PIŠE: Žika Bogdanović
Sezona je gotova! Počinje OFF sezona u kojoj ćemo još slušati eho poslednjih vikenda juna 2026. godine. Ostaju za večnost upisani šampioni, a tragičari će lizati rane na letnjem suncu i pokušati dogodine ponovo.
Neću vam ništa novo reći o Kelnu. I po 12. put pod kupolama Lanxess Arene je biti bilo posebno. Ali Final4 nisu samo utakmice, to je doživljaj da si kod kuće. Dok šetaš gradom ne postoji trenutak da ne vidiš nešto rukometno, navijači, legende, prijatelji, ređaju se kao na traci. Iz svakog drugog restorana se čuje dozivanje. Kao da si na ekskurziji. Eto, ta neka energija srednjoškolske ekskurzije, biznis i zadovoljstvo, pasija. A u godinama smo kada znamo da u ovakvim trenucima treba uživati što se više može.
„Svi smo tu“. Uživamo. I svako ko može sebi da priušti i ko voli ovaj sport treba sebe da počasti odlaskom u Keln. Kada jednom dođeš, teško je da nećeš doći ponovo.
Tu kulisu dok prelaziš Rajnu, a crveno-zlatno nebo puca iznad Doma, to sam baš zavoleo. I taj prelazak reke u korteu, i tu atmosferu Augustinera na Hojmarktu, i doner kod Podolskog za fajront, j taj prašak zvani Kolsch, i te neobavezne razgovore, i te rukometne priče do sitnih sata koje ne možeš nigde drugo da čuješ, i tu euforiju koju osetiš kod svakog čoveka na koga naletiš.
Ljudima sa kojima pričam, kažem:
„Ovo je Diznilend. Uživaj, jer traje 48 sati. O životu ćemo od ponedeljka…“
A dok silazimo sa planete zvane rukomet, da rekapituliramo.
Domen Makuc. Došao kao vunderkind odlazi kao MVP. Šest godina je trebalo momku, koji nas je uveseljavao vanserijskim potezima kao dečkić u Celju, da dobije potvrdu „vrhunska klasa“. Trajalo je, bilo je uspona i padova, teške povrede kolena, nagoveštaja da je višak, selili su ga, ali je na kraju opstao i vratio sve. I dok su prethodne titule bile tuđe, ova je baš njegova i dolazi kao final touch pred odlaska u Kil.
A Lanxess Arena traži Kil. Kil je najveći klub na svetu. To se videlo onih godina kada armija crno-belih okupira plato ispred i kada krene huk sa tribina. Niko to nema. Bila bi to jaka priča, vratiti „zebre“ ovde gde su najbolji od najboljih. Sada kada se kreće od dna sa nulte tačke.
Uvek za nijansu prenebregnemo tu moć Barselone, valjda zato što je ta Bundes tematika uvek prisutna, sve te fantastične utakmice, igrači, neizvesnost, pune hale. I kad staviš na kantar, nije baš da u 2026. godini očekuješ da će Engesan, taj večiti stub iz senke, u svojoj desetoj sezoni da ima najbolju napadačku od kako je obukao dres Barse, da će Frade biti toliko dominantan, da može da primi loptu kad god poželi, ali kad znaš da im leđa čuvaju Mem, Fabregas, Nilsen, da ona robot Aleiš Gomez ne može da promaši, da Janc prolazi Lasea Andersona bez da ga ovaj pipne u duelu (uvesti pravilo da gol važi dva ako vas odbrambeni ne pipne kada ga fintirate), pa onda onaj genijalno hrabri potez Đorđa Cikuše, da preseče loptu Gidselu i zakuca za titulu. I Ortegino sjajno vođenje, koji je u pet sezona tri puta osvoji Ligu šampiona. Samo je Talant ima bolji start sa Siudad Realom kada je spakovao het-trik u četiri sezone.
U svemu tome, čak četiri strelca više na strani Barse, tvrdoglavo insistiranje Krikaua da se 60 minuta igra sa tri beka protiv tima koji jedini može više da trči od tvog, strah od Nilsena koji se ogleda u izboru šuteva „zelenih“ krilnih igrača Frajhofera i Teiguma, saznanje da Gidsel ne može da uzme loptu i sam osvoji Ligu šampiona drugu godinu zaredom. Rukomet nije taj sport. Ne možemo ga toliko pojednostaviti.
Sve je dobro sa medijske tačke gledišta. I da je osvoji, i da ga čekamo još neko vreme. Dečko je srušio sve rekorde koji postoje, dobio svoje prve personalizovane patike u rukometu, neka se priča protegne još malo, ništa neće faliti, samo će slavlje biti veće. Gidsel je jedan fantastičan lik. Toliko prirodan, pun uvažavanja za ceo rukometni ekosistem, gde svi treba da radimo zajedno, od terena, tribina, do medija, i da svi budu zadovoljni. Svaki put kada ga vidim, dođe mi da bacim onaj mikrofon i da ga zagrlim iz najvećeg poštovanja. Lase Anderson će u drugu dansku ligu, Milosavljev u Kielce, Nilsen u misiju dobijanja trga sa svojim imenom u Vespremu. Sport je sastavljen od osvajanja i neosvajanja. Sastanaka i rastanaka.
I dobrih priča. Ova sa dva Dejana, učiteljem i učenikom, Milosavljevim i Perićem to je highlight vikenda. Čekao sam taj kadar sa njima dvojicom, želeo sam da ispričamo tu priču neopterećenu završnom pobedom ili porazom, jer je ona mnogo više od toga. Reče Banda „mi smo osvojili sve kao duo“, i ne samo da su osvojili, nego su poslali najbolju moguću poruku u vremenima rušenja svih autoriteta, izostanka zahvalnosti, razmišljanja o onome što ostavljaš iza sebe, superegoista i životne filozofije „u se, na se i poda se“.
Učitelj i dalje vodi 2:1.
Svoje priče će pričati još i Vigertov Magdeburg, čoveka koji je definitivno promenio rukomet, i što se tiče stvari na terenu, i što se tiče uloge trenera izvan 40×20. Zlatna era Magdeburga traje i dogodine ništa manje nećemo očekivati nego da ih vidimo kako se čekiraju u „Radisson Blu“. I kada vidiš Saugstrupa sa očima punim suza posle polufinala, jednog takvog igračkog velikana koji je osvojio sve u životu, znaš da će se vratiti.
I ovaj Olborgov „kompleks“ Barse, tri poraza na finalnim turnirima, napad za pobedu, a onda brodolom. I to će jednog dana biti jak dokumentarac na TV2, sada se samo pripremaju kadrovi, „ima mesa“ što bi rekli novinari.
A mi smo dali sve od sebe. Snimili tonu videa, koji najbolje dočaravaju ono što se dešavalo u Kelnu. Živi bili, pa dogodine ponovo.
