Sasvim slučajno, pre pet-šest godina, naleteo sam na nekom portalu na pričicu koja sledi i od tog trenutka sam verovatno samo čekao priliku kada ću je copy-paste dalje u svrhu onoga što hoću da kažem. Nažalost, ne sećam se imena autora tog teksta (rado bih ga častio pićem), ali se uopšte ne stidim da je iskoristim. By the way, kasnije sam je nalazio u raznim varijantama, više ili manje izmenjenu, ali sam odlučio da za mene sačuvam originalnu verziju, minimalno prilagođenu.
U jednom kavezu nalazi se pet majmuna. Jednoga dana čuvar postavi na vrh kaveza bananu, a ispod nje uske stepenice kojima se jedino može doći do njih. Veoma brzo jedan od majmuna "pljune" u ruke i počne da se pentra. U tom trenutku, čuvar uzima crevo i ledenom vodom istušira ostalu četvoricu majmuna. Onda postavi novu bananu na vrh kaveza i čim neki od Darvinovih predaka krene uz stepenice ka njoj, počne tuširanje ostale četvorice. Posle nekoliko uzastopno ponovljenih polivanja vodom, kada bilo koji od majmuna krene ka banani, ostala četvorica se bacaju na njega i pokušavaju da ga proverenom efikasnom metodom spreče u tome (uvošte ga, prebiju, satru od batina…) Onda jednog dana ZOO zameni jednog od majmuna iz kaveza, novim. Naravno, ambiciozni novajlija odmah kreće ka banani, a ostala četvorica krenu da ga lemaju. Dva-tri pokušaja i rookie odustaje od lova. Uskoro ZOO zameni još jednog majmuna. Pretpostavljate i ovaj pokušava da dođe do banane, ali se tri stara i onaj novi majmun bacaju na njega i počinje "obrađivanje". Novi majmun sa još trojicom bije pridošlicu bez nekog posebnog saznanja, zašto to radi, ali počinje da se navikava na to (možda i uživa?). Zatim se priča ponavlja i u jednom momentu u kavezu se nalazi pet novih majmuna koji nikada nisu doživeli kaznu tuširanja ledenom vodom. Ipak, kada nekoga od njih zamenimo "supernovim" i kada ovaj krene ka legendarnoj banani, sva četvorica se bacaju na njega i prebiju ga kao vola, jer po njihovom saznanju, tako se ovde uvek radilo i tako je jedino ispravno.
Jednoga dana, čuvar ode u penziju i više niko ne ume da objasni zašto majmuni tuku one koji krenu po hranu.
Gde se u ovoj pričici može prepoznati (makedonski) rukomet? Ili drugim rečima, zašto su još uvek, u zemji u kojoj je jedini sport čiji se rezultati ukrašavaju sa "istorijskim", a akteri su heroji i idoli, klubovi zarobljeni negde u rukometnoj praistoriji? Strah od promena? Strah da ih možda ne promene? Slepo verovanje u sistem koji su smislili neki pametniji, uzdanje u tradiciju ili verovanje da smo jos uvek potomci škole, koja je mozda nekada važila za najjaču u Evropi?
Stanje je takvo je uglavnom svaka nova ideja, svaki pokušaj da se nešto promeni (posebno ako za to treba da se izdvoji koja kinta) doživi sudbinu majmuna, koji je upravo stigao u legendarni kavez. Ovde je ustaljen sistem rada, smišljen još u doba Bratstva i Jedinstva, i naravno, jedino to može, pardon, sme da funkcioniše. Jedino što sve slabije pali ovih dana jeste žicanje love od sve ređih i sve manjih sponzora.
Problem, i to veliki postoji, ali niko još nije krenuo u ozbiljnije rešavanje. Ne znamo ni da li neko uopšte ima snage i viziju da se vrati na početak priče i sve promeni iz korena. Sve se uglavnom svodi na lociranje, a ne na rešavanje problema. Omiljeni alibi je keš, main target traženje love, kao da bi ona pričica "dajte pare, a dalje mi znamo" trebalo da bude dovoljna da ubedi sponzore da ulete u vodu u kojoj plivaju i velike ajkule, ali i one manje, ipak jednako pohlepne ribe.
Era velikih sponzora polako ide u istoriju. Još uvek (hvala Bogu) ima par njih, ali fakat velike firme imaju i preča posla i druge probleme, a sistem finansiranja iz doba propalog socijalizma je davno ispričana bajka.
Primera ima i previše. Evo vam ga, najsvežiji: Kometal G. Petrov. Tri puta finale Liga šampiona od 2000, jednom prvak Evrope. Klub koji je sakupio 50.000 ljudi na trgu, sada nema nista svoje, čak ni vitrinu u kojoj bi spremio sve trofeje koje je osvoijo, dok je imao moćnog sponzora. Nije iskoristio svojih pet minuta slave. Na kraju nije mogao čak ni da pokloni svoj "brand" nekome u zamenu za spas. Sve se srušilo u jednom trenutku, onog jutra kada se jedini sponzor probudio sa spoznajom da mu je dosta.
Uzalud trazimo svetlo spasa u jedina dva kluba, koji bar ovde na Balkanu nesto vrede. Oni su ovde tek koliko da se sve ne bi raspalo na elemente, koje je potom nemoguće sastaviti. Zaobiđemo li njih, upašćemo u vremenski vrtlog i naći se u sasvim drugom filmu.
I normalno, kad jednom izgubite korak sa vremenom, onda je veoma teško, gotovo nemoguće, vratiti se u igru. A kako bi drugačije, kada svim ostalim klubovma ne možete ni da objasnite da je normalno da u 2009. godini imaju, na primer, web site ("oni su sasvim lepo živeli i bez njega") ili izveštaje, ili sačuvaj bože, live score sa utamica, recimo iz domaćeg šampionata (ha-ha-haa!). Pa, oni se čak i ne trude da objave kada i gde igraju, da bi ljudi (njih par stotina) došli da ih gledaju. Svaka cast izuzecima, ali su oni ovde tek koliko da iskoristim onu otrcanu frazu o potvrdi pravila.
To su principi rada po kojima je kompjuterska statistika sa utakmica glupost i nešto na šta ne treba traćiti vreme, a posebno novac. Lepo je njima da kuckaju zapisnike na antologijskim pisaćim strojevima koje su verovatno ostali u upotrebi jedino u rukometu, a kopiraju efikasnom analognom tehnologijom poznatom pod nazivom "indigo".
A ono o marketingu, fun shopu, press konferencijama, portparolima, klupskoj statistici, istoriji, edukaciji trenera i mlađih kategorija igrača, imidzu kluba i igrača, štampanje brošura, postera, knjiga, pa ako hoćete pretvaranja ovog sporta (kluba) u isplativi biznis (zašto ne?) ili u najmanju ruku pravljenja privlačnijim za sponzore, i još hiljadu stvari koje su već izmišljene …to će još godinama prolaziti kao majmun iz priče.
Za sada, promena banane na vrhu stepenica novim, sasvim je dovoljna promena da bi se opstalo na sceni, a to je hmm.. najvažnije??
