Dragica
Tatalović je rodjena 26.11.1984. godine u Pančevu i zbog rukometa već
pet godina putuje na relaciji Pančevo – Beograd. Voli oba grada i
vezana je za njih. Karijeru je počela u Dinamu, zatim prešla u
Radnički, bila nezamenjiva u Crvenoj Zvezdi i opet se vratila u
Radnički. Rukomet joj je dao sve. Na terenu je ozbiljna i koncetrisana,
a van njega zrači pozitivnom energijom i osmeh joj ne silazi sa lica.
Iznervira je laž, na greškama uči, a da je je bek umesto golmana kaže
da bi sada igrala u Bundes ligi. Predstavljamo kapitena Radničkog
Petrola, golmana Dragicu Tatalović. Već nekoliko sezona je medju
najboljim golmanima u Srbiji.
Svoju rukometnu priču počela je u pančevačkom Dinamu, u sedmom razredu osnovne, a na gol stala slučajno.
-Nije
bilo golmana na jednom treningu i hajde, stanem ja na gol, pa onda i na
drugom treningu, i tako redom... onda su rekli da sam „nevidjeni
talenat“ i ostadoh ja na golu. Nekad pomislim da bih bila jako uspešan
igrač, ma da sam bek sad bih bila u Bundes ligi ili već negde(smeh). U
odnosu na igrače za golmana je sve drugačije. Mnogo zavisi od njega i
to nosi veliku odgovornost. Ma igračice se uvek izvuku, daju golove,
svi primećuju njihov učinak, a golman vadi loptu iz mreže, to neće niko
drugi(smeh).
Dinamo
joj je ostao u srcu, ali i pored stalnih poziva da se vrati u klub gde
je počela sada to nije u planu. Inostranstvo jeste?
-Dinamo
mi je u srcu, ali neću da se vratim. Napolju, realno gledano može da
igra svaki naš prosečan igrač, ali ja ne bih volela da igram u slabim
ligama tipa Grčka ili Turska. Volela bih recimo Madjarsku ili Rumuniju,
tu sam blizu kuće, a lige su jake i finansijski isplative za nas
igrače. Imala sam ponudu prošle sezone iz Madjarske, ali tada nisam
htela da idem iz Srbije. Sada je situacija drugačija, ali opet ne bih
išla po svaku cenu, samo u slučaju dobre ponude.
Bila si jedini golman iz lige na prošlom okupljnanju reprezentacije u okviru EHF nedelje?
-Radila
sam sad sa Brankom Jovanović na okupljanju reprezentacije i oduševljena
sam radom sa njom. Branka radi sa kadetskom, juniorskom i seniorskom
selekcijom, samo sa golmanima i ima šta da pokaže.
Tvoje ime bilo je i ranije na reprezentativnim spiskovima?
-Bila
sam juniorska reprezentativka kod Rašića i sada nažalost pokojnog
Milčića, njegovog pomoćnika, inače trenera golmana kome sam zahvalna za
sve što je uradio za mene. Učestvovala sam na Evropskom prvenstvu u
Francuskoj i Svetskom prvenstvu u Madjarskoj To je generacija Kaće
Bulatović, Tanje Vučković, Cece Ognjenović, Anje Obradović...Veliko
iskustvo za sve nas, dobra generacija, ali nismo uspevali da izborimo
neki visok plasman.
Od kog trenera si najviše naučila?
-Nenad
Kecman me trenirao u Dinamu kada sam počinjala, od njega sam najviše
naučila, a i dan danas me prati. Najbolja atmosfera u ekipi je bila kod
Ljube Obradovića, ne verujem da će se to igde ponoviti.
Koga ceniš od golmana?
-Iz
moje generacije jedino Kaću Stevančević, od starijih Dragicu Djurić i
Branku Jovanović. Nikada nisam imala uzora, ali sam njih volela da
gledam. Nisam u tom fazonu da kao nešto skidam pokrete ili slično. Od
stranih golmana Madjarica Palinger je sam vrh. Leganger i Dinu su
takodje golmanske legende.
Kako se pripremaš za utakmicu?
-Gledamo
kasete pre utakmica, spremamo se, ali ne volim da se opterećujem i baš
da zapisujem ko, kako i gde šutira. I na zagrevanju stanem, bacim
pogled kako šutiraju. Kad počne zagrevanje obično uzmem loptu na
kratko, samo da je osetim i brzo se skoncentrišem na ono što sledi.
Ima li neka igračica sa nezgodnim šutem koju pamtiš?
-Niko
posebno. Možda me više iznenadi neko sa kim sam igrala, koga dobro
poznajem kao recimo Jelena Popović. U važnim trenutcima kada treba gol,
kada se lomi rezultat nepisano pravilo je da igrač uglavnom šutne tamo
gde inače najčešće šutira. Samo mnogo znači kad je ispred tebe dobra
odbrana, sigurniji si, a onda i taj neko šutira pod pritiskom i meni
olakša posao.
Ko su najbolje igračice lige po pozicijama?
-Dunja
Tasić je najbrži i najbolji levi bek u ligi, još igra i dobru odbranu.
