Balkan Handball

PRIČE IZ JAPANA: Moj prijatelj An…

Kako ste zamišljali Japan? Prvi utisak  u Kumamotu više ide ka Tomu Kruzu i vremenu poslednjeg samuraja nego robotima koji vam kuvaju kafu i voze leteće automobile u popodnevnom špicu. Čuo sam i ranije da je grad-domaćin na Jugu više verzija našeg Prokuplja (živeli meni svi ljudi iz hrabre Toplice, but you know what I mean) nego neki velegrad gde nećemo moći da spavamo od svetala reklama i buke u saobraćaju.

Ni autoput od Fukuoke nije bio baš pista, a tek wi-fi u hotelu. O njima bi mogli da govore najbolje moja faca dok sam prošle noći negde oko tri ujutru odašiljao i poslednje izjave u otadžbinu we-transferom. Ne znate, jer kod vas je tada bio dan. Imitiranje sove rešila je jedna tabletica za spavanje. Daj šta daš, samo da se naredni dan dočeka normalno.

Tako da čekajući da modernizujemo rukomet dobili smo staromodni grad na Jugu, doduše, gde su ljudi topli i spremni da vam izađu u susret. Da se razumemo, meni staro ne smeta, samo čisto da znate da nismo ušli u tehnološku kapsulu i da je hala jedan veliki hangar u kome je sve nakalemljeno i razdvojeno paravanima, da se skupi i rastavi čim rukometni cirkus ode iz grada.

Najveći utisak za sada je dvočasovna vožnja sa dečkom koji me je sačekao na aerodromu u Seulu. An je momak u starkama koji radi u korejskoj Federaciji. Od rukometa ima dva časa fizičkog. Od Srbije zna za dvojicu Nemanja, ali ne Stefana. To su Vidić i Matić, a jedino na pomen Mančester Junajteda si mogao da mu vidiš osmeh i neku vrstu emocije u 125 minuta vožnje od aerodroma do hotela. To je ta azijska pasija za brendom „Old Traforda“. Đoković mu, na primer, jednačina sa dve nepoznate. Ima 28 godina i žali se da devojke neće da se udaju i rađaju decu, kao i da svi iz manjih gradova beže za Seul. Kuka kako je skupo rentirati stan, a neće u ropstvo banaka da ga kupi. Kaže da postoji trend da se ne kupuju japanski proizvodi, što sam i sam video izbrojavši od Inčona do Seula dve-tri Toyote na milion Hjundaia. Od kineske ekonomske dominacije se pribojava, a nema ništa protiv braće iz Severne Koreje, samo se malo plaši ludog generala Kima sa druge strane. Kažu da je tokom svih ovih decenija i jezik promenio, pa se sada braća rođena sa juga i severa ne bi baš mogli sporazumeti u potpunosti.

Uostalom, kaže izgubio je dve godine života služeči vojsku koja je obavezna. Bio je vozač u demarkacionoj zoni. Reprezentacija Ujedinjene Koreje u rukometu, koju smo videli u Berlinu prošlog januara, za njega je samo politički projekat, ništa više, jer sever kvaliteta nema.

Drugi kontinent, ali priča uvek ista. Život je jedan, pitanja su uvek tu.

Dobrodošli u Aziju.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *