Šest meseci od otvaranja hale „Pionir“, arhitektonskog majstorluka legendarnog para Ljiljane i Dragoljuba Bakića, decembra 1973. godine jugoslovenski rukomet je proslavio svoje drugo veliko zlato. Nakon olimpijskog zlata iz Minhena godinu dana ranije, onog Štenclovog, i dame su kao domaći tim pod svodovima ove hale ponele najsjajnije medalje koje su specijalno za to prvenstvo izrađene u milanskoj radionici Bertoni po ideji vizualnog kreatora celog Prvenstva, karikaturiste i slikara Aleksandra Daskalovića. U tom trenutku su svedočile spoju sporta, umetnosti i društvenog napretka.
Da ne idem u serijal „kako je nekada to izgledalo“, vraćam se u „Pionir“ ili ti halu „Aleksandar Nikolić“ u ovo vreme. Rukomet se vratio u najpoznatiju beogradsku dvoranu posle gotovo 12 godina. Nisam mogao da naslutim tog 10. oktobra 2014. godine dok sam pred 5.000 duša izveštavao sa utakmice Srbije i Crne Gore u kvalifikacijama za EHF EURO 2016, da će pauza toliko dugo trajati, a nije da nije bilo naznaka. Partizan je zbog raznoraznih muka već odradio sezonu EHF Lige šampiona u Nišu, igrao je i u Vršcu (Valur Sigurdson sa 12 i Mikel Hansen sa pet golova u dresu AG-a uzeli dva boda u „Milenijumu“, a mi pratili to kao putujući cirkus), sišao sa ozbiljne scene. Ženski rukomet u gradu koji je imao klub trostrukog osvajača Kupa šampiona od 1976. do 1984 praktično je nestao. „Krstašice“ su nestale kao da nisu ni postojale. Simbolično, legendarni Profa Nikolić je samo godinu i po dana kasnije dobio svoju bistu u holu „Pionira“ i ime dvorane, a rukomet otišao daleko da se ne vrati.
Jedini pokušaj bila je zakazana i par meseci unapred najavljivanja utakmica Srbije i Hrvatske u okviru kvalifikacija za EHF EURO 2020 aprila 2019. godine. No, da su u srpskom društvu i sportu čuda moguća, uverili smo se tada kada su krenuli da zvone telefoni sa svih mogućih nivoa dva dana pre meča. Ukratko, košarkaši Budućnosti su morali da treniraju u hali u kojoj bi dan kasnije trebalo da igraju prvi meč finala ABA lige sa Zvezdom, a pošto je to na Gerfloru bilo nemoguće, rukomet je bukvalno 24 sata pre utakmice nacionalnih timova izbačen iz „Pionira“. Svi uključeni u organizaciju meča dobro se sećaju tog šminkanja Beogradske Arene preko noći, unošenja terena, golova, pravljenja media tribine, sve u nekoliko sati. Sportske izbeglice u prestonom gradu su zaintrigirale 8.000 ljudi i uz 120 akreditovanih novinara potvrdile da još nekoga zanima ovaj sport, pogotovo kada igraju Srbija i Hrvatska, ako već sportske moćnike u tom trenutku nije.
To je verovatno bio vrhunac ponižavanja jednog od najtrofejnijih i dalje najmasovnijih sportova u ovoj zemlji i najniža tačka koju smo dotakli tokom masovne histerije u kojoj nas i danas ubeđuju da u ovom gradu treba da postoji samo jedan dvoranski sport i ženska odbojka, a drugi neka izmisle novac, termine i sve ostalo. Trening ABA lige pobedio je utakmicu reprezentacije.
Što bi neki rekli „sve je to normalno“. I postade normalno.
Dok smo snimali film „1993“ o čuvenom finalu iz „Pionira“, neverovatnom rivalstvu jedne generacije Partizana i Zvezde, Neđinom golu i svim tim čudima tog neponovljivog vremena, morali smo da donesemo rukometne golove, jer oni više u hali nisu postojali. Tako je i u filmu snimljeno, golovi ulaze na „mala vrata“, nose ih Paša, stariji Perun, Neđa, pravi se novi 40×20 teren među košarkaškim i odbojkaškim linijama.
I evo, sada smo tu gde jesmo. Lepo je videti 2.000 ljudi na tribinama kada igraju deca. Lepo je igrati u klimatizovanoj hali rukomet, a ne u one dve „paklenice“ na koje smo navikli, Banjicu i Šumice. Atmosfera Prvenstva, svi ti ljudi koji podržavaju generaciju 2008 svih ovih dana, rodbina, prijatelji, pa i oni rukometni likovi koje više ne viđamo po halama, koji su se sklonili u ilegalu, pa svetske face, Gonzales, Apelgrin, Ribera, Vranješ, sve daje nadu da ovo neće biti više rukometna provincija. Stižu od septembra Berlin, Vesprem, Porto, ovo je prava uvertira za Ligu šampiona. Da se vratimo i opstanemo na mapi, naravno, potreban je novac. Novac će valjda i ponovo stvoriti know-how koji smo izgubili negde, nekako, usput, u svom tom osiromašenju u poslednjih 15 godina. Nemojte da vas lažu ili nemojte da se lažete. Nemamo više znanje da diktiramo trendove, ni da pretimo, ni da gledamo kroz i preko nekih drugih dok nam pričaju kako se prave igrači. Zato nam je Evropa stigla da vidimo gde smo, sa kakvom tehnikom, snagom i u kojoj brzini igraju klinci od Farskih ostrva do Balkana, a svaka pobeda, svaki bod je lepa i promotivna stvar. Ovi klinci su pravi „uzbunjivači javnosti“ na ovih 40 stepeni, raduje borbenost, posvećenost, timski duh, dug put je pred njima. Ništa se ne završava sa kadetskim uzrastom, bili mi prvi ili deseti, ne postoji smak sveta u omladinskom rukometu, ali svi navijamo da idu što dalje, da traje što duže…
