Sezoni je konačno kraj. Iako se ona klupska završila pre mesec dana, reprezentativna, ona koja više zanima običan svet, na izmaku je, a tako i naše novinarske snage. Od „smrti rukometa“, toliko se toga nagomilalo za priču i analizu da je najbolje da izvučemo samo neke poente i ostavimo zaboravnoj istoriji da da sud o svemu. Prvo, istraživanje koje smo radili o posećenosti rukometnih sajtova na Webu, obradovalo je sve ljude kojima je BH na srcu i u bookmarku. Da ne kukamo više, kako nema para, sponzora i oglašivača, mogu da zaključim da onaj ko u u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" radi nešto na internetu, i ne radi za novac, već za statistiku. A kada je već tako, biti 26. na svetu ili ono što bolje zvuči, sedmi sajt koji se bavi proizvodnjom rukometnih informacija na planeti, zvuči jako dobro i predstavlja veliku satisfakciju za našu malu redakciju i dokaz da je sve što smo radili tokom ovih 28 meseci, vredelo. Zato u iščekivanju virtualnog „Ujka Sema“, hvala, pre svega mojoj porodici i "boljoj polovini" BH-a, Zoki Radojković, a zatim i svima onima koji su u ove dve godine pisali sa nama (Kristina, Aleksandra, Borjan, Darko, itd), došaptavali, bodrili kada je bilo teško, slali informacije i želeli nam dobro, verujući da radimo dobro.
Krvavih očiju nakon nekoliko noći kratkog sna, računanja i kopanja po svim mogućim bazama linkova, novim ili ugaslim, ne mogu da kažem kako je situacija na rukometnom webu sjajna. Pregledao sam preko 300 sajtova, blogova ili naprosto, statičnih stranica, koje i ne zaslužuju da se zovu sajtom. Ima dobrih, malo je odličnih, kao na primer sajtovi, „našeg Mančestera“ – Kila, Hamburga ili handball-world-a. Iako nema dizajnerski najsrećnije rešenje, HW je ono što bih voleo da jednog dana bude BH. Sajt sa budžetom, kvalitetnim novinarima-saradnicima, fotoreporterima, livescore opcijama i pre svega, prvo, ozbiljnim rukometnim okruženjem, gde se teme nameću same i priča o rukometu, bez zadrške, prećutkivanja ili u grču od nedorasle i većinski, neobrazovane rukometne javnosti regiona. Dakle, nije problem samo, otprilike, 100 puta manji budžet od Nemaca, njega ćemo nadomestiti nekako rukama na tastaturi rashodovanih laptopova-igračaka. Problem je i publika. A publiku, iako smo to laički na početku verovali, ni igrači, pa ni mi, ne možemo da menjamo.
Kakva je budućnost BH-a? Ovo pitanje svakoga jutra postavljam sebi i nemam neki decidan odgovor. Čovek ozračen od tastature, ponekad slabo rasuđuje. Na radnom stolu u papirima, stoji ono kako bi sve „trebalo da izgleda“, ideje, planovi, akcije, stopirane, ali stoji i BINGO listić. Pa, ako kojim slučajem dobijemo, poklonićemo taj Balkan-Handball.com, koji će tada biti u TOP 5 sajtova na svetu, poklonićemo ga i našim prijateljima, a i našim neprijateljima, kojih ima sve više. To je valjda dokaz da vredimo na brdovitom Balkanu. Da nestanemo? Zar ne bi bila tragedija baciti ovih 3000 tekstova u Dunav? Ako se ugasi Balkan-Handball.com, kao što je u Sloveniji nestao „Zicer“ i pre njega, mnogo pokušaja rukometnih sajtova na ovim prostorima, poslaćemo poruku da ovde nema šanse. A šanse mora da ima, pa i preko naših leđa. Nije moje da pričam, ali kada nešto osvane na BH, to je sutra u mađarskom Nemzetiju, slovenačkom Siolu, makedonskom Sportu, bosanskom SportSport-u, bez potpisa na polovini srpskih prepisivačkih „BETA TANJUG“ sajtova, a sve češće i španskim, pa skandinavskim medijima. Zar to nije nešto što treba svima nama, rukometnoj komuni sa ove geografske širine?
Svet je zahvatila pandemija izmišljenog svinjskog gripa, a Balkan, doduše, ne prvi put, ovog, selektorskog. U aprilu je otišao Dinčić sa klupe Srbije, pa onda Pori sa klupe slovenačkih žena, a Gligorov dva dana pred baraž za SP sa klupe makedonskih. Toliko hvaljeni Zovko je jedva opstao na klupi Hrvatica. Zamenu su mu već bili našli, pa povukli reč. Linu Červara su jedva čekali da presele u Makedoniju, doduše, više novinari nego bilo ko. Ali, reći će neko, HDZ, katolička crkva i kao sedmi razlog „rezultati“, ostavili su „malog čoveka iz Istre, pred kim igrači prevrću oči i koji ne zna šta priča na time-out-u“ na klupi vicešampiona sveta za još jedan napad na evropski vrh u Austriji. U međuvremenu, posle najvećeg uspeha, objektivno, u ravni hrvatskog srebra sa SP, makedonskog drugog kruga i pobeda u Varaždinu nad TOP reprezentacijama, javnost se obrušila na Temelkovskog u Makedoniji. Makedonija verovatno u narednih 10 godina neće ponoviti takav rezultat, ali da nije bilo Filipa Lazarova i povodljivog Temelkovskog, Makedonci bi verovatno osvojili medalju. Tako, da, sada, posle neuspeha u kvalifikacijama za EP, čekamo da i „brkajliju“ obori grip. I to nije sve! Halidu Demiroviću u Bosni je omča oko vrata već godinama, a već su ga videli obešenog, da kojim slučajem nije pobedio Srbiju u „Skenderiji“ u martu. Mada, sada posle poslednjeg mesta na Mediteranskim Igrama, opet će se pritegnuti kanap. "Srećom", pa Bosanci nemaju žensku reprezentaciju. Više ne znam, ko je kome selektor, a ko kome pomoćnik i V.D u ženskoj reprezentaciji Crne Gore, tako da preskaćem detaljnije uplitanje. Miro Požun više nije selektor Slovenaca posle juna, tako da je i tu konkurs otvoren. Tu je sada, neočekivano, upao i Jovica Cvetković. Ne želeći da branim ni selektora, a ni UO, jer je u zadnjih mesec dana, i onaj ko nije želeo, čuo sve napade i odbrane u žutoj štampi, kao neko ko nije srećan kada Srbija odigra nerešeno u Švajcarskoj, jer misli da mora da pobedi, voleo bih da branim princip rada na duge staze. Kažem, voleo bih. Nekada Johanson, sada Brant, Vilbek, Onesta, Červar, Breivik, itd, mada je to ispričana priča. Ovaj naš Balkan, neumoljiv prema talentu koji poseduje, ima tu univerzalnu falinku da lomi preko kolena i ne gleda u budućnost. Hteli bismo i mi tako, ali na kraju, ipak ispadne da ne možemo. Niko ne zna zašto, dok su osmesi na slikama i priče o olimpijskim ciklusima još uvek sveže. Mnogo je prepametnih, mnogo je legendi, mnogo je neobrazovanih, mnogo staromodnih i mnogo sujetnih. A, i mnogo je kombinacije svih ovih osobina. U tome je razlika između „nas“ i „njih“.
