.jpg)
„Ovo je priča koju vrlo rado pričam", rekao bi Đole Balašević u jednoj svojoj pesmi. Balkan-handball.com još uvek ne piše pesme, ali vam isto tako rado priča i prenosi razgovor sa igračicom Crvene Zvezde i reprezentativkom Srbije, Draganom Cvijić(18). Pričali smo o reprezentaciji, Super ligi, medalji sa Svetskog prvenstva, specifičnom radovanju posle svakog gola i putevima kojima se ređe ide. A svi putevi Dragane Cvijić vode ka jednom cilju i ona ga ne krije – postati najbolji pivot na planeti! Ona to već jeste u svojoj konkurenciji jer su ogroman motiv i želja, sa kojima inače ulazi u svaku utakmicu, pretočeni u još veći rad, dali rezultat na Svetskom prvenstvu za kadetkinje. Sada su tu novi izazovi…
Na startu sezone, već u prvom kolu Zvezda je pobedila jednog od glavnih favorita prvenstva, Kikindu i učinila odmah prvenstvo zanimljivim. Ta pobeda pamtiće se kao iznenađenje čitave polusezone?
-Napravili smo veliko iznenađenje, ali za nas to nije bilo slučajno. Naporno smo radili spremajući se za početak prvenstva. Prva utakmica je baš bila protiv Kikinde i nismo hteli da uđemo u utakmicu sa razmišljanjem „izgubićemo, bolje su od nas". Bile su favoriti na papiru, ali ja baš volim da igram protiv favorita. Očekivala sam da pobedimo, uostalom ja uvek očekujem pobedu. Mnogo nam je značila ta pobeda protiv Kikinde, dobili smo na samopouzdanju i na sve smo posle drugačije gledali jer nema nepobedive ekipe. Teren je po meni jedino merilo i biće još takvih iznenađenja što se tiče nas.
Kakve su ambicije Crvene Zvezde u ovoj sezoni?
-Želeli smo peto mesto, ali mislim da su se očekivanja povećala, bar među igračicama. Sigurno ćemo težiti ka tome da budemo drugi, treći, ali ako se u međuvremenu desi još neko iznenađenje ništa nije isklučeno. Svaka ekipa ima šansu da osvoji prvenstvo, nikad se ne zna. Liga je sada najzanimljivija, ne zna se ko će koga da pobedi i to je ono što mi se najviše sviđa. Može da se desi da izgubimo od Bora, ali i da pobedimo Kikindu ili Naisu koje su po meni dve najjače ekipe. Protiv Bora smo stvarno loše igrali i mogli smo da izgubimo. Podcenili smo ih jer smo mislili da smo dosta bolji, poleteli smo malo(smeh).
Izgleda da vam ta istočna Srbija baš ne leži ove sezone, izgubili ste od Zaječara na gostovanju.
-U Zaječaru smo izgubili našom greškom. Imali smo dosta promašenih zicera. Ne komentarišem nikad suđenje, ali nije bilo baš kako treba. Mislim da ćemo ih dobiti u Beogradu na našem terenu.
Kako je bilo na pripremama letos, dugo ste bili van zemlje?
-Bili smo prvo 15 dana na Jahorini, tu smo radili samo onaj bazični deo sa bezbroj pretrčanih kilometara. Onda smo otišli na prijateljske utakmice na Kozaru i na kraju smo imali turnir u Sloveniji koji smo osvojili. Tamo nam niko nije bio blizu jer smo sve dobijali 15-20 razlike, a to su ekipe koje igraju prvu ligu Slovenije. Pripreme su sve devojke odradile super, imali smo dve povrede, Marija Čolić i Željka Nikolić nisu mogle da odrade bazične pripreme, ali posle su se priključile i sve je bilo odlično.
Sa kadetskom reprezentacijom si osvojila srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu pre nekoliko meseci. Kako je to izgledalo?
