Rukometni svet u Srbiji je pre dvadesetak dana imao priliku da gleda elitu u Blacu. Mi imamo tu sreću da je član jednog od elitnih evropskih klubova i Rastko Stojković (27), pivotmen osvajača Kupa EHF, Nordhorna. Nekadašnji kružni napadač nekoliko beogradskih klubova, posle osvajanja titule sa Crvenom zvezdom, otisnuo se put Nemačke. Posle tri godine u najjačoj ligi na svetu, može se reći da je izgradio ime i uspeo da se izbori sa aždajama svetskog rukometa. O tome, o stvarima van terena, kao i o razlazu sa selektorom Srbije Jovicom Cvetkovićem i mogućnošću da zaigra za Srbiju u budućnosti, čitajte u našem „Intervju nedelje".

Zdravo, Rastko. Evo na kraju boravka u našoj zemlji želimo odgovor na pitanje - Šta se Nemcima najviše svidelo u Srbiji?

- Gostoprimstvo je bilo na nivou, ali su oni oduševljeni hranom. Danas su ih vodili na prase. Slistili su ga, kao da ga u životu nisu videli (smeh).

Čujemo da Nordhorn ima velikih finansijskih problema, da niste primili tri plate? Nagrada iz Doboja je podeljena između igrača kao kratkotrajna pomoć?

- Pošteno smo je osvojili, što da se ne podeli. Ima problema sa finansijama, ali ipak, to je veliki klub sa evropskim renomeom. Ubeđen sam, klub može imati probleme, trzavice, ali ne može da dođe u velike probleme, koji bi ga doveli do bankrota. Sve je to trenutna situacija, koja se premošćava. Do sada je sve bilo u redu. Na kraju krajeva, da je toliko loše, otišao bih odavde. Imam vere da će se stvari promeniti.

Prošle sezone ste za dlaku ostali bez plasmana u Ligu šampiona. Nekar Loven je ipak na kraju bio četvrti, a vi peti?

- Tako je, za malo. Mislim da je ovo bolje za klub, jer Liga šampilona nosi troškove koje oni ne bi mogli da istrpe. Postoje najave sponzora koji bi trebali doći. Završiće se i hala od 10000 kapaciteta  u susednom gradu u naredne dve godine, tako da bi sve to trebalo da procveta I bude još bolje. Sve će to doći na svoje.

Kakvi su tvoji planovi, a šta ambicije kluba. Jel se poklapate?

- U ovom trenutku, Nordhorn mi je pružio odskočnu dasku, da  osvojim prvi trofej u Evropi, da donekle izgradim svoje ime u Bundesligi, gde sada ljudi znaju za mene. Nisam sporedna uloga u ekipi, već igram. To mi je Nordhorn omogućio. On je daleko od osvajanja nemačke lige, ali eto, videćemo šta će biti u budućnosti.

Kako si se snašao privatno. Da li ti odgovara grad kao grad?

- Privatno, ne znam da li bih mogao da nađem bolje mesto za sebe I svoju porodicu. Mesto je na granici sa Holandijom. Svi voze bicikle, izuzetno je mirno za porodicu, sve je ravno. Vojvodina je smešna.  Mir, tišina. Svi igrači su dobili od kluba kuće I automobile. Toyota nam je sponzor. Prve godine, pošto sam ja dete iz Beograda, a šta zna dete šta je selo, uzeo sam stan. Toliko su mi se smejali da sam posle godinu dana i ja uzeo kuću. Bio sam primoran, što zbog njih, što zbog moje žene koja je odrasla u kući. Imam kuću sa dvorištem i garažom. Posle osam sati uveče na ulici nema nikoga. Pravo mesto za porodični život. Za momka je katastrofa.

Kako izdržavaš napore Bundeslige? Budući da igraš na specifičnoj poziciji, pitaćemo te, od koga si dobio najveće batine? 

- Teško. Najveće batine koje ja pamtim, nisu bile od jednog igrača, već od ekipe Lemga kada sam igrao u Fulingenu prve godine. Znači, ljudi su me prebili, bukvalno! Tukli su me I rukama I nogama. Te batine nikada neću zaboraviti. Slomili su mi ruku. Ne znam ni kada se to desilo, samo je počela da otiče u drugom poluvremenu. Prebili su me kao mačku. Odigrao sam do kraja, jer sam bio lud, jer je bila debitantska sezona, dokazivanje. U toj ekipi su bili Zerbe, Švarcer, Jiha. To nikada neću zaboraviti, iako, ove kreće četvrta sezona od te utakmice.

Ko je najbolji pivotmen?

- Sigurno je da tu ima puno dobrih igrača I da su tu nijanse, ali ako bih morao da biram, izabrao bih Žila. Skandinavsk rukomet nije po mom ukusu, Žil liči više na naš rukomet, pivotmena koji bije I razbija, nosi na leđima. Naravno, to su nijanse. Tu su i Alm, i Knudsen, ima puno sjajnih pivotmena.

Kako se čovek navikne na pune hale?

- To je prelep doživljaj. Svaku utakmicu koju igramo u Nordhornu dođe 4200 gledalaca, ful kapacitet.  Ako budem ikada otišao iz Nemačke, to će mi najviše nedostajati. Uvek ti skandiraju ime. Ljudi obožavaju rukomet,  žive za to. To nije fraza. Njima to toliko znači. Imate ljudi kojima je dolazak na utakmicu glavna preokupacija. Njegov statusni simbol je da je on bio pored klupe, da se druži sa igračima, da uđe u VIP. To je ono što odvaja Nemačku. To nema nigde drugde. Igrali smo finale Kupa EHF, gde je u Kopenhagenu na tribinama bilo 1200 ljudi, od toga 600 navijača Nordhorna. Sjajna stvar...

Da li je manje mesto šansa da se profesionalci zbliže i privatno?

- Nema druženja, drugačiji je mentalitet. Kad pozovem nekog na kafu on mi kaže - Pa gde ću na kafu, kad mogu da je popijem kući. Majstore, u tome je problem, neću da pijem sam, ko duh. Hoću da čujem graju, da vidim nekog. Nažalost, ne dešava se ni u kafiću ništa. Tako ja I Šprem (Goran Šprem), dok nam nisu žene tu provodimo dane sami. Sad malo sa klincima, ženama, funkcionišemo. Nema toga, kao kod nas, gde se družimo posle treninga, popijemo kaficu, pričamo.

Nije namera BH-a da od ovog intervjua pravi žute strane, ali eto, bilo bi interesantno čuti tvoju stranu priče o odstranjivanju iz reprezentacije posle utakmice kvalifikacija na Farskim Ostrvima.

- Svako snosi odgovornost za svoje postupke. Svako ima prava na svoj izbor, ali nema prava na omalovažavanje drugih. Selektor i ja imamo totalno drugačiji pogled na rukomet. To selektoru ne odgovara. Razišli smo se, kako smo se razišli. Želim svu sreću našoj reprezentaciji I našem rukometu, pre svega zbog podizanja sporta u našoj zemlji, da bi neki klinci na lakši način mogli da odu preko, da naprave karijere, ostvare se.  Žao mi je što ne mogu da pomognem, ali eto, tako je.

Da li ti nedostaje reprezentacija? Nisi izgradio ime preko nje i nije ti pomogla da se prodaš.  Koliko ti fali igranje za Srbiju?

- Nisam se prodao preko reprezentacije. Ne fali mi reprezentacija sa te strane. Ja sam svoj dečački san ispunio, meni je himna svirala I ja sam stajao mirno. Zbog nekih ličnih stavova, ja nisam tu.

Imaš 27 godina. Da li ćeš u budućnosti biti tu?

- To je malo škakljivo pitanje.

Dobro, da li ćeš igrati za reprezentaciju dok je selektor Jovica Cvetković?

- Ne, sigurno. Sve I da me pozove, što je opet, ravno nemogućem, i tako, ne bih se odazvao. Suviše su različiti životni stavovi, razmišljanja, tako da ne bih to ponovo sebi da radim.

Video si grupu za Svetsko prvenstvo. Danska, Norveška i Egipat  jesu premostive prepreke?

- Moje mišljenje je da će biti jako teško. Ne znam koliko znamo o kvalitetima norveške selekcije. Igram sa dva sjajna Norvežanina u klubu. Oni su fizički neverovatno potkovani. Nadam se da ćemo taktički uspeti da ih nadmudrimo.

Da li pratiš srpski rukomet?

- Po malo. Internet u srpskom rukometu je jako slab. Na Balkan-Handballu je sve što možeš da pročitaš o rukometu, a on je više orijentisan na Evropu. Svi moji prijatelji igraju u inostranstvu, a teško je doći do novina u tako malom mestu.

Sa kim se najviše družiš iz rukometnog sveta?

- Boris Stanković, Nikola Manojlović, Damjan Blečić, Goran Cvetković, to su moji prijatelji iz detinjstva, sa kojima sam krenuo da igram, a kasnije smo igrali u Zvezdi i ostali bliski. Ne bih voleo nekoga da zaboravim. Naravno, tu su I momci iz PKB-a. Sad se vratio i naš bivši trener, Nele. Naravno, tu je Uške Radosavljević I mnogi drugi ljudi koje volim da vidim kada sam u Beogradu.

Ovog septembra se navršavaju četiri godine od sjajne pobede Crvene zvezde nad Celjem u Ligi šampiona, tada zvaničnim šampionom Evrope. Kako gledaš na taj period? Nije bilo tako davno. To je poslednja velika pobeda nekog srpskog kluba u Evropi.

- Gledam kao na jedan od najlepših perioda u mom životu. Kada smo pušili pobedničke tompuse ja I Nikola Manojlović. Gledam na to kao poslednju godinu gde smo igrali iz ljubavi. Sve ovo što sada igramo, trčimo, ginemo, to radimo zbog obezb eđenja budućnosti, ali to što se odvijalo te dve godine u Zvezdi, to druženje, kada smo preživljavali mesečno sa 100 eura, gde po godinu dana nismo primali novac, pa smo ipak dolazili na treninge i družili se, to je jedan sjajan period, koga se rado sećam.

I na kraju nećemo propustiti šansu da te pitamo - Kako ti se sviđa Balkan-Handball.com. Da li nas pratiš?

- Vi ste jedna pozitivna stvar za rukomet. Jedina mogućnost praćenja rukometa u Srbiji i ostalim EX-yu zemljama.  Toliko su klubovi lenji po tom pitanju, da ste nam vi jedina šansa da saznamo nešto više.

ŽIKA BOGDANOVIĆ