Table of Contents
Zanimljivi su putevi rukometnih globtrotera. Jedan od onih koji sebe nije doživljavao ni na trenerskoj klupi, a još manje da će svoje „penzionerske“ rukometne dane krcati u pesku Katara, zlatni hrvatski golman Vlado Šola, bio je sagovornik Balkan-Handball.com tokom našeg izveštavanja sa IHF Super Globa 2015 iz Dohe. Član zlatne hrvatske generacije iz Portugalije i Atine, govorio je o aspektima života u Kataru, kombinaciji posla prvog trenera u Qatar Sports Club-u i komentatora u medijskoj sportskoj imperiji BeIN-u. Na startu treće sezone u Dohi, ispričao nam je jednu anegdotu…
– Nastupao sam za reprezentaciju sveta pre jedno 7 godina ovde u Dohi, ispraćali su nekog svog igrača. Sedeli smo za velikim stolom, i u jednom trenutku me pitao jedan njihov glavešina „Šta ćeš raditi posle karijere? Odgovorio sam mu da ne znam. Onda me je upitao „Hoćeš li biti trener Katara?“ – kaže Šola i nastavlja:
– Onako naivno i blesavo sam mu rekao „ma kakav trener, ne bih to u životu hteo da radim, a kamoli trener Katara. Sedam godina kasnije Rivera je dobio milionski ugovor. Stvarno sam bio vidovit, zar ne? Sada sam tu, nisam ni sanjao da ću raditi jednog dana kao trener u Rusiji, pa u Kataru.
Treća sezona u istom klubu, reklo bi se, dobro je, čim se toliko dugo opstalo…
– Retki prežive ovde. Ne znam koji je recept. Nema nekog pravila, možeš pobediti sve utakmice i možeš dobiti otkaz. Očigledno neka hemija između mene i ljudi iz kluba. Njima godi što imaju poznato lice na klupi, igrači su zadovoljni radom, dapače i igrači iz drugih klubova, kada imaju pauzu, dolaze kod mene. To je i najveće priznanje, kada te igrači iz drugih klubova mole za pomoć.
Šta su najbitniji ciljevi u sezoni ispred vas…
– Prošle godine smo napravili plan i program rada za celu sezonu i jedno šest puta smo ga menjali. Ovde bi rukomet zaista bio ozbiljan kada bi se držali dogovorenog rasporeda. Onda bi to dalo mogućnost da planiramo rad u klubu i nama da organizujemo sve. To je ključna stvar. Prošle godine je cilj da ne budemo zadnji, nismo bili, dobro smo gurali uz silne probleme koje smo imali sa igračima – kaže Vlado i dodaje:
– Ove sezone nismo definisali cilj, niko nije to uradio jer imamo objektivnih problema. Klubovi su ostali bez reprezentativaca, Rivera ih sprema za Olimpijske Igre, pojavila se i B selekcija, druga liga igrača će završiti tu. Juniori i kadeti su non-stop okupljaju. O ciljevima je teško govoriti. Moj osobni cilj je unaprediti mene samog kao trenera. Prošle godine smo bili deseti, sada neka budemo sedmi…
A gde za tri-četiri godine, šta je cilj?
– Teško pitanje, u ovom poslu je potrebno puno sreće uz znanje koje poseduješ. Moja rukometna karijera je uvek išla teških putem, tako će i moja trenerska. Dobro, došao sam do cilja kao igrač, doćiću i kao trener.
Posao trenera uklapa se sa poslom komentatora rukometnih dešavanja na katarskom gigantu BeIN-u…
– Vrhunska televizija. Produkcija je odlična, trude da se organizuju na najvišem nivou. Nadam se da će prenositi nešto više od Bundesa, LNH i Lige šampiona…
NISMO OTVORILI VRATA RUSIJE
Trenerska karije je počela u Rusiji. Stručni štab na čelu sa Zovkom nije uspeo da napravi revoluciju u ruskom rukometu vodeći Zvezdu iz Zvenigoroda. Kažu, da ste uspeli, otvorili bi vrata mnogima iz Evrope….
