, a ne da odemo poremećeni, sve je moglo biti drugačije. Izmenio se ritam utakmice. Upali smo u mašinu i bilo je gotovo. Znamo da nemamo kilažu i visinu, a ovi su nas dodatno prosuli sa devet-deset metara. Golman je stavio tačku na i i utakmica je bila rešena pre vremena. Žao mi je što je tako, što nismo ispali muški i bili u meču do kraja –kaže Zorman i dodaje:

–  Bilo kako bilo, pokazali smo karakter tokom celog turnira, i muškost, i muda, sve.  Igrali smo super, ali se broji samo četvrtfinale i na kraju medalje.

Šesto mesto je uspeh. Tu nema dileme…

• I ja isto kažem. Da nam je neko pre turnira ponudio da budemo šesti, da izgubimo od olimpijskih prvaka, svako bi potpisao. Ali, kako smo igrali, želja svih ljudi u Sloveniji i nas samih je rasla iz dana u dan. Za tih 14 dana nikada nismo imali takve podrške od kuće. Stvarno smo osetili podršku. To nas je nosilo. I posle poraza, svi su nam dali podršku. U tom segmentu sportista može da bude zadovoljan, jer je udružio narod. Zahvaljujem se ljudima u Sloveniji, kao i navijačima u Riju. Zaslužuju sve čestitke. Svaka im čast. Mala smo država, šesto mesto je super.

PRIČAĆEMO O FRANCUSKOJ

Završio si reprezentativnu karijeru. Koji je najbolji momenat, a koji najlošiji?

• Dobro, sada reći „završio“ – vraća Zorman „loptu“:
•  Rekao sam da sam završio, ali smo to na kraju ostavili pod pitanjem. Selektor bi želeo da nastavim. Rekao sam da ne mogu više, a on mi je rekao da ostavimo to za nekih mesec dana, da popričamo o tim stvarima. Videćemo još. – ostavlja Uroš temu o reprezentativnoj karijeri otvorenom:
• Najbolji momenat sa reprezentacijom je bilo osvajanje srebra kući i ovaj neki preporod ova 3-4 meseca, kvalifikacije u Malmeu, baraž za SP i Rio. Treba reći da smo u poslednjih 6-7 godina napravili kult reprezentacije, gde ni u jednom trenutku ni jedan igrač nije otkazao dolazak, gde smo svi hteli da igramo. To je jedan važan momenat za naš sport u Sloveniji. Tužan momenat nije neki specifičan, već što nisam osvojio neku medalju više. Uvek je nešto falilo. Ne bih ništa menjao, jer sve je to deo sporta. Zadovoljan sam reprezentativnom karijerom.

Šta je tajna slovenačkih srednjih bekova?

• Ne znam, u čemu je? (smeh)

Izgradili ste jedan profil igrača koji se štancuje, kao u fabrici…

• Možda zato što nemamo visokih igrača, pa se svi bolje snalaze sa loptom. Svako uzme nešto od onoga ispred sebe.

Prvi si u nizu…

• (smeh) I ja sam nešto od nekoga trebao uzeti.

Od koga?

-U moje vreme su to bili Neđa Jovanović i Džekson Ričardson. Rastao sam sa Balićem, a bio je tu i Čema. Ivano je bio uvek iznad svake konkurencije. On je u biti Džordan, basketaš u rukometu. Uvek je igrao u visokim patikama, bio poseban. On je moj dobar prijatelj. Bio je poseban, ali nisam mogao ništa da uzmem od njega, nisam ni mogao. Nije moj profil igrača, ali uvek je bio uzor kao sportista,  koji je povukao i Hrvatsku napred. Nadam se da sam uzor nekome u nas (smeh).

Dobio si naslednika u Kielceu, Deana Bombača, koji liči na tebe…

• Pa,jeste, on je perspektiva, devet godina mlađi.Nadam se da će minimum tim mojim putem, i klubu, i u reprezentaciji. Ima predispozicije, zna rukomet. Želim mu sve najbolje. Napravio je korak napred dolaskom kod Talanta i verujem da će još puno napredovati.

BIO ZA PENZIJU…DO PRE ŠEST MESECI

Sa svim igračima koji preture preko 35 je isto. Čim vežu dve loše utakmice, šalju ih u penziju. Evo, i Omejer je odavno u penziji nakon lošije prošle sezone, ali se u Dohi vratio sa šahovske table, odbranio 21 loptu i pobedio vas…

• I meni se to događa zadnje dve godine. Stalno me mediji pitaju kada ću u penziju. U Kataru na SP sam malo pukao, bio je taj neki mali spor sa medijima i navijačima, portalima, dok nije došlo ovih šest meseci te neke, kako ti kažeš, renesanse. Naravno, sada sam opet najbolji, što bih napustio reprezentaciju, što bih išao u penziju, što da ne igram u Francuskoj? Svako radi na sebi, tako i ja. Koristim stvari koje pomažu. Prešao sam malo na zdraviju ishranu, pazim šta jedem, šta ne. Koristim i neke druge vežbe u fitnesu. I to je dalo preokret, snašao sam se u svemu, i godine mi nisu problem. Što se fizikalija tiče, svi su se pitali, kako ću izdržati posle onakve sezone u kojoj sam igrao 60 minuta. Govorili su da sam star, ali na kraju sve je ispalo super. U Riju sam igrao skoro sve mečeve po 50 minuta. Mogu da kucnem u drvo što se tiče fizikalija. Glava je umorna, ali važno je i da si svestan toga.

Imaš još godinu dana ugovora  sa Kielceom, i sada se svi pitaju „Pa gde ćeš, bre, ti kada igraš najbolji rukomet u životu?“. Da li si igrao nekada bolje?

• Slažem se da je ovo moja najbolja sezona u karijeri. Individualno je tako bilo, a i ekipa u kojoj sam, bila takva. Bio sam i ranije u ekipama koje su osvajale, ali bio si među 16-17 igrača, koji su deo nečega. Prošle sezone sam pokazao da mogu, da nije vreme za penziju. Najvažnije je sebi da dokažeš. Ključni momenat je podrška moje supruge koja je rekla „Ajde, idi odradi još te kvalifikacije za Rio. Spremi se, pa šta bude bude“. Tako je i bilo. Zaslužio sam te kvalifikacije, i rekao sam, „idem, pa ako zajebem, moje je, jer sam ih ja i zaslužio“. Dao sam sve od sebe, uspeli smo i to je to.

SA DENIĆEM STVORILI KULT REPREZENTACIJE

Dugo ste gurali sa Denićem, imali dobre rezultate, četvrto mesto na SP u Španiji, šesto na EP u Beogradu, izborene kvalifikacije za Rio. Iz neke medijske perspektive, došlo je do zasićenja, a ti si apostrofiran kao problem. To je bila uspešna era…

• Naravno, jer da nije bilo tog Katara, mi ne bismo bili u kvalifikacijama za Rio. Boris Denić je najuspešniji naš selektor što se tiče kontinuiteta od kada sam u reprezentaciji, a ima tome 18 godina. Napravili smo kult reprezentacije, stvorilo se prijatelsjtvo. Mi smo stvarno dobri prijatelji sa Denićem. On je imao neku svoju filozofiju, iz toga se to razvilo da sam ja crna ovca kao kapiten, da vodim sve, da vršim izmene u sastavu, da izbacujem, da mu vodim tajm-aute. To samo budale mogu da pričaju. Nikada u životu nisam promenio ni jednog saigrača na terenu, niti uvodio i izvodio iz sastava. Svako mora da zasluži svoje mesto u reprezentaciji. Imam pobednički karakter, uvek hoću pobedu, bilo da je šah, košarka na zagrevanju, deset dodavanja, lopta kao spas, uvek želim da pobedim. Tako je i u rukometu. Da mi se neki mladi igrač vuče, a ja da ginem u ovim godinama, naravno da ću da popizdim i izvičem se na njega. Kada sam bio mlađi, sa 30 godina, bio sam drugačijeg temperamenta. Danas bih to već bilo drugačijim tonom u takvoj situaciji.

To je i pitanje odnosa prema dresu, sportu…

• U svojoj arijeri nikada ne bih ništa promenio, jer ne bih bio gde sam sada. Te stvari su i karakter, i ego, ta neka tvrdoglavost.  Sve u svemu, možete i Denića pitati, nikada mu ništa nisam menjao. On je takav trener, voli da priča sa igračima, voli da čuje savet. Pričali smo na relaciji selektor-kapiten. Naravno da me je pitao šta radim u klubu, s obzirom gde sam sve igrao i sa kim sve radio. Pita me naravno šta Talant radi na tu i tu akciju. To je normalno. To je trenerski rezon.  Ljudi su počeli da pričaju svašta…

VUJA I JA U GARDU, DOK NISMO POPRIČALI…

Dolaskom Veselina Vujovića, čini se, zbačen je pritisak sa igrača, jer sama njegova pojava stavlja ga u prvi plan…

• I on je slušao sve i svašta, pa kada je došao na prve pripreme, stali smo u gard, i on, i ja. Nismo se našli na startu. U Poljskoj se to videlo. Nakon toga smo pričali, par puta se čuli, objasnili jedan drugom neke stvari,  i evo, ide sve kako treba posle toga. Video je da sam normalan čovek, kapiten. Normalno je da kapiten treba u toj hijerarhiji da ekipi kaže neke stvari. Ne znači to da si bolji od drugih, ali kapiten je taj koji će, akoje trener zakazao ručak u tri, reći nekome „što kasniš“. To je odgovornost. Video je Vuja da dajem maksimum. Ne šlepujem se. Posle Poljske je sve kako treba.

Nema više velike love u Celju i Gorenju, ali rukomet opstaje u Sloveniji. Gde je on na lestvici u poređenju sa drugim sportovima…

• Fudbal je uvek fudbal. Gde god da jeste. Posle fudbala je rukomet. U košarci je sve propalo, odbojka nema neku snagu. Kako god okrenuli, rukomet je uvek tu. Celje igra Ligu šampiona, Gorenje je u EHF Kupu. Tu je i Krim. Opet se stvorila euforija nakon ovih šest meseci. Moje mišljenje je da smo i ispred fudbala, ali dobro, to je svet za sebe.

MOJA BUDUĆNOST – TRENERSKA

Kada se vratiš posle karijere u Ljubljanu, spremaš li kakvu rukometnu misiju?

• U rukometu sam od kada znam za sebe. Ne znam ništa drugo bolje da radim. Imamo svoj Kamp poslednjih devet godina. Praviću školu ili nešto slično. Moj klub je Slovan. Uvek mi je bio cilj da, kada se vratim, probam da ga dignem na jedan normalan nivo. Tu je i Savez. Moje ambicije su, sve u svemu, trenerske. To želim da radim. Vrata su svuda otvorena, pa ćemo videti šta i kako dalje – zaključio je Uroš Zorman priču za Balkan-Handball.com.