-Protiv Španije smo igrali prvu utakmicu, a poraz od njih na Evropskom nas je izbacio iz borbe za medalje. Ovde su se bodovi prenosili i znali smo da će nam biti lakše ako ih pobedimo. Pobedili smo i njih i sve druge, Francuskinje koje su Prvaci Evrope smo kasnije razbile i bile smo bez poraza sve do finala. Trener Dragan Markov je najviše zaslužan za medalju na Svetskom prvenstvu. Iskoristio je na najbolji mogući način kvalitet koji posedujemo. Ubedio nas je da smo najbolje, da možemo mnogo i da on nije imao takav pristup ne bi bilo ni te medalje. Sad smo po malo tužne što nam neće biti trener i u juniorskoj reprezentaciji. Inače njegovu pohvalu je najteže zaslužiti(smeh). Na EP prošle godine smo bile pete, a mogle smo više. Posle je bio EYOF u Beogradu gde smo bile četvrte i konačno je došla ta medalja.
Jesu li te Ruskinje stvarno bile toliko bolje u finalu ili ste se možda uplašile da možete osvojiti Svetsko prvenstvo?
-Nisu bile bolje. Mi smo pale u drugom poluvremenu, izgubile smo koncentraciju i jednostavno nas nije više bilo na terenu. Do finala, ma ni finale, nismo ni bile svesne da možemo da budemo najbolje. Dok nije počela utakmica, dok nisam stala na teren ja nisam verovala da igramo finale Svetskog prvenstva. Pamtiću tu utakmicu i volela bih da se sretnemo sa njima sad u juniorskoj konkurenciji i da pokažemo da nisu bolje već da je to bio naš loš dan. Uplašile smo se da ćemo osvojiti SP(smeh).
Pre prvenstva nije napravljena atmosfera da se od vas očekuje medalja, a vi ste je ipak doneli.
-Ali mi smo radili mesec i po dana i mislili na medalju. Bilo je baš teško, naporno, ali sve se izdržalo. Kad nam je bilo najteže trener je znao da kaže „idemo 58.minut, sad je najvažnije, hoću vaš maksimum". I baš protiv Španije kada se lomio rezultat negde oko 54 – 55.minuta, desni bek Jelena Živković mi kaže „igraj Cvijoooo, igramooo, za šta smo se onoliko mučili!" Kroz glavu su mi prošle pripreme i znala sam da moramo da pobedimo. Ne samo ja, sve devojke su to znale. I nikad neću zaboraviti to Svetsko prvenstvo.
Imaš šta i da pamtiš, izabrana si u najbolju postavu prvenstva, nije baš mala stvar biti najbolji pivot Sveta u svojoj generaciji?
– Samo sam radila ono što znam i ništa više(smeh). I do tada sam imala motiv za rad i želju da ostvarim nešto u rukometu. Sada mnogo više. Mnogo sam želela da budem najbolji pivot, to je živelo u meni i zato sam radila toliko. Sad imam cilj da budem najbolji pivot u seniorskoj konkurenciji. Mislim da mogu i sad radim da to ostvarim. Dok ne budem bolja od Bodnje
ve, neću biti najbolja, a ona je pet puta bila proglašena za najbolju – treba da je prestignem(smeh).
Ti izbori za najbolje igrače uvek su vezani za uspeh reprezentacije…
-Ko kaže da naša reprezentacija neće uspeti?! Evo, ja mislim da će u Makedoniji, Srbija biti iznenađenje.
Nadamo se da hoće. Prvi put si bila na okupljanju seniorki prošle godine. Koliko ti je to značilo, koliko te motivisalo da nastaviš još više da radiš?
-To je bio širi spisak, na okupljanju nas je bilo 24. Do tog okupljanja nisam tako ozbiljno posmatrala svoju karijeru. Videla sam tada kako starije devojke rade, kako se hrane i još puno toga. Posle tog okupljanja ništa više nije bilo isto za mene. Postala sam ozbiljnija, motivisanija za rad, naročito u drugom delu sezone. Želela sam ponovo da se nađem među njima na tom spisku, a kada me nije bilo, to je bio znak da radim više i bolje da bi zaslužila da budem tu.
Kako je bilo na turniru u Sloveniji na prošlom okupljanju, čuli smo da si dosta dobro igrala?
-Bilo je super stvarno nego smo prvu utakmicu protiv Hrvatske podbacili. Dosta zicera smo promašili, a i Hrvatice su psihički spremnije ušle u utakmicu. Na Evropskom prvenstvu će biti drugačije. Druge dve utakmice smo odigrali mnogo bolje. Poslednju protiv seniorki smo odigrali najbolje, trčale smo kontre i polukontre, oslobodile smo se, čini mi se da smo bile previše stegnute do tada. Što se moje igre tiče, mislim da sam mogla još bolje, uradila sam ono što je traženo od mene i iskoristila sam tu dobijenu minutažu na najbolji način. Sve devojke su bile super prema meni, savetima su mi pomogle da se bolje snađem.
Svaki gol proslavljaš na specifičan način, stegnutom pesnicom. Neuobičajeno za naš rukomet, a tako lepo za videti.
-To sam videla od Dankinja i mene je to oduševilo. Gube 10-15 razlike, daju gol i raduju se. Idemo dalje, nema padanja. U Srbiji, mislim da se samo u Zvezdi tako radujemo,srednji bek Lišćević i ja. I Čolić na golu. To je postala navika, sama ruka krene jer meni je svaki gol bitan. Nije to podcenjivanje protivnika jer čujem da neko to tako protumači. Ne razmišljam tako. Samo mi je mnogo drago i srećna sam što se naš rad tako ispolji. Ne radujem se samo kad ja dam gol, radujem se svakom golu koji postignu saigračice, odbrani golmana i sve su to pozitivne emocije.
Kadetska reprezentacija je često igrala sa Dankinjama u proteklom periodu?
-Posebno pamtim te tri utakmice sa Dankinjama sa kadetskom reprezentacijom. Moju prvu zvaničnu utakmicu u kvalifikacijama za EP kada smo ih pobedili gol razlike posle velike neizvesnosti. A kada smo tek došli na pripreme gledali smo u njih kao „vauuu, vidi kako igraju". Pobedili smo ih i u meču za peto mesto na tom EP posle produžetaka i poslednji put na Svetskom u polufinalu. Protiv njih cela ekipa uvek ima motiv više da igra, a nekako uvek moramo da se sastanemo sa njima.
Od koga dobijaš najveću podršku?
-Od roditelja na prvom mestu i od drugarice iz Zvezde, Kristine Liščević. Od nje sam puno naučila. Prošla je kao igrač rano kroz dosta toga, ima operaciju leđa iza sebe, uvek je tu da me podrži, posavetuje i podigne ako padnem. Nemam da kažem ništa više osim da je obožavam. Znam da će nam se putevi uskoro razići i da više nećemo igrati zajedno, ali smo se dogovorili da jednog dana igramo u istom klubu i zajedno osvojimo Ligu šampiona. To nam je velika želja i radićemo koliko god treba samo da to ostvarimo.
A gde to ideš iz Zvezde?
-Svi znaju gde idem, samo ja ne znam, mene obaveštavaju(smeh). Ne znam još, nisam ništa odlučila. Čekam da ovu sezonu odradim kako treba do kraja pa ću onda videti. Polako, ne žurim nigde.
Pozicija pivotmena nije bila tvoja kada si počinjala da igraš rukomet, počela si kao golman, nastavila kao bek?
-Počela sam u drugom, trećem razredu sa starijim devojčicama i bila sam golman. Onda sam prestala i kasnije sam ponovo počela, na poziciji beka i to sam igrala 5-6 godina. I u Zvezdu sam došla kao bek i nekoliko meseci igrala na toj poziciji. Premestili su me na pivotmena uz obrazloženje da ću biti najbolja.
Po svemu sudeći, nisu pogrešili. Pomenula si Bodnjevu, da li ti je Ruskinja i dalje igrački uzor?
-Da, veliki. Pored nje i naša Verica Nikolić koju sam gledala dok je igrala u Kikindi kada sam ja tek stala na pivotmena. Dobila sam dresove i autograme od obe(smeh). To ne znači da želim da budem kao one, već radim na tome da budem bolja od njih. Imam puno diskova njihovih utakmica, ali i Ratka Nikolića i Dragana Škrbića. Gledam detalje, uvek vidim nešto drugačije, svi igraju različito. Igra Bertrana Žila me inspiriše i želim da jednog dana budem dominantna u ženskom kao on u muškom rukometu.
ZORICA RADOJKOVIĆ