Na desnom beku realno Marina Dmitrović, jeste da ne igra odbranu ali
zato nema niko bolji šut od nje. Levo krilo broj jedan je Jovana
Bartošić iz Naise, pivot Jasmina Rajević iz Kikinde, na ostalim
pozicijama ne bih nikog izdvajala.
Kao kapiten predvodiš ekipu Radničkog Petrola, kakav je osećaj?
-Znači
mi, ali i kada nisam kapiten znam da je veći deo odgovornosti baš na
meni kao golmanu. Volim taj osećaj odgovornosti i ne predstavlja mi
opterećenje.
Očekivanja od prvenstva?
-Nadam
se da ćemo biti medju prve tri ekipe. Ispred nas su kao favoriti Naisa,
Knjaz, Dinamo, Kikinda, ali mislim da mi možemo da budemo bar treći.
Koju utakmicu nikad nećeš zaboraviti?
-Nikad
neću zaboraviti utakmicu u juniorskoj reprezentaciji kada smo u
Kragujevcu igrali kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Tada sam
debitovala, a branila sam kao da već branim 105 godina(smeh).
Poraz koji ti je teško pao?
-Protiv
Naise u finalu Kupa prošle sezone u Aleksandrovcu. Nismo imali nikakav
pritisak, a ušli smo loše, nekako plašljivo u utakmicu i izgubili je
lagano. Svima je teško pao taj poraz.
Ali ti ipak imaš osvojen Kup naše
zemlje?
-Da,
sa Radničkim. To je bila super ekipa, tada su igrale Marina Rokić,
Sladja Djerić, Tanja Vučković, Maja Lojpur, Ceca Ognjenović... Bila sam
u sastavu, ali nisam branila.
Može li da se živi od rukometa u Srbiji?
-Ne
može, nema šanse. Možeš da imaš za nešto osnovno, kao neki džeparac i
to može da traje dok si baš mlad, da ne tražiš od roditelja. Moje
ambicije vezane za odlazak u inostranstvo na nekoliko sezona su upravo
posledica toga. Kad moram tako da kažem, želim da unovčim svoj rad.
Ovde to nije moguće. Želim da se obezbedim na neki način, ne sad, ne
znam ni ja kako i koliko, ali da sve ide nekim normalnim tokom. Ne bih
volela da ostanem tamo da živim, vratila bih se ovde, pokrenula svoj
posao. Recimo otvorila bih salon i živela normalno od svog rada.
Šta te izbacuje iz ravnoteze?
-Kad
neko laže, to me najstrašnije iznervira. Teško mi je i kad se razočaram
u nekoga, to mi je najgore. Dosta ljudi upoznajem kroz rukomet, teško
se vezujem za ljude, treba mi vremena i onda se desi razočarenje. To mi
najteže pada.
A šta te nervira na terenu?
-Na
utakmici me nervira kad se ne bore! Ili kad neko udje na teren
preplašen, izgubljen, u fazonu imam samo 19 godina. Pa bas zato, igraš
Super ligu, evropska takmičenja i treseš se na terenu. To me izludjuje.
Pa i ja sam imala 19 godina, ali sam branila čini mi se bolje nego sad!
I to kad ne znaju da cene priliku. U njihovim godinama mene su slali na
dvojnu, sedela sam na klupi, baš sam imala jaku konkurenciju u
Radničkom (seniorske reprezentativke Sladja Djerić i Emina Krasnić). Ne
volim ni izgovore bilo koje vrste.
Čuli smo da dobro
pevaš?
-Ma gde dobro pevam(smeh). Iz bunara vadim pesme i to teške narodnjake!
Šta ne voliš kod sebe?
-Kod
mene sve može, tu sam za svakog, da pomognem, učinim, a to mi ne valja.
Kažem često ovo je bilo sad i nikad više, ali definitivno učim na
greškama.
Šta ti je dao, a šta uzeo
rukomet?
-Dao
mi je sve, a ništa mi nije uzeo(smeh). Upoznala sam mnogo ljudi,
ostvarila prijateljstva za ceo život... bukvalno gde god da odem imam
nekog. Onda, tu su putovanja koja nikad neću zaboraviti, sve to što smo
obišli, videli...(Francuska, Poljska, Italija, Slovačka, Madjarska,
Slovenija, Azurna obala...) Da ne igram rukomet verovatno ne bih to
sebi mogla da priuštim. Onda svake pripreme, u zemlji, inostranstvu
ostale su mi u lepom sećanju.
Šta te zanima osim rukometa?
-Po
struci sam fizioterapeut i sada stažiram u Beogradu. Imaju razumevanja
za moje obaveze, mogu da izostajem, ali sve nadoknadim. Nikad se ne
zna, mogu i to nekad da radim.
Tačno, ne zna se. Nekad možda. U skorije vreme nikako! Ko će onda da skida sve one lopte već vidjene u golu?!
Zorica Radojkovic
SERBIA 30.
CROATIA 30.
SLOVENIA 32.
BIH 22.
MACEDONIA 27K.
MONTENEGRO 6K.
ROMANIA 26.
