Pričamo već danima u Zagrebu kako više „nije to taj osećaj biti na velikom takmičenju“. Nadgornjavamo se u mišljenjima, hrvatske i srpske kolege, kako je energija na ovom turniru apsolutno neuporediva sa onim što se imalo 2009 ili 2018. godine kada je Hrvatska takođe gostila najbolje rukometaše („ma tada je sve pucalo“). I stvarno, do juče, to je bio jedan turnir koji bi brzo otišao u zaborav, tamo gde su kao posledica januarske hiperprodukcije poslednjih 30 godina ostale mnoge utakmice i trenutni heroji. Onda kao korektiv, stavimo i godine, pa dodamo da više nismo tako mladi, da je puno već puta pređeno u karijerama i da se novinarski nerv ne pali više na svaku grimasu i izgubljenu loptu. A možda je i trenutak takav, politički, društveni, globalni…
I sve je to tako, svaka teorija je pila vodu do utorka popodne, dok nam rukomet nije isporučio 120 minuta ludila i probudio sve u nama. To je to. Sve se probudilo. Ne možeš baš ni da napraviš scenario za ovakve utakmice. Ne možeš baš da napišeš da će neko završiti tekmu sa 5:0, da će u junake pobede izaći oni koji su imali „gore-dole“ u dresu reprezentacije. Ivan Pešić, taj vunderkind hrvatskog rukometa, dečko koji je šaltan kao menjač Yuga 45 od prvog do trećeg golmana repke u ovih 15 godina (a onda u rikverc i zaborav) na beogradskoj Gazeli u sred špica i sa dva lančana sudara na 200 metara. Od pakla do raja i nazad, a sada opet na vrhu, kako i treba. Slično i Marin Šipić, čija je karijera išla iz drugog plana, uvek pod lupom zbog manjka defanzive, gabarita koji ga ne stavljaju u određeni kalup potreban i popularan na tržištu.
„Pa neće valjda ovo biti poslednje šta je uradio u karijeri?“, ali eto vratilo mu se za to što se igra i sa rupturom, onaj sedmerac na kraju i šansa da osvoji još jednu medalju. Na kameri se ne vidi, ali treba znati koliko se Ivan Martinović iza klupe osposobljavao da izdrži do kraja, vukao nogu, pravio grimase, delovalo je u nekim trenucima da nema šanse da će više videti teren, kao Mandić sa slomljenom šakom koji ostaje na terenu….takve stvari zaslužuje neverovatan respekt, a nagrada je stigla.
A Mađari…još uvek čekamo taj veliki meč koji će oni da dobiju. Sve je super, sve je krasno, ima mesa, ima glave, ima stamine, ima brzine, ali brate pobedite nekada kada treba. Pobedite nekada jednu veliku utakmicu kada je stani-pani da bi vas smatrali velikom reprezentacijom. Ovako ostaju „šampioni drugog ešalona“ već 10 godina, a face se menjaju, mentalitet ne… uprkos toliko novca i ljubavi koju imaju preko kezilabdi. Još ima Mađarska šta da kaže, ova generacija ima puno toga pred sobom, ali ovakve šanse se ne nude svaki dan…
Od Egipćana nismo uzimali izjave. Nismo imali srca. I Arapi plaču. Ne da plaču, ridaju. Za razliku od Mađara kod kojih je na licima maltene bio poker face, kao da je 16. kolo Čurgo – Mezokovedi, Egipćani su se raspali i ne grešim ako kažem da imaju nepodeljene simpatije celog rukometnog sveta. Kako igraju, kako izgledaju, kako se ponašaju, devet igrača iz domaće lige, malo peska na ovaj naš evropski beton, stvarno im želim da osvoje tu medalju kad se budu najmanje nadali, a imaju podlogu za to, mladi su, biće dobrih godina i godina.
I sada ono što je projektovano kada je žreb bio obelodanjen. Hrvatska – Francuska u Areni. Pre 16 godina odigrano je jedno od najvažnijih finala u istoriji rukometa. Na istom mestu. Samo su novinari, umesto u golubarniku, bili „court seat“ saučesnici čudesne utakmice i primopredaje kraljevskog prestola iz Splita u Trogir, sa Balića na Karabatića. No, pričaćemo i o tome…
