Balkan-Handball.com

KOLUMNA Rastka Stojkovića: Kada ćemo početi „od sebe“?

Francuska – Norveška je bila utakmica koja predstavlja vrhunac rukometa, sporta kojim se bavimo, sve ono čemu treba da težimo. Ta brzina, ta snaga, ta odlučnost, sistemi igre koji su neverovatni. Jedna od boljih utakmica koje sam gledao u životu, ako ne i najbolja. Nešto čemu se divim. Kada pričamo o sistemima, kako su Norvežani uspeli da u poslednjih 4-5 godina izgrade reprezentaciju svojim načinom treninga, odlučnošću, način na koji komuniciraju na tajm-autu, to izaziva oduševljenje kod svakog profesionalnog sportiste.

Francuzi su odigrali fenomenalnu utakmicu, ali nisu mogli da pariraju tom tempu i snazi s kojom su igrali u 6-0 odbrani koja je funkcionisala do savršenstva i golmanom koji im je pružio podršku na kraju. To se gradi, to se ne dobija preko noći. Nisu dobili te mlade igrače tako što su sve pustili niz vodu i čekali da fizioterapeut mora da krpi dres jednom reprezentativcu koji mora da pauzira 15 minuta na jednoj utakmici da bi sačekao drugi komplet dresova. To je nešto što ne valja u samom sistemu funkcionisanja našeg Saveza, a ono što ljudi zanemaruju. Nije to odlučujuće, ali to je ono što kvari sve. Uspostavljanje sistema ide od glave. Nije to „dođi, trči za loptom i igraj“. Ona floskula kojom smo se uvek gađali „počni uvek od sebe“, nažalost, ne funkcioniše kod ljudi iz Saveza.

Uglavnom ljudi koji su govorili i pričali „počni od sebe, šta si ti uradio“, nikada od sebe počeli nisu. Ljudski je grešiti, ali ljudski je i priznati da grešiš, da neke stvari nisi uspeo da napraviš dugi niz godina. Kao neko ko je gledao tu utakmicu, i čija se deca, glupo je reći, nažalost bave rukometom, jer to deca vole i naučila su pored mene, bilo mi je žao da ih pustim na sledeći trening. Nisu krivi treneri koji rade sa tom decom, već ljudi koji bi trebalo da ih edukuju i vode jednog dana. Mi u ovom sistemu sporta nikada nećemo stići na ovaj norveški nivo, ali nikada. A zar to nije ono što želimo, da budemo najbolji? Ovaj nivo je toliko daleko od nas u ovom sistemu funkcionisanja, a to ljudi iz Saveza neće da prihvate. Neće da prihvate svoju odgovornost za ovo što se dešava i nisu je prihvatali godinama. Uvek su bili krivi igrači, koji na kraju dolaze u jedno rasulo, u sistem koji apsolutno ne funkcioniše. Ne funkcioniše i ne može da da rezultat, a igrači ne uspostavljaju sistem. Naša glavna floskula je bila „koliko ćemo para morati da damo na psihijatre da se lečimo posle svakog tog turnira i svega onoga što se dešava tamo?“.

Šta treba dalje da se dešava? Stvarno ne znam da li će neko iz vrha prihvatiti odgovornost za to što godinama ne uspeva da izgradi neki sistem. Da li je neko iz Saveza svestan kada ćemo mi imati sledećeg Sagosena ili ga možda imamo u Petru Nenadiću koji je to što jeste, ali njega tu nema. Ne njegovom krivicom, nego krivicom ljudi iz Saveza. Kada neko od igrača dođe, on ne valja, on je loš. Krivica se svaljuje na igrače. Ti ljudi trebaju da se pitaju gde je tu njihova odgovornost. Zbog čega se dešava za vreme njihove vladavine, poslednjih 10-12 godina? Zašto su ljudi koji su dobijali priliku da vode reprezentaciju, treneri bez iskustva ili jako malo iskustva? Gde je edukacija ljudi koji treba da vode mlađe kategorije i da grade ovaj sport? Kada ćemo krenuti na bolje? Ili ćemo sedeti i čekati da propadne sve do kraja. Da li kao roditelj treba da na nekoga apelujem da neko popravi ovaj sport da moje dete ima šansu da se bavim nečim što voli?

KOLUMNA Rastka Stojkovića: Pivotmeni, bravo!

Doćićemo do toga da deca koja vole rukomet moraju da beže na odbojku i košarku, gde sistem funkcioniše i postoji. Ne znam koliko su oni na to spremni, da se dohvate svojih reči, da počnu od sebe, da vide gde greše i koliko dugo to traje. Nažalost, mislim da se to neće desiti, a mi ćemo i dalje navijati za svoje prijatelje, drugare, kolege na terenu, saučestvovati u njihovim mukama, stajati uz njih jer smo sve to prošli i znamo da im nije lako. Nekada je dovoljna i ta podrška, da ti ljudi znaju da je neko uz njih i da veruje u njihove kvalitete. Sve ostalo što im se dešava, znam da će izdržati. Sve ovo pišem jer volim rukomet, volimo naš sport, sve nam je dao, i jednostavno jako je teško gledati kako ga neko drugi urušava.

Mislim da je vreme da se ljudi iz Saveza, koji su se pokazali kao neko be vizije i mogućnosti da naprave nešto dobro, sami povuku i odu! Jer…kao što su mnogo puta igračima koji su bili na udaru zbog njihovih promašaja… REPREZENTACIJA JE IZNAD SVEGA!

2 Comments

  1. бака Штрумпф

    13/01/2020 at 23:24

    U Rukometnom savezu verovatno smatraju da polazak od sebe znači isključivo od onih koji su najmanje krivi. A seku sebi granu na kojoj sede – već 20 godina. Ali neće još dugo. Ovim rezultatom na EP2020 zakucali su poslednje čavle sebi u kovčeg.

  2. Dražen Pavić

    14/01/2020 at 01:52

    Pa lepo si rekao „POČNIMO OD SEBE“ igraš u anomaliji našeg rukometa, gde se sve svodi na silu! Niko ne sme da ti svira korake, sudije vas se boje, delegati još više, a supervizori ne smeju ni da dođu!

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *