Postoje mnogi momenti koje publika ne vidi. To su momenti koji ne ulaze ni u jednu statistiku, ne broje se i navijačima i publici nisu vidljiv segment, a odnose se na sve to neophodno da jedan reprezentativac ostvari svoj san i otpeva himnu svoje zemlje, zagrljen na terenu zajedno sa svojim kolegama reprezentativcima, pred sam početak utakmice.
On ne počinje pozivom selektora. On obično počinje u 9:17 ujutru nekog četvrtka u nekoj školi na nekom terenu, kada se prvi put uzela rukometna lopta u ruke. Tog dana kada je prvi put bačena ka golu, kada je rukomet ušao u krvotok, tada je gotovo neprimetno počela ta nevidljiva borba. Borba bez publike da obučeš dres svoje otadžbine. Da obučeš dres sa grbom na grudima i prezimenom svojih roditelja na leđima. Da otpevaš himnu svoje otadžbine pre utakmice.
Godine prolaze, generacije se menjaju, od 30–40 ekipa u svojoj generaciji i preko 500 istih kao ti koji svi sanjaju taj isti momenat, dolaziš do momenta da shvataš da jedna generacija ne čini A reprezentativni tim. Shvataš da je širina reprezentacije nekih 15 do 18 generacija, da je to hiljade nekada dečaka, sada muškaraca koji sanjaju isti san, koji se bore za iste stvari, koji imaju isti san. Boriš se svakodnevno, prvo sam protiv sebe, a kasnije protiv svega i svih onih koji stoje na putu ostvarenja tog sna.
Prestaješ da brojiš sate u dvorani, kilograme u teretani, kilometre na trčanju. Nijedan grad ti nije daleko, nijedan let nije prerano, nijedno sedište neudobno. Shvataš da je stajanje u mestu najveći neprijatelj, a sedenje na klupi neprijatelj broj jedan. Borba sa samim sobom gradi karakter, ne kod svih podjednako. Shvataš da ima samo 16 mesta na terenu dok se peva himna pred utakmicu. Bol postaje privremen, karakter se gradi postepeno. Shvataš da karakter nije otporan na spoljašnja delovanja, ruši se često. Ti ga iznova zidaš, zidaš ga sve čvršćim. Sve što nekada pukne i zaraste mora biti jače nego pre nego što je puklo, inače će pući ponovo, na istom mestu. Nema vremena za velike filozofije, nema velikih reči i prijatelja koji će te bodriti kada ti je teško, nema nikoga da te gura uzbrdo kada si umoran.
Shvataš da si uglavnom sam, da je borba neprestana i da si, od svih neprijatelja, sam sebi najveći. Shvataš da nema publike, da niko nije zapamtio onaj dan kada si ustao i sam otišao na trčanje, da niko nije ispratio kada si ostao posle treninga i šutnuo tih još 100, da nije bilo aplauza kada si podigao još jednom onih 120 kg. Borba bez publike i bez rezultata postaju ti sve važniji, jer shvataš da je put daleko važniji od rezultata.
Shvataš da je došao poziv selektora, da si na spisku. Od nekoliko hiljada muškaraca koji su nekada sanjali isto, ti si na spisku, ali na spisku od 24. U manje od 1%. Samo njih 16 peva himnu na terenu. Retko u kom poslu ti je saigrač i protivnik. Naučiš da u okviru tima samo najbolji opstaju, ali da je tim bitniji od pojedinca. Pronađeš u sebi još onih neotkrivenih 10%. Sumnjaš, strepiš, ne veruješ, ali nešto te gura napred. Polako shvataš da si jedan od onih dovoljno ludih, da si dovoljno dobar, da vrediš da staneš ispred otadžbine, da obučeš taj dres i da ga nosiš ponosno u borbi.
Došla je neka sreda, neki spisak od 16 muškaraca na kome je i tvoje ime i prezime tvojih roditelja. Nikoga nema da navija u hotelu, daleko od kuće, daleko od porodice, dece i prijatelja. Nikoga da ti se zahvali što si svoje vreme sa porodicom i prijateljima zamenio da se boriš za spisak od 16. Znaš i sam da ne mora niko, da je dovoljno da se setiš puta i da se setiš da je to sve borba bez publike. Znaš šta te čeka sutra, da sutra živiš svoj san. Spakuješ pažljivo stvari, proveriš sve po tri puta i kreneš ka toj nekoj dvorani daleko od kuće.
Dok se voziš ka dvorani, gledaš po autobusu i shvataš da si, u stvari, sa porodicom i prijateljima, da nemaš nikoga trenutno bližeg i vrednijeg od tih ljudi. Shvatiš da su svi oni prošli sve to što si i ti morao da bi bio tu.
Četvrtak je.
15. januar
18:00
Herning, Danska.
Počinje himna, shvataš da borba pred publikom tek počinje, da se od sada sve broji.
Preko puta tebe stoji Španija?
Kakva Španija.
Pusti samo neka počne utakmica.