– Nažalost, bilo je neuspešno, bili smo pioniri. Istina je, nismo ostvarili ono što smo trebali. Zašto je zbog toga došlo, ne bih se osvrtao nazad. To je bio jedan razlog, a drugi, kada je ministar sporta odlučio da se sport ne finansira na taj način, prebacili su loptu na klubove, da sami nalaze sponzore, tako da je to ubilo dosta klubova. Imao sam ponudu da ostanem, ali nije bilo logike kada se to već dogodilo…
HRVATSKA UVEK ZA MEDALJU
Kakvo je viđenje Hrvatske na SP 2015 odigranog upravo u dvorani Duhail ispred koje pričamo?
– Hrvatska uvek treba participirati za medalju, to je naša obaveza. Da li imamo kvalitet za to, to je drugo pitanje…
Možda i prvo…
– Kao komentaror BeIN pogodio sam sve rezultate i razvoj događaja, jedino sam bio subjektivan i išao srcem na Hrvatska – Poljska, ali bilo je očigledno da imamo velikih problema u igri. Šesto mesto je realnost. U janurau je to bilo realnost. Šta će Babić napraviti to ćemo videti. Januar i Poljska neće biti najbolja slika, jer je to premalo dana za pripremu. Hrvatska igra najlepši rukomet na OI, jer imao dosta vremena za pripreme. Kada imate 15 dana priprema, igrači pomažu treneru, a ne obrnuto, a kada je to duži period onda trener može pomoći igračima na najbolji način. Naši najbolji igrači će se vratiti iscrpljeni, pitanje je kakvi će biti psihološki. Vidim da Vori ne igra za PSŽ, kako će se to odraziti.
U skladu sa tim, šta su realni dometi Hrvatske u Poljskoj?
– Navijam za Hrvatsku svim srcem. Videćemo. Teško je prognozirati četiri meseca ranije, za rukomet je to daleka budućnost. Ritam igranja je brutalan, ko će biti zdrav, ko će faliti.
NEMA POREĐENJA SA FRANCUZIMA
Jasno je izražen problem nedostatka „sveže krvi“ u reprezentativnom dresu. Naslednici „zlatnih“ nisu se prikazali na nivou neophodnom za najveće domete…
– Ako ćemo usporediti Francusku i Hrvatsku, to je neporedivo, šta god ljudi mislili. Imaju sistem u mnogoljudnoj zemlji, ako ima 10.000 klinaca, dobićeš sedam vrhunskih logikom stvari. Mi imamo bazu široku, ali u poređenju sa Francuzima je dosta mala. Nije objektivno očekivati da svaka generacija bude uspešna. Objektivno je za očekivati da se stvore uslov da mogu producirati igrače. Koliko će producirati pitanje je mase. Da li imamo uslove? Da li ih imamo, neka ih procenjuju drugi. Jedno je sigurno. Da bi stvorili igrače moramo imati trenere. Da bi imali trenere, neko se mora s tim baviti, ti ljudi moraju biti plaćeni. Prošlo je vreme rada u školi i popodne na treningu. Ljudima se mora osigurati egzistencija da bi dali 100% mogućnosti. Kada to postavimo, onda će biti uspeha, a da li su to prva mesta. Znate, i drugi rade, ulažu…
Košarka se u Hrvatskoj, uostalom, kao i u Srbiji, vraća na velika vrata. Da li to može ugroziti pozicije rukometa, pre svega u animiranju talentovane dece…
– Posebno sam alergičan na te priče da neki drugi uspešan sport uzima hleb nekom drugom, da je on kriv, da uzima uslove. Ako se to i dogodi onda smo mi sebi najveći krivci. Nko u Hrvatskoj nije imao toliko uspeha u nizu kao što je imao rukomet, niti euforije kakva je bila za reprezentacijom, pa ako se to dogodi sada u Hrvatskoj, neće biti kriva košarka, već rukometni svet.
GDE SU SVE TE LEGENDE…
Na velika vrata su se u reprezentativni život vratili Balić i Metličić. Da li vidiš sebe u perspektivi u hrvatskom rukometu?
– Iskreno da ti kažem, ne znam. Kod nas se to događa spontano, tu nema nekog velikog plana, tako da i je apstraktno govoriti u tom smislu. Ako se ne držim plana, nemamo šta komentirati. Kada me to pitaš, pitam se odmah gde je Patrik Ćavar, gde su sve te legende?
Teniski trener momka iz BIH…
– Šta onda da ti ja kažem, da li se vidim u hrvatskom rukometu ili ne. Ko to zna – dobili smo iskren zaključak od Vlade Šole.